Adam Zagajevski (Adam Zagajewski, 1945-2021) jedan je od najznačajnijih i najprevođenijih poljskih pesnika. Studirao je filozofiju i psihologiju u Krakovu, gde je i predavao do 1980. godine, nakon čega se seli u Sjedinjene Američke Države. Njegovo filozofsko obrazovanje bitno je uticalo i na jedan deo njegovog poetskog stvaralaštva.

Adam Zagajevski, izbor pesama, Klub Prejaka Reč

PORAZ

Zaista umemo da živimo tek u porazu.
Prijateljstva se produbljuju
ljubav oprezno diže glavu.
Čak i stvari postaju čiste.
Bregunice igraju u vazduhu
nastanjene u ponoru.
Drhti lišće topola.
Samo je vetar nepomičan.
Mračne pojave neprijatelja izdvajaju se
od svetle podloge nade. Raste
hrabrost. Oni, govorimo o njima, mi, o nama,
ti, o meni. Gorki čaj prija
kao biblijska predskazanja. Samo da nas
ne iznenadi pobeda.


ISTINA

Ustani otvori vrata odreši te konopce
ispleti se iz mreže živaca
ti si Jona koji vari kita
Odbij da pružiš ruku tome čoveku
ispravi se osuši tampon jezika
izađi iz te čaure razmakni te opne
udahni najdublje slojeve vazduha
i polako pamteći pravila sintakse
kaži istinu za to služiš u levoj ruci
držiš ljubav u desnoj mržnju

Adam Zagajevski, izbor pesama, Klub Prejaka Reč


MOJ VRŠNJAK

Uzdržano se osmehujemo, pokušavamo
čak da pronađemo zajedničke poznanike,
razgovor se lepi, mada ne gori.
Ali situacija ne pogoduje široj razmeni
misli. Ja imam iza sebe samo svoje
snove i opažaje, a ti si pristao
da istupaš u ime despota.


MOJI UČITELJI

Moji učitelji nisu nepogrešivi.
To nije Gete koji ne može
da zaspi samo onda kad u daljini
plaču vulkani, ni Horacije
koji piše na jeziku bogova
i ministranata. Moji učitelji
pitaju me za savet. U mekim
kaputima na brzinu nabačenim
na snove, u osvit, kad hladni
vetar saslušava ptice, moji
učitelji govore šapatom.
Čujem kako im drhti glas.


ZAKON

Nevidljiv je, providan,
sa anemičnom kožom bolešljivog
dečaka koji rešava šarade;
nedostupan pesničkom uzbuđenju;
obožava maskarade, oblači se
u žensku haljinu, krije se pod
pepelom perika. A ipak baš on,
ustrajno kao opruge časovnika
na kulama zamka, pokreće
i snaži ruke slobodnih ljudi.


PISMO

Piše da je sve dobro
dani su sve duži
u kućama sazreva mir
samo snovi kao besne lisice
grizu nas za listove


KJERKEGOR O HEGELU

Kjerkegor je govorio o Hegelu: podseća na nekog
Ko podiže ogromni zamak, a sam stanuje
U prostoj šupi što stoji u blizini zgrade.
Tako isto inteligencija stanuje u skromnom
Stanu lobanje, a one divne države
Koje su nam obećavane, zaklonjene su
Paučinom, zasad moramo da se zadovoljimo
Tesnom ćelijom zatvora, pesmom zatvorenika,
Dobrim raspoloženjem carinika, pesnicom policajca.
Živimo u čežnji. U snovima se otvaraju
Zasuni i brave. Ko nije našao sklonište u
Velikom, traži malo. Najmanje zrno
Maka na svetu jeste Bog. Raspinje ga
Veličina.

Adam Zagajevski, izbor pesama, Klub Prejaka Reč


ODA MNOŠTVU

Ne razumem sve i čak se
radujem što svet kao uznemiren
okean prerasta moju sposobnost
shvatanja smisla vode, kiše,
kupanja u Pekarskom jezeru, u blizini
nemačko-češke granice, u septembru
1980; pojedinost bez većeg
značenja, duboko germansko jezero.
Neka nedohranjen kiseonikom Ego mirno
diše, plivač preseca liniju
meridijana, veče je, sove se bude
iz dnevnog sna, u daljini
leno zuje automobili. Ko je jednom
dotakao filozofiju, izgubljen je,
neće ga spasti pesma, uvek će ostati
ostatak koji se ne daje obračunati,
žaljenje. Ko je jednom upoznao ludi
beg poezije, neće više upoznati
kameni mir domaće proze,
gde je svako poglavlje gnezdo
jedne generacije. Ko je jednom živeo,
neće zaboraviti promenljivu prijatnost
godišnjih doba, čak i repuhe će
sanjati i koprive, pauke ne mnogo
ružnije od lastavica. Ko se jednom sreo
s ironijom, prsnuće u smeh za vreme
prorokova predavanja, ko se jednom
molio ne samo suhim usnama,
upamtiće prisustvo čudnog eha
što stiže od nekog zida. Ko je jednom
ćutao, neće hteti da govori
uz desert, koga je porazio šok
ljubavi, vratiće se knjigama
s promenjenim licem.
Stojiš, pojedinačna dušo, naspram
prekomernosti. Dva oka, dve ruke,
deset domišljatih prstiju i
samo jedan Ego, četvrt pomorandže,
najmlađa sestra. Prijatnost
sluha ne kvari prijatnost
vida, ali opojnost slobode ruši
mir ostalih blagih čula.
Mir, grubo ništa, puno slatkog
soka kao kruška u septembru.
Kratki trenuci sreće nestaju
pod lavinom kiseonika, u zimu samotan
gavran udara kljunom u beli led
jezera, drugi put, opet,
par detlića uplašen
sekirom, traži pod mojim
prozorom dovoljno bolesnu topolu.
Odsutna žena piše duga
pisma i čežnja bubri kao
opijum; u egipatskom muzeju na mrkom
papirusu razrasta se ta ista
čežnja starija za nekoliko hiljada
godina, nesalomljiva i neslomljena.
Ljubavna pisma na kraju uvek stižu
u muzej, radoznalci su
istrajniji nego zaljubljeni. Ego pohlepno
guta vazduh, razum se budi
iz dnevnog sna, plivač izlazi
iz vode. Lepa žena pozira za
sreću, muškarci se prave malo
hrabriji no što zapravo jesu,
egipatski muzej ne krije ljudske
slabosti. Postojati, samo još postojati,
možda predajući se pod vlast
neke od hladnih zvezda. I ponekad joj se
rugati da je hladna i sluzava
kao žaba u jezeru. Pesma raste na
suprotnosti ali je ne obrasta.


FILOZOFI

Prestanite da nas obmanjujete filozofi
rad nije radost čoveka nije najviši cilj
rad je znoj smrtni Bože kad se vraćam kući
hteo bih da legnem ali san je samo prenosna traka
koja me predaje sledećem danu a sunce je lažni
novac ujutro razdire moje kapke srasle kao pre
rođenja moje ruke su dva gastarbajtera i čak
suze ne pripadaju meni učestvuju u javnom životu
kao govornici sa ispucanim usnama i srcem koje je
sraslo s mozgom
Rad nije radost nego neizlečivi bol
kao bolest otvorene savesti kao nova naselja
kroz koja u visokim kožnim čizmama
prolazi drug vetar

(prevod Petar Vujičić)

Odgovorite na komentar