U trilogiji “Velika sveska”, “Dokaz” i “Treća laž”, Agota Krištof bez ograda, svedenim jezikom, pristupa temama koje obeležavaju drugu polovinu 20. veka, pre svega temi rata: preživljavanjima koja u tom okviru doživljavaju deca, seljaci, starci, malograđani, oficiri, običan svet. Prilažemo odlomke iz prvog romana u ovoj trilogiji.
Baka
Naša Baka je majka naše Majke. Pre nego što smo došli da stanujemo kod nje, nismo znali da naša Majka još uvek ima majku.
Mi je zovemo Baka.
Ljudi je zovu Veštica.
Ona nas zove „kučkini sinovi“.
Baka je malena i mršava. Ima crnu maramu na glavi. Njena odeća je tamnosiva. Nosi stare vojničke cokule. Kada je lepo vreme, hoda bosonoga. Njeno lice je pokriveno borama, smeđim pegama i bradavicama iz kojih rastu dlake. Ona više nema zuba, barem nema vidljivih.
Baka se nikad ne kupa. Briše usta krajem svoje marame kad je jela ili pila. Ne nosi gaće. Kada mora da se pomokri, stane tamo gde se zatekne, raširi noge i piša na zemlju ispod sukanja. Naravno, ne radi to u kući.
Baka se nikad ne svlači. Virili smo u njenu sobu uveče. Ona skine suknju, a ispod nje je druga. Skine bluzu, ispod nje je druga. Legne tako. Maramu ne skida.
Baka malo priča. Sem uveče. Uveče uzme jednu bocu sa police, pije pravo iz grlića. Ubrzo počne da govori nekim jezikom koji mi ne znamo. To nije onaj jezik kojim govore strani vojnici, to je jedan potpuno različit jezik.
Na tom nepoznatom jeziku, Baka sebi postavlja pitanja i na njih odgovara. Katkada se smeje, ili se pak ljuti i viče. Na kraju, gotovo uvek, počne da plače, odlazi u svoju sobu teturajući, sruši se na postelju i čujemo je kako jeca do kasno u noć.
Vežba jačanja duha
Baka nam kaže:
-Kučkini sinovi!
Ljudi nam kažu:
-Veštičiji sinovi! Kurvini sinovi!
Drugi kažu:
-Budale! Bitange! Šmokljani! Magarci! Smrdljivci! Svinje! Dripci! Mrcine! Mali govnari! Zlikovci! Seme zločinačko!
Kad čujemo te reči, lice nam crveni, uši nam zvone, oči nas peku, kolena nam se tresu.
Nećemo više da crvenimo ni da se tresemo, hoćemo da se naviknemo na pogrde, na reči koje vređaju.
Smeštamo se za kuhinjski sto jedan naspram drugog i gledajući se pravo u oči govorimo sve groznije i groznije reči.
Jedan:
-Đubre! Čmaroviću!
Drugi:
-Guzičaru! Gade!
Nastavljamo tako sve dok reči ne prestanu da nam ulaze u mozak, pa čak i u uši.
Vežbamo na ovaj način oko pola sata dnevno, zatim idemo da se šetamo ulicama.
Izazivamo ljude da nas vređaju, i ustanovljujemo da najzad uspevamo da ostanemo ravnodušni.
Ali, postoje i nekadašnje reči.
-Mili moji! Ljubavi moje! Srećo moja! Moje ljubljene bebice!
Kada se setimo tih reči, oči nam se pune suzama.
Te reči moramo zaboraviti zato što nam, sada, niko ne govori slične reči i zato što nam sećanje na njih suviše teško pada.
Prema tome, otpočinjemo vežbu na drugačiji način.
Kažemo:
-Mili moji! Ljubavi moje! Volim vas… Nikada vas neću napustiti… Voleću samo vas… Večito… Vi ste mi sve u životu…
Tako ponavljane, reči malo-pomalo gube svoje značenje, a bol koju u sebi nose ublažava se.
Prevod: Vesna Cakeljić
Korišćeno izdanje: Krištof, Agota, Velika sveska, Paideia, Beograd, 2003.
