Ekskluzivno za sajt Kluba “Prejaka reč” – odlomak iz knjige “Fontana ludih” Andrea de Rišoa (André de Richaud) u još uvek neobjavljenom prevodu Bojana Savića Ostojića!
“‘Fontana ludih’ je vrhunac Rišoovog proznog opusa. Atmosfera knjige bliska je gotskom romanu, a današnji čitalac svakako bi je uporedio s filmovima Bele Tara i Dejvida Linča. Njena je najveća vrednost u opisima surovog francuskog juga i Rišoove rodne oblasti, Konta (Le Comtat). Bez obzira na kratkotrajnu slavu, autor, koji je objavio još nekoliko važnih romana i zbirki fragmenata, ostao je neprepoznat i zaboravljen u Francuskoj. Umro je 1968, nedugo pošto je napisao testamentarni, samoironični pamflet, ‘Nisam mrtav’ (‘Je ne suis pas mort’, 1965). Neobična sudbina za autora knjige ‘Bol’, za koju je Alber Kami rekao: ‘Pročitao sam je nadušak u toku jedne noći i shvatio da treba da postanem pisac.'” (iz beleške prevodioca Bojana Savića Ostojića)
.

Zahvaljujemo se prevodiocu na prilici da deo iz neobjavljenog prevoda romana objavimo na našem sajtu!

Prekratki jesenji dan je zamirao, a u tom kraju zalasci sunca imaju tragičan prizvuk. Svake večeri čini se kao da se svetlo gasi zauvek. Senka je postepeno zahvatala velike doline posute crnim borovima. Tanki oblaci istezali su se na zapadu i ogledali u bistrim vodama Vilore koja je zatvarala vidik na istoku. Noć je već, u svojim vrtlozima sumraka, navaljivala na planinu. Rasuti tragovi belog šljunka koji je krase sami su svetlucali na nebu, kao ćilibar. Dubodolina je bila zatvorena za ostatak sveta, ali svom širinom otvorena za tišinu večeri, prezasićenu vlagom. Jutarnje zvono iz sela Sabran nije se čulo jer nije bilo dovoljno vetra. Sa mesta na kojem se nalazio Ig Danis selo se nije videlo od brda. Bio je na putu kući, a njegove oči, umorne od nepomičnih stvari na tlu, pratile su zalazak sunca. Je li možda zbog svoje navike da gleda nebo i oblake poprimio tu plavu boju očiju što vuče na sivo? Niko to nije mogao da potvrdi. Iga je malo ko pogledao u oči.

Naslonjen na bor smočen od kiše, osećao je kako mu se dlanovi zarivaju u rasparčanu koru i razmišljao kako će se ubrzo osuti crvenim prugama. Tanki ružičasti oblaci protezali su se u suton kao nestvarni konji, kao plamenovi kojima nije uspelo da sagore. Noć je bila popločana krupnim sivim gromadama, gustim poput mermera. Nebo iznad kuće bilo je tufnasto poput konjskih sapi. Ig je razmišljao kako je samo nebo u stanju da pruži sliku promene.

Posle duge šetnje vraćao se kući. Već je mogao da vidi kako među stablima drveća sija žuta sijalica i nije bio tužan što napušta veliku samoću šume da bi se osamio sa jednim starcem i staricom. Ta zemlja mu je bila dovoljna. Planina je bila njegov posed, njegov razlog za život. Ig nije radio ništa, nije čak ni lovio. Otac mu se sam starao o šumi. U stabla borova urezivao je žlebove iz kojih je – maltene krišom – curila zlatasta smola. On nikada nije prešao brdo niti mu je padalo na pamet da ode od kuće. Kao dete, susreo se sa desetak ljudskih lica i nije imao želju da upozna još neko. Budio se izjutra i odlazio na počinak uveče, nahranjen svime što je u toku dana mogao da vidi i dodirne, ne osećajući ni bol ni veselje.

Bio je potpuna suprotnost svojih vršnjaka od osamnaest godina. Kao što borovi ispunjavaju sudove za smolu a da se ne vidi kako iz ureza izbija kap i pada u ćasu, dok dani mlitavo padaju jedan za drugim, i on je, gotovo neprimetno, postao muškarac, i ne pomišljajući da je njegovo telo nekad bilo drugačije nego danas. Ako bi, s jeseni, osetio kako mu se koža sparušuje i kako sam postaje poprište preobražaja nalik onima koje trpe biljke, ne bi se uopšte iznenadio.

Kad se našao na nekoliko metara od kuće, začuo se zvuk klavira. To se ponavljalo svake večeri. Kroz prozor predsoblja ugledao je očevu sedu glavu, nagnutu nad dirke i crvenu svetlost sijalice od koje mu se sijalo čelo. Znajući koliko se otac, gospodin Danis, užasava svetlosti, pitao se zašto je ostavio upaljenu lampu. Nakon jednog jačeg akorda, muzičareva glava se naglo podigla i Ig je tad primetio da otac nosi zelene naočare. Starica koja je kod njih služila kao kuvarica sigurno se još nije vratila iz sela i pijanista je upalio sijalicu kako bi je svetlost vodila kroz staze dubodoline, kako se ne bi zaglibila u neki potok pun trave koji se ne može razaznati ni usred bela dana. Gospodin Danis svirao je neku Skarlatijevu pastoralu. Zvuk, ispresecan drvećem, do Iga je stizao oslabljen i rasparčan. Izgledalo je kao da taj podivljali čovek odbacuje muziku koja je isuviše lepa i u uši pripušta samo akorde bez arabeski, koji dolaze direktno iz srca i srcu su upućeni. Između akordâ prostirale su se duge pauze u kojima je duša muzičara progovarala bolje nego u najbogatijim notnim nizovima.

Ig nije bio osetljiv na muziku. Ona za njega nikad nije uspevala da postigne značaj onih velikih žarkih seoskih tišina, u leto, ili onih plavih, punih ptičjih krikova koji se zimskim noćima obrazuju iznad usamljeničkih kuća.

Otac se divio tome što sin prezire – ili barem previđa – najveću strast njegovog života, zbog koje je napustio sve belosvetske čarolije da bi život završio u ovoj kući na kraju sveta. Pošto je sinu tišina bila draža od muzike, otac je na osnovu toga zaključio da je on od materije koja je dragocenija od njega lično. Bog zna koliko je o sebi pravedno prosuđivao!

Ig je odgurnuo teška vrata. Kvaka je bila sasvim vlažna. Pošto je celog dana obilno padala, kiša je prestala tek pred sumrak. Drhteći, mladić je obrisao šaku o svoje pantalone od grubog kestenjastog somota. Sve oko njega postajalo je mlitavo i neprijateljski nastrojeno. Ušao je u dugi hladni hodnik na vrhovima prstiju. Toj kući su bili suđeni tišina i mrak.

Tišina i mrak, nenarušeni bilo kakvim glasovima spolja. Bilo kakvim natprirodnim prisustvom. A tek ljudskim. Svet je zaboravio da se kuća nalazi tu, a ljudi koji su živeli u njoj bili su bez sećanja. Godinama je ključ od vrata bio izgubljen i nikada ga nisu zamenili jer je stara Malon govorila da bi zbog toga trebalo dovesti bravara iz Sabrana koji će u sve da gurne nos. Bojala se da će uzeti kalup brave i napraviti lažne ključeve koje će poslužiti lopovima. Niko nikad ne bi pomislio da su vrata „Kuće“ otvorena svakom namerniku. Zbog toga je svako mogao da gurne vrata da bi ušao u „Kuću“.

Kuću je malo ko imao prilike da vidi iako je bila manje od pet kilometara udaljena od sela. Skrivale su je velike borove šume. Otkako se gospodin Šarl, Igov otac, vratio iz grada i prodao svu obradivu zemlju da bi kupio šume i ledine sve do reke Vilore, putevi su se, nekorišćeni, pokrili travom, postavši najpre staze, a potom neprohodni puteljci kojima je prolazila samo stara Malon jednom nedeljno, subotom, kad je odlazila u selo u nabavku. Ona je bila previše stara i laka da bi za njom ostao i najmanji trag prolaska. Takođe, hodala je suviše brzo.

Andre de Rišo „Fontana ludih“ (odlomak), prevod Bojan Savić Ostojić, Klub Prejaka Reč

Nakon četiri-pet godina, kuću je okružio nekakav čaroban krug, koji su obrazovali jednim delom velika petlja reke Vilore, a drugim visoka planina. Jednog proleća, posle velike poplave, reka je odnela kameni most kojim se prelazilo preko nje. Ljudi iz sela su se pitali da li je možda onaj divljak iz Kuće u toj prilici pripomogao elementima. Pošto je most bio jedini pristup do jednog opštinskog imanja, mesna zajednica je počela da mu se žali. On je odbio da obnovi most. Nakon novih izbora, stvari su ostale na tome i most je bio zaboravljen.

U provinciji se ime zamka daje svemu i svačemu. Ovaj zamak je uvek nosio ime Kuća. I ako pogledamo tu reč na stranici, okruženu šumom drugih reči, ne možemo poreći da je njen smisao daleko manje jednostavan od onog koji joj se na prvi pogled pripisuje. Seljaci, koji u svakom trenutku imaju osećaj za poeziju, poznaju snagu te reč. Govorili su Kuća… prateći tu, tako jednostavnu reč, ćutanjem koje joj je pridavalo neobično značenje.

Kuća je bila pravi zamak, ne samo zbog svoje veličine, već pre svega zbog stila. Iako je zdanje bilo izgrađeno nedavno, senka u kojem je živelo pridala mu je patinu. Do nje se dolazilo kroz drvored ogromnih borova. Teška drvena kapija sa rđavim gvozdenim okovima vodila je u nju. Mali prozor sa rešetkama bio je probijen iznad brave. Čekić više nije radio, a prozor je bio obrastao paučinom. Ig se ponekad zabavljao milovanjem male đavolje glave koja se nalazila na vrhu čekića. Bronzana glava se smešila od zadovoljstva jer je mladićeva ruka bila jedina koju je, tokom tolikih godina, osetila na sebi, a stvari, kao i ljudi, vole da se maze.

Kuća je bila podignuta u udubljenju u zemljištu, i čitave zime podnožje zidova u prizemlju belelo se od šalitre. Ig je voleo da na jezik stavlja grudve od tog slanog snega. Činilo mu se da jede čistu zemlju, samu srž zemlje.

Hodnik je bio površno popločan i kad bi pala kiša, između pločica je curila voda. Bio je bez nameštaja, izuzev velikog časovnika koji je glasno otkucavao sate. Nasred zida s kojeg se boja krunila u paramparčad, visila je puška, tanušna kao zimska ptica na prljavom nebu.

Otac i sin su živeli u kuhinji i u prostoriji koju su zvali salonom. Kuhinja je bila velika prostorija sa zadimljenim letvama, područje stare Malon. Dve cepanice su stalno gorele u visokom kaminu, a s vremena na vreme, siva mačka, pepeljaste boje, izlazila je iz ognjišta da bi, ispod sudopere, olizala još krvav omot iz mesare. Na zidovima su špenadlama bile okačene dve panorame Nice, za koje se ne zna kako su se našle tu. Atmosfera je bila tako prljava i gusta da su brzo izgubile svoj sjaj. Njihovo nebo, nekad plavo, postalo je žućkasto, ispresecano tragovima muva. Samo su se kuhinjske posude sjajile. Stara Malon je znala da je njeno da ih održava. „Ako gazde neće da kreče, mislila je, neka; moje šerpe će se sijati kao da su u najčistijoj kuhinji“. I zaista, simetrično raspoređene po zidovima, posude su sijale kao nebeska tela.

Salon je bio dugačka soba sa četiri prozora, ni manje ni više. Neki naivni slikar naslikao je freske na zidovima. Od vremena su potamnile, a od vlage su počele da se ljušte. Svake zime, s njih su otpadali veliki komadi, i tako osakaćeni, nevešto oslikani fauni i nimfe, s vremenom su poprimili tragično obličje. Telo jedne Venere nestalo je u crnkastoj senci iz koje je, nekim čudom, izbijala samo njena glava. Glava napravljena od senki i svetlih boja, smeđokosa, sa poluzatvorenim očima, sa otvorenim ljubičastim ustima, kao za ljubav. Na drugom mestu, Parisova ruka je svetlucala kao cvet. Ruka plava, punačka, netaknute kože. Svakog jutra, pre nego što će sesti za klavir, Gospodin Šarl je dolazio da izbliza pogleda Venerinu glavu i mladićevu ruku – i sama jabuka razdora bila je zasuta prašinom – pomišljajući da bi samo takve ruke, ruke božanstva, mogle da iz dirki izvuku najtajnije harmonije.

Gospodin Šarl nikad nije ulazio u salon bez straha. Uvek se plašio da neće zateći svoje obožavane predmete, da će ih upropastiti vlaga. Predostrožno je skidao kuglu koja štiti sat i navijao ga. Tad bi počinjao da proverava da li je komad pamuka kojim je obmotao klatno – da mu ne ometa muziku – i dalje na svom mestu i vraćao bi kuglu veoma pažljivo. Onda bi se nakratko opružio na sofi – ili „lenjivcu“, kako je govorila stara Malon – i odsvirao simfoniju za sebe.

Bezumno je voleo muziku, sve je napustio zbog nje i stalno govorio da je ono što prolazi kroz instrumente da bi došlo do nas samo najgrublji uzorak harmonija koja lebdi u prostoru. Samo je srce pojedinih ljudi dovoljno osetljivo da je uhvati.

Sredstva kojima su obični ljudi prinuđeni da se služe, klaviri, violine i ostalo, kobno su neprecizna, a najbolja nota najboljeg instrumenta je, u poređenju sa idealnom notom koju predstavlja, oblutak u poređenju sa dijamantom. Šta onda reći o našim prstima, koji su potčinjeni nervima, podložni svakom hiru duše, pa i najtananijim kretanjima u atmosferi? Da i ne govorimo o slabosti našeg razuma, koji nikad nema stupanj potrebne čistote da bi ukrotio sve zvučne ptice što lete po vazduhu.

Velike muzičke genije on je smatrao moćnim čarobnjacima koji su uspeli da prepišu sitan deo čitave muzike koja leluja po svetu: onog nežnijeg vazduha, u biti, one zvučne postave naše atmosfere koja je u poređenju s njihovim notama isto što i netaknuta svila u poređenju sa debelim krznom. Takva načela mogu samo da odvedu daleko. Ona su odvela gospodina Šarla do krajnjih granica znanja. Ne, nije on bio lud. Čovek greši ako smatra da postepeno gubljenje razuma dovodi do postepenog porasta ludila. Malo po malo, što je više ulazio u svet tonova i harmonija, to je više njegov razum smenio vetar, a ne ludilo. Ostao mu je jedan mali deo mozga koji je bio sasvim zdrav; kad nije bio pod uticajem muzike, postajao je veoma obrazovan seljak, zaljubljenik u prirodu i samoću.

 I tako je sam sebi svirao simfonije, ušiju prikladno zapušenih pamukom, da bi prigušio spoljne zvukove. Ležeći na lenjivcu od žutog satena, sa zelenim naočarama na nosu, kako ga jutarnji plamenovi ne bi prekinuli u meditaciji, prepuštao se svom poroku.

Kapci salona bili su poluzatvoreni iz istog razloga zbog kojeg su njegove oči bile zaštićene tamnim staklima; nije mogao da podnese jaku svetlost.

Andre de Rišo „Fontana ludih“ (odlomak), prevod Bojan Savić Ostojić, Klub Prejaka Reč

Sav stari nameštaj bio je utonuo u gustu senku, sličnu lepom crnom veluru, nepomičan, kao krdo uspavanih životinja što sanja. Bilo da je zima ili leto, bilo da napolju duva vetar potpomognut ledenom kišom ili da jako sunce razdire ljude i drveće svojim vatrenim rukama, stvari su se odvijale uvek tako nepromenjeno u poslednjih dvadeset godina. Možda je u maju staro drvo u naslonjačama bilo tužno što u svojim žilama ne oseća sok koji juri kroz sve drveće u kraju? Možda bi se početkom zime neki predmeti obradovali pred prizorom vatre? Gospodin Šarl na to nije obraćao pažnju. Živeo je sam. Za njega je njegov klavir bio jedina zanimljiva životinja u tom nepomičnom, tihom krdu. Kada je jednog dana mačka pretrčala preko dirki, slučajno ili iz nestašluka, gospodin Šarl joj je doživotno zabranio da uđe u salon.

U tom salonu, u kojem je jedini stanovao, gospodin Šarl se nalazio kad se Ig vratio kući. Kuća je na trenutak zadrhtala od poslednjih akorda Pastorale i on je pozvao svog sina.

– Je li došla Malon? Vidi gori li vatra.

Ig je odgovorio da se žena nije vratila i da vatra gori. Previše nezrela cepanica cedila je svoj sok u žeravicu i po kuhinji širila opori dim.

Ig je seo pored vatre, uhvatio sivu mačku za vrat i smestio je sebi na kolena. Plamenovi su igrali na njegovom licu i isticali njegove crte. Bio je lep. Njegova kestenjasta kosa, kovrdžava, podšišana makazama, u koju se uhvatila magla, svetlucala je kao hiljadu kapi vode. Na njegovom licu, koje je plamen isprekidano obasjavao, sijale su samo oči – oči njegove majke, malo izdignute ka slepoočnicama. Nosio je odelo od kestenjastog velura, a beli okovratnik, vireći iz odeće u kojoj mu je telo bilo izgubljeno, ličio je na svetli tanjir na koji je smeštena zlatna i emajlirana glava, remek-delo ljupkosti i precioznog duha. Nos mu je bio stanjen na nozdrvama, kao da ga je vajar prejako odalamio čekićem, i imao je ožiljak na bradi: ta sitna mana, ta stalna napuklina koja odlikuje remek-dela, koja nas približava mermernim i bronzanim bogovima jer vidimo da su ranjivi, kao ljudi, i koja izvesna živa lica uzdiže na nivo svetih slika.

Usred te mračne kuhinje, pred vatrom, u jetkom mirisu nagorelog drveta, ličio je na neko novo Božanstvo jeseni…

Otac se pojavio u vratima. Čim bi izašao iz začaranog salona, ponovo bi postao jednostavan i prijatan sa sinom.

– Ideš li? Hoćemo li da ga smestimo u krevet?

– Čekaj da spremim termofor.

I mladi bog jeseni nežno je odložio mačku u pepeo i uzeo s neke komode jedan od onih metalnih sudova koji se zimi stavljaju u krevete staraca ili male dece. Velikom bakarnom kutlačom Ig je počeo da ga ispunjava toplom vodom. Onda je snažno zavrnuo čep, umotao vreli predmet u krpu i rekao ocu:

– Hoćeš da mi osvetliš?

Popeli su se u sobu na prvom spratu. Na dnu predsoblja, u niši okruženoj papirnim ružama s kojih se oljuštila boja, čije je srce bilo puno prašine, nalazila se velika statua Bogorodice. Držala je veliki zlatni ljiljan, a stara Malon je vodila računa o majušnoj lampici u njenom podnožju. Gospodin Šarl nije bio vernik, ali to mu uopšte nije smetalo. Da li je uopšte bio svestan tog domaćinskog kulta?

Gurunli su vrata gospodina Danisa dede.

Gospodin Danis deda nalazio se tačno tamo gde su ga smestili istog jutra, oko devet sati. Poslednjih petnaest godina, zimi kasnije, a leti ranije, starca, koji je bio potpuno paralisan, smeštali su ispred prozora, s pogledom na selo. Zimi: u veliku naslonjaču; a od aprila u slamenu stolicu. Trepavice su mu se jedva pomicale. Njegovom sinu i unuku polazilo je za rukom da mu u očima pročitaju da li je zadovoljan ili ne.

Iako nije znao da li ga starac čuje, gospodin Šarl mu se po pravilu uvek obraćao.

– Oče, jeste li lepo proveli dan?

Starac nije davao znaka od sebe. Oči mu se nisu mrdale. Ig je uneo termofor u krevet sakriven velikim crvenim zastorima. Kratko je njim prešao po posteljini da bi sva mesta bila jednako vrela. Gospodin Šarl je odložio lampu na noćni stočić i njih dvojica, uvećani i zatamnjeni crvenim svetlom, koje je iza njih pokretalo velike mase od senki, počeli su da razodevaju paralisanog. Činilo se da svetlost lampe ne deluje na njegov pogled. Uprkos svim pokretima na koje su ga nežno navodila dva muškarca, starac je pokušavao da ne skrene pogled s prozora.

Ali selo je bilo potpuno iščezlo u noći i iza stakla koje je odbijalo crvenu lampu, sve je bilo mračno. Moglo se naslutiti da zraci svetlosti prodiru nekoliko metara u vazduh, ali su se ubrzo, pobeđeni čarima senke, gubili između borovih grana. Šta je još starac želeo da vidi u toj crnoj rupi? Dva muškarca se to više nisu pitala. Svake večeri je bilo tako: kao da nije hteo da legne u krevet. Od kakve je želje da vidi selo žmirkao gledajući lampu? Kao velika nepomična masa, puštao je da njime rukuju. Dvojica muškaraca nijednom nisu ispoljili ni najmanju odvratnost, ni najmanji umor pred tim teškim poslom.

Razodenuli su ga kao da deru neku veliku životinju pa su ga smestili u krevet. Sve se to desilo gotovo mimo starčeve svesti. Ig mu je navukao dugu noćnu košulju, a na glavu, sve do ušiju, nabio debelu pamučnu kapu. Sa rukama ispruženim uz telo, ličio je na leš. Njegove dugačke ruke izgubile su boju otkako nisu videle sunca. Dvojica muškaraca su nakratko postajali pred krevetom. Čuo se samo njegov pravilan i miran dah.

Nisu mislili ni na šta, ali smatrali su da je prikladno da tako, nekoliko trenutaka, postoje i sačekaju nekakav znak. Mislili su da će im bolesnik posvedočiti o tome da je zadovoljan i uveriti ih da je srećan što se tako lepo staraju o njemu; ali taj znak se nikad nije pojavio. On je već bio u drugom svetu. Bio je velika tajanstvena masa, omeđena beličastom kožom.

Njegova nesreća ga je snašla iznenada. Jednog dana, dok je nekom mladom radniku pokazivao najbolji način da naoštri kosu – gole glave, na jakom avgustovskom suncu – gospodin Danis stariji odjednom je strašno pocrveneo, oči su mu se okrenule jednom-dvaput kao kugle od emajla i on se, raširenih nogu i ruku, stropoštao u potok. Radnik ga je izvukao iz vode, još preplašen činjenicom da je prisustvovao tako neverovatnom događaju. Kad su svukli sve sa te velike telesne mase pogođene gromom, primetili su da u njoj više nema duše. Kosa gospodina Danisa ostala je kakva je i bila: retka na čelu i kovrdžava na potiljku. Samo su njegovo istrajno odolevanje truljenju i izuzetna živost njegovih očiju pokazivali da je još u životu. U tom trenutku, gospođa Šarl već je četiri godine bila mrtva. Gospodin Šarl i Ig su bili sami u kući sa služavkom, i od tog dana kad je starac ostao paralisan, njihov život je stupio u beskrajnu tišinu u kojoj ga zatičemo.

Izgledalo je kao da je sva priroda oko kuće samo čekala nesreću da se obruši na nju. Da li je starčev život zaista imao veze sa životom drveća, voda i oblaka? Sve u svemu, iz jednog u drugo godišnje doba, usled ogromnih zimskih pljuskova i nesnosnih letnjih vrućina, čitava oblast se promenila; i eto kako su se, jednog lepog dana, Ig i njegov otac našli sami u šancu između planina, kao na majušnom brodu usred nepreglednog mora. Doduše, znali su da i iza druge strane brda ima muškaraca i žena, ali šta su se njih ticali život i smrt drugih ljudi? Otac je svoju dušu utopio u harmoniji, a sinovljeva duša još se nije bila otvorila ka suncu. Nosio ju je u sebi kao dragoceni cvet zatvorenih latica. Bio je srodnik drveta i vetra, i srećan kako to samo oni mogu biti.

Po navici, ostavili su upaljenu lampu na starčevom noćnom stočiću. Gospodin Šarl je smatrao da mu je dužnost da ostavi neku vrstu straže pored paralisanog. Nešto što podseća na prijateljsko prisustvo. Uvek je oca ostavljao sa neodređenom grižom savesti. Mislio je: „Možda bi hteo da ostanem još pored njega? Možda mu je dosadno u njegovoj mrtvoj ljušturi?“ Ista ta misao ga je navodila da povremeno dođe u starčevu sobu i da čita, kako bi mu prekratio vreme.

Napolju je ponovo počinjala kiša. Čuo se potmuli i neprekidni zvuk pljuska koji je padao na borove. Zvuk sasvim nalik pljuštanju po morskoj površini. Ne odvajajući pogled s lica svog dede, Ig je slušao te snažne glasove noći ne misleći na more, koje nikad nije video…

– Malon još nema, reče gospodin Šarl. Uzmi svetiljku i pođi joj u susret. Ne sme ništa da joj se desi.

Ali kad su ušli u kuhinju, pronašli su staricu pored vatre. Bila se nedavno vratila i sekla je hleb u čorbaluk. Nije pravila buku jer je volela da bude sama.

Ta starica, koja je bila gospodarica kuće – koja je znala gde se krije veliki krčag pun lujdora, što Ig nije znao – koja se nikad nije viđala ni sa kim, bila je veoma pritvorna osoba. Kad se vraćala iz sela, subotom, otkrivala je svoje prisustvo tek u poslednjem trenutku, zadovoljna što može da uživa u činjenici da se nalazi u kući a da to ova dvojica ne znaju. Odbijala je, na primer, da jede maslac za stolom, ali čim bi gospodari okrenuli leđa, brzo ga je mazala na krišku hleba i proždirala je kao zabranjeno voće.

Ona je bila jedina veza stanovnika kuće sa svetom. Veoma diskretna veza. Nju uopšte nije zanimalo šta oko nje govore seljaci. Kad su se njih trojica tek bili osamili, narod se trudio, u bakalnici, kod poreznika gde je plaćala dažbine, da saznaju kako žive. Ona je uvek isto odgovarala:

– Gospodari su me uzeli da ih služim, a ne da prepričavam šta rade. Uostalom, ne rade ništa.

Malo po malo, sokačarama je dosadilo da stalno kucaju u ta zatvorena vrata i otad su radije, od svega i svačega, pabirčile kako danas izgleda život njih trojice, nego što su pokušavale da se o njima raspitaju… I najbanalniji život koji se mogao zamisliti zasigurno je po zapletu prevazilazio stvarno stanje.

Večera je bila spremna. Seli su za sto, a obed je, kao i svakog dana, prošao u tišini. Kiša se toliko pojačala da su kroz dimnjak ogromne kapi padale u vatru. Veliki luster okružen žutom gazom širio je po licima mirnu i bogatu svetlost. Mačka je otvarala i zatvarala oči, prema tome da li su plamenovi u ognjištu bili duži ili kraći.

Andre de Rišo „Fontana ludih“ (odlomak), prevod Bojan Savić Ostojić, Klub Prejaka Reč

Dvojica muškaraca jeli su ne progovarajući. Oči su im čas bile spuštene i pune odraza njihovih tanjira, a čas su gledale daleko, u mračni deo stana: tad su izgledale dublje. Nisu obraćali naročitu pažnju na ono što jedu. Očeve oči bile su uznemirene i grozničave, kao i uvek kad nisu slušale muziku, stvarnu ili zamišljenu. Bez muzike, on je bio nalik narkomanima, čiji pravi svet nema ništa sa stvarnim, već je svet njihove droge, i koje je – kad su je lišeni – muka gledati, kao ribe izvan vode, kao što bi bio nepriličan Bog kad bi, slučajno, pao na naš svet. U svakodnevnom životu, gospodin Šarl nikad nije pevušio niti zviždukao. Ni po čemu se nije moglo naslutiti da ima tako neobičan porok. Nikad nije govorio o muzici, kao što sveštenik retko govori o tajnama religije, i nije mu se žurilo da stupi u salon sa buđavim freskama, da bi pojačao zadovoljstvo. Ig s njim nikad nije razgovarao o muzici. Šta bi mu uopšte rekao? On je uvek živeo u očevoj blizini. Nije mogao znati da velika bujica harmonija koja je ponekad trajala i po nekoliko sati ne presušujući, koja je plavila čitavu kuću i uzbuđivala drveće, nije jedno isto ostvarenje već niz manje ili više bogatih izvora, manje ili više bistrih, koji su često bili stari i po nekoliko vekova, i koje je njegov otac po svom nahođenju mešao, iscrtavajući njima neverovatne arabeske, spajajući Betovena i Skarlatija, Mocarta i Šopena.

Za Iga, muzika je bila nekakvo neprekidno čudo, prisustvo, čarolija koja ga je čas nagonila na smeh a čas zasipala srce melanholijom. Kad je bio dete, žarko je želeo da ga otac nauči da sve te lepote odsvira po klaviru. Kad je gospodin Šarl odlazio u lov, on je krišom ulazio u salon, podizao poklopac instrumenta, stidljivo prelazio prstima po dirkama. Ako bi ga Malon čula, gde god da je bila, dotrčala bi, zastala na vrata, kao da joj je zabranjeno da uđe u neko sveto područje, i preklinjućim glasom počela da šapuće:

– Zaboga, gospodine Ig! Zaboga, gospodine Ig, ako se Gospodin vrati!…

I bacala bi hitre poglede proveravajući da li se gospodar vraća. Nije se usuđivala da zamisli šta bi se desilo kada bi g. Šarl primetio da je neko dirao klavir.

Ipak, jedne letnje večeri – Igu je bilo oko petnaest godina u to vreme – gospodar se pojavio u kuhinji. Rekao je veoma žalosno:

– Ig, igrao si se sa klavirom…

Dete je priznalo. Otac ga je uzeo za ruke i prošaputao:

– Nemoj. Dosta je što je jedan skrenuo…

Ig više ništa nije čuo o tome. Od očevog očajničkog izgleda nešto ga je stegnulo za srce i on više nikad nije probao da zasvira klavir.

Andre de Rišo „Fontana ludih“ (odlomak), prevod Bojan Savić Ostojić, Klub Prejaka Reč

Dok su dva muškarca jeli u tišini, ne narušavajući je, to nije bio slučaj i sa Malon, koja je izgledala kao da u sebi prati neki veliki razgovor. Čas je ostala tako, razjapljenih usta i širom otvorenih očiju, sa viljuškom u vazduhu, kao da je upravo čula neku neverovatnu priču. Čas bi joj se čelo smežuralo a oči zlobno istanjile, kao da je neko ispričao vic… Onda bi odjednom počela da mrda usnama, ljuteći se i sležuči ramenima. To ponašenje je pomalo nerviralo gospodina Šarla, ali nije se usuđivao da joj skrene pažnju na to. Bilo mu je jasno da u životu jadne žene nema puno radosti i mislio:

„Ona je previše poslušna. Ako joj kažem da izbegava te besmislene pokrete, ona će se svim silama potruditi da ne skrene pažnju na sebe i zagorčaće sebi život…“

Obed se završio voćem koje je Ig obožavao: jabukama, čija vatra greje samo kožu, a čija je unutrašnjost poput svežeg mermera; skoro tečnim kruškama, po kojima nož klizi kao po štavljenoj koži i koje se neočekivano rascepljuju; grožđu koje je provelo mesec dana na plotu, naborane kože, čiji se šećer koncentrisao i koje je, nakon što je sasvim prirodno postojalo na svetu, kao neposredan proizvod tla, postalo dragocena poslastica, kao da ju je stvorila čovekova veština.

Otac i sin su ustali od stola i prišli vatri, dok je služavka išla tamo-amo po kuhinji. U to doba dana, kad, u svim zemljama sveta, otac i sin pričaju o svojim poslovima, mere sitne interese i porede sujete, njih dvojica su prisno pričali o velikim događajima na svojoj zemlji, o velikim željama prirode…

– Jesi li video prvi platan s desne strane, kad se dolazi iz Sabrana? Neće preživeti zimu. Izgleda da je oboleo…

I ta dva muškarca, vlasnici čitave šume, raznežili su se nad sudbinom jednog platana. Patio je od one neobične bolesti drveća zbog koje s jeseni ne može da im opada lišće. Ranjene žile bolesnog drveta tako su malo osetljive na prolazak soka da se i dalje čini kako živi čak i dok on ne kruži. Kada ga zimski vetrovi i mrazevi ne bi raskrinkali, to paralisano drveće dugo bi opstalo među zdravim komadima. Dok se sve drveće postepeno razgolićuje, samo bolesno i dalje istraje u iluziji da je još u životu.

Pričali su tako neko vreme, bez emocija, kao da jedva obraćaju pažnju jedan na drugog, kao da to čine pre svega da bi ispoštovali neku staru tradiciju. Pošto međusobno nisu ništa krili, nije im bilo stalo da se raspričaju.

Nisu imali naviku da čitaju. Prostorija je bila topla i puna sitnih crvenih svetala. Igove ruke bile su tako blizu vatre da mu je oprljila malje. Povijale su se kao krajevi stabljika. Činilo mu se da mu je utroba gusta i osećao je kako mu krv radosno juri venama.

Nakon nekog vremena su ustali i nakon što su odneli šolju mleka starom, Malon je zauzela njihovo mesto. Tako je svake večeri otac prepuštao fotelju služavci i povlačio se u salon da svira. Starica je u sebi čitala molitve, sasvim sama, dok ju je od straha čuvala mačka, a odsjaj žeravice sve više bledeo. Pošto se vatra ugasi, kad bi osetila kako joj noćna hladnoća obuhvata ramena, i sama se pela u sobu. Molitve je recitovala ne zato što je bila pobožna već zato što je osećala neodređeno zadovoljstvo u tome da izgovara reči koje gotovo i ne razume. Tako je provodila sat-dva, sva ukrućena od varenja, na rubu sna. Nežno je ubijala vreme, ne buneći se, ne shvatajući šta ima tragično u čekanju smrti, bez druge nade osim nje same.

Ukratko, ako je sreća suprotnost od nesreće, onda se može reći da su žitelji Kuće bili srećni.


(Odlomak objavljujemo uz dozvolu prevodioca – knjiga “Fontana ludih” još nije objavljena u srpskom prevodu. Prava su kod Grasset-Fasquelle.)

Odgovorite na komentar