Dragoslav Dedović dobitnik je nagrade “Branko Miljković” za najbolju poetsku knjigu objavljenu u 2023. godini. Izgrađenim stilom bogatim slikama i asocijacijama koje se oslanjaju na drevnu kulturnu baštinu i pop kulturu podjednako, pesnik ispisuje iskustva (samo)izgnanstva, povratka, doživljaja savremenosti i marginalnosti. Melanholično-ironičnim, skladnim stihovima dočarava unutrašnje borbe stranca (shvaćenog u kamijevskom ključu), ali ne bez određene topline, svojstvene neuništivoj veri u život i humanost koja jedina i rađa veliku umetnost u vremenima koja to gotovo više i ne očekuju.
u staničnom bifeu
odraz smežuranih lica
iza bajate krempite u vitrini
Layla, you’ve got me on my knees
dva logorejična starca
drže Kleptonu tercu
životnom jadikovkom
studentkinja u ćošku miče usnama
svet se u tom trenu obnavlja:
Beogradski sajam 1983. hala 2
ima trenutaka svezanih u čvor
s vremenom olabave –
preduga pertla na ničijoj patici
ali ovaj prstohvat ume da stvrdne
svaku mlohavu mašnu na užetu godina
pa si opet mladi Atlas
na plećima nosiš mlad svet
do poslednjeg akorda
ruka u tvojoj ruci neće te
izdati
Svarog se budi
biće to sunčan dan posle kišnog vikenda
piljarica će slamnatom metlom skupljati
pikavce sa stepenica na đubravnik
ljudi u pohabanoj odeći čekaće pred bankama
u salonu lepote žene će mačkasto širiti prste
da osuše lak na noktima
sasvim je moguće
ni ti nećeš znati
da je to taj dan
možda podbulo lice oblaka iznad Avale
ili varnica ludila u oku prosjakinje
možda krezavo ciganče kraj pijačne ograde
koje prstima u kartonsku kutiju nepogrešivo ukucava
tanda-ra-ta, tanda-ra-ta, tanda-ra-ta
a možda baš ništa od toga
neće dati da naslutiš
iz kakvog se ništavila budi Svarog
da tvoj svet pretvori u košmar
srča
cepanice pred podrumom slute mraz
tronogi pas obigrava oko kosti
na ćilimu se suše paprike
raskoš oktobarskog predgrađa
grafiti još obaraju vladu koja je
odavno pala i detinjstvo nikako da
prođe njegova srča unaokolo
čim je opaziš iznutra te žigne
oštro prisustvo potopljenog sveta
rugobni Jerusalim
palanka s večeri zamiriše na gar
lišće zatrpava trotoarske rupe
ljudi odeveni u lažnjake sede pred ulazom
i merkaju žene – pred njima kanister piva
prodavnice rade do kasno u noć
jedna kuća urušava se sama u sebe
u istom redu zubar renovira vilu
po švedskim standardima
primetan je žal hroničara zbog
traljavosti prizora zbog
očitog odsustva svakog sklada
pod Suvom planinom
pod planinom Megido
ovo je trenutak bez nade za poeziju
možda te čežnja za mrvom lepote
noćas krišom upiše u knjigu života
a varoš troma od miholjskog leta
bude grad ljubazni bude lep zavičaj
hananski pekmez
pesmu je zaslužila žena koja riba pomorandže
pognuta nad sudoperom misli svoje misli
njene nadlanice stare brže od lica
ruke koje voliš rendaju džepno sunce
u ovoj zemlji ne raste ništa slično
ovo je dom čađi zavičaj magle
u obredu koji popravlja svet
po receptu sa Jutjuba
žena struže jarku koru ploda
uvezenog iz hananske zemlje
c proleća daleko odavde
otvorićeš jednu teglicu
da pokusaš nešto sladosti
od ženskih ruku iz zemlje Hanan
bife Mladost
rupa od žeravice na stolnjaku
unique selling point
Veternica teče u susret Božiću
s Kukavice nosi granje i mulj
stakleno oko konobara
beži u stranu
drugo prostodušno gleda
prasećeplavo
u tanjiru drhte pihtije na njima
Brajeva azbuka gruvane paprike
prugom ne stižu vozovi
iza nebo počinje da gori
dimnjak ciglane crni prst
Mikelanđelovog Adama
kao u svakoj pesmi o jugu
fali dodir staračkog kažiprsta
iz usta meštana akcenatski udari
tačno pogađaju krajeve reči
ko bi rekao ta muka u dimu
pevljiva je veoma pevljiva
simply the best – policijski čas
Ajkovoj bivšoj ženi je dato
da te kobiljim butinama noćas uteši
zaglavljen u zemlji gde te bolesnik leči
ne očekuješ ništa –
nema više mesta sa kojeg si pošao
pa možeš da budeš bilo gde
jedino je stvaran kauč s kojeg gledaš
traljave spotove iz mladosti, terajući stid
kao vinsku mušicu koja je greškom
preživela zimu
Dragoslav Dedović je rođen 1963. u Zemunu. Studirao je žurnalistiku u Sarajevu i sociologiju kulture u Beogradu. Od 1992. se nastanio u Nemačkoj. Magistrirao je na studijskom programu „Evropske studije” u Ahenu. Radio je kao savetnik u međunarodnoj mirovnoj organizaciji, predstavnik ekološke političke fondacije, urednik na RTV „Dojče vele”. Živeo je u Nirnbergu, Regenzburgu, Ahenu, Kelnu i Berlinu, a od 2018. živi u Beogradu i Leskovcu. Od 1988. objavio je 11 knjiga poezije i to, između ostalog: Dinarski Buda, (Prosveta, Beograd, 2008), Za klavir i didžeridu, (Altera, Beograd, 2010), Gloria mundi, (Brankovo kolo, Sremski Karlovci, 2013), Usijanje (KCNS, Novi Sad, 2013). Lirika mu je prevođena na nemački, engleski, španski, arapski, norveški, poljski, makedonski. Više puta je nagrađivan. Zastupljen je u nekoliko antologija srpskog, regionalnog i svetskog pesništva. Preveo je sa nemačkog desetak proznih dela, kao i liriku niza savremenih nemačkih pesnika.
(Kratka biografija preuzeta je iz knjige “Fjodorov džez”)
U objavi su korišćene slike Miće Popovića (1923—1996)
