Klasična studija Džozefa Kembela kroz veliki broj primera ukazuje na ljudske potrebe za sadržajima koje nude mitske priče i veliki narativi proistekli iz njih. Knjiga je pisana za širu čitalačku publiku, ali može poslužiti i istraživačima koji se bave mitologijom, psihologijom, književnošću, jezikom i drugim naukama i disciplinama.
Podsvest šalje umu najrazličitije vrste uobrazilja, neobičnih bića, strahova i zavodljivih slika – u snu, u sred dana ili u ludilu; jer kraljevstvo čovekovo, ispod tog nivoa relativno sređenog boravišta koje zovemo svojom svešću, prostire se nadole u nepoznate Aladinove pećine. Tamo leže ne samo dragulji, već i zli duhovi: neugodne i neukrotive psihičke sile za koje nismo ni pomislili ili se usudili da ih integrišemo u svoj život. One mogu ostati skrivene sve dok, s druge strane, neka slučajna reč, prizor, ukus čaja ili usputni pogled ne dodirnu magični izvor i opasni glasnici počnu da se pojavljuju u umu. Oni su opasni jer ugrožavaju tkanje sigurnosti kojim smo umotali sebe ili svoju porodicu. Ali oni su i đavolski zavodljivi jer nose ključeve što otvaraju čitavo područje avanture otkrivanja sebe, koju želimo, ali je se i pribojavamo. Razaranja sveta koji smo izgradili i u kojem živimo, kao i nas samih unutar njega; ali onda sledi čudesna rekonstrukcija čvršćeg, čistijeg, prostranijeg i ljudskijeg života – svim time nas iskušavaju, mame i plaše ti uznemiravajući noćni posetioci iz carstva mitova koje nosimo u sebi.
Lik tiranina-monstruma je poznat u mitologijama, narodnim tradicijama, legendama i čak noćnim košmarima: njegove karakteristike su svuda u suštini iste. On je taj koji prisvaja opšte dobro. On je monstrum sklon da na sve stavi svoju šapu. Pustoš koju za sobom ostavlja opisana je u mitologiji i bajkama kao sveopšta dokle god njegova moć dopire. To može biti njegova kuća, sopstvena izmrcvarena psiha ili životi koje truje dodirom svog prijateljstva ili pomoći; a može se proširiti na čitavu civilizaciju. Prenaduvani ego tiranina je prokletstvo i za njega i za njegov svet – bez obzira kako se poslovi činili da napreduju. Progonjen strahom, čak i od samog sebe, stalno na oprezu da neutrališe i uzvrati na napade koje očekuje iz svoje okoline, što su sve prvenstveno refleksi onih nekontrolisanih poriva za sticanjem, taj div samopostignute nezavisnosti jeste u stvari glasnik propasti sveta, iako se u svojim mislima može poigravati humanim namerama. Gde god da spusti svoju ruku tu je plač (ako ne javno ispoljen, onda – još teži za podneti – unutar svakog srca): plač za herojem iskupiteljem, nosiocem bleštave oštrice, čiji će zamah, čiji će dodir, čije će postojanje osloboditi zemlju.
Ovde se nema gde ni stati, ni sesti, ni leći u nekom logu
Nema čak ni tišine u brdima
Samo suh i jalov grom bez kiše
Nema čak ni samoće u brdima
Samo crvena sumorna lica što se cere i reže
Sa pragova kuća od blata.
(T.S. Eliot, „Pusta zemlja“, Jovan Hristić)
Taj heroj je čovek samodostignute potčinjenosti. Ali potčinjenosti čemu? Upravo je to zagonetka koju mi danas treba sebi da postavimo i čije je rešavanje svuda bilo najveća vrlina i istorijsko delo heroja. Kao što Arnold Dž. Tojnbi ukazuje u svojoj šestotomnoj studiji o zakonima nastanka i propasti civilizacija, rascep u duši, rascep u društvenom korpusu, neće biti razrešen nikakvim planom povratka u stara dobra vremena (arhaizam) ili programima koji garantuju da donesu nekakvu idealno zamišljenu budućnost (futurizam), pa čak ni najrealističnijim, trezvenim naporom da se ponovo povežu razjedinjeni elementi. Samo rođenje može pobediti smrt – rođenje, ne ponovo stare stvari, već nečeg novog. Unutar duše, unutar društvenog korpusa, mora postojati – ukoliko želimo da doživimo dugotrajan opstanak – neprestano „ponavljanje rađanja“ (palingenesia) koje će neutralisati stalno ponavljanje smrti. Jer uz pomoć naših pobeda se, ako nismo regenerisani, rad Nemezis omogućuje: udes se izleže upravo iz ljušture naše vrline. Otuda je mir klopka; rat je klopka; promena je klopka; trajnost je klopka. Kada stigne dan za pobedu smrti, smrt se nadvije nad nas, tu ništa ne možemo učiniti, izuzev da budemo razapeti i da vaskrsnemo; potpuno raščerečeni i onda ponovo rođeni.
Svi džinovi i tajni pomagači iz naših bajki su tu, sva magija detinjstva. Šta je još važnije, svi životni potencijali koje nikad nismo uspeli da uzdignemo do realizacije u odraslom dobu, i ti drugi delovi nas su tu; jer to zlatno semenje ne umire. Kada bi samo deo tog izgubljenog totaliteta mogao biti izvučen na svetlo dana, doživeli bismo čudesnu ekspanziju naših moći, snažnu obnovu života. Izrasli bismo do neslućenih visina. Štaviše, ukoliko bismo mogli da iskopamo nešto što je zaboravljeno ne samo za nas, već za čitavu generaciju ili čitavu civilizaciju, postali bismo dobrotvor, kulturni heroj dana – ličnost koja ima ne samo lokalnu, već istorijsku važnost. Rečju, prvi zadatak heroja je da se povuče sa svetske pozornice sekundarnih efekata u ona uzročna područja psihe gde poteškoće zaista leže i tu ih razjasni, iskoreni u sopstvenom slučaju (tj. izbori se sa demonima detinjstva svoje lokalne kulture) i probije se do neiskrivljenog, neposrednog iskustva i asimilovanja onoga što je K. G. Jung nazvao „arhetipske slike“. Ovaj je proces u hinduizmu i budizmu poznat kao viveka, „razlučivanje“.
Arhetipovi koje treba otkriti i asimilovati su upravo oni koji su inspirisali, kroz anale čovekove kulture, osnovne slike sadržane u ritualu, mitologiji i imaginaciji. Ta „večna bića sna“ ne treba brkati sa samostalno modifikovanim simboličnim likovima koji se javljaju u noćnim košmarima i ludilu rastrojenog pojedinca. San je personalizovan mit, a mit depersonalizovan san; i mit i san su simbolički na isti onaj opšti način kao što je to dinamika psihe. Ali u snu oblici nose pečat specifičnih problema koje ima snevač, dok su u mitu prikazani problemi i rešenja važeći za čitavo čovečanstvo.
Heroj, otuda, jeste muškarac ili žena koji su u stanju da se izbore sa svojim ličnim i lokalnim istorijskim ograničenjima i poprime opštevažeće, normalno ljudske oblike. Tako nečije vizije, ideje i nadahnuća dolaze nedirnute iz prvobitnih izvora ljudskog života i misli. Otuda su one tako rečite, ne pripadaju današnjem fragmentirajućem društvu i psihi, već onom nepresahlom izvoru iz kojeg se društvo iznova rađa. Heroj je umro kao savremeni čovek; ali kao večni čovek – usavršen, nespecifičan, univerzalan čovek – on se ponovo rađa. Njegov drugi uzvišeni zadatak i delo otuda (kao što objavljuje Tojnbi i kao što sve mitologije sveta ukazuju) jeste da se potom, tako preoblikovan, vrati nama i poduči nas lekciji koju je naučio o obnovljenom životu.
Vekovima je Dedal predstavljao takav tip umetnika-naučnika: taj neobično nepristrasan, skoro dijaboličan ljudski fenomen, izvan normalnih granica društvenog prosuđivanja, predanog ne moralu svoga vremena, već svoga umeća. On je heroj na putu misli – posvećen samo svom cilju, hrabar i pun vere da će nas istina, kako je on vidi, osloboditi.
(…)
„Sažaljenje je ono osećanje koje zaustavlja duh pred svim što je teško i trajno u ljudskim patnjama i sjedinjuje ga sa čovekom paćenikom. Strah je ono osećanje koje zaustavlja duh pred svim onim što je teško i trajno u ljudskim patnjama i sjedinjuje ga sa tajnim uzrokom.“
(Džems Džojs, „Portret umetnika u mladosti“, prev. Petar Ćurčija)
Kao što je to ukazao Gilbert Mari u svom predgovoru Ingram Bajvoterovom prevodu Aristotelove „Poetike“, tragička katharsis (tj. „pročišćenje“ ili „moralno uzdizanje“ gledaoca tragedije kroz njegovo iskustvo sažaljenja i straha) odgovara jednom ranijem ritualu katharsis („pročišćenje zajednice od nečistoća i otrova protekle godine, stare pošasti greha i smrti“), koji je imao funkciju svetkovine i misterijske igre raščerečenog bika-boga Dioniza. Meditirajući um je, u ovoj misterijskoj igri, sjedinjen ne sa telom za koje se pokazuje da umire, već sa principom neprekidnog života koji ga je neko vreme nastanjivao i za to vreme je bio stvarnost zaogrnuta prividom (onaj koji pati i tajni uzrok u jednome), substratum u koji se naša sopstva rastvaraju kada je „tragedija koja ogoljuje čovekov lik“ rascepila, razbila i rastvorila naš moralni okvir.
Ded svani, biče, zmaju nam mnogoglavi
Il’ lave ognjeni
Licem na pogled!
(Euripid, „Bakhe“)
Ova smrt za logiku i emocionalnu vezanost za trenutak u kojem smo, u ovom svetu prostora i vremena, ovo prepoznavanje i premeštanje našeg težišta ka univerzalnom životu koji pulsira i slavi svoju pobedu samim poljupcem našeg sopstvenog poništenja, taj amor fati, „ljubav prema sudbini“, koja je neizbežno smrt, čini iskustvo tragičke umetnosti: u tome je i njen užitak, iskupljujuća ekstaza:
Moji dani su odbrojani, sluga ja,
inicijant, idejskog Jova;
Gde ponoćni Zagrej luta, i ja lutam;
Podneo sam njegov gromoglasni krik;
Ispunio njegov crveni i krvareći praznik;
(Euripid, „The Cretans“)
Savremena književnost je, u velikoj meri, posvećena hrabrom, pažljivom posmatranju mučno nesavršenih likova od kojih vrvi svuda pred nama, oko nas i u nama. Tamo gde je prirodni impuls za tuženjem nad holokaustom bio potisnut – da se iskaže osuda ili objave univerzalni lekovi – jedna umetnost tragedije moćnije (za nas) nego što je Grčka nalazi svoj izraz: realistička, intimna i na različite načine zanimljiva tragedija demokratije, u kojoj je bog viđen kako ga razapinju u katastrofama ne samo velikih kuća, već svakog običnog doma, svakog bičevanog i unakaženog lica. I nema pomena o nebesima, budućem blaženstvu i kompenzaciji, da se olakša gorka veličanstvenost, već samo potpuna tama, praznina neispunjenja, samo primanje i produžavanje života što su bili izbačeni iz materice samo zato da bi potom propali.
U poređenju sa svim ovim, naše pričice o postignućima izgledaju vredne sažaljenja. Suviše dobro znamo kako gorčina propasti, gubitka, razočarenja i ironičnog neispunjenja truje krv čak i najsrećnijem na svetu! Otuda nismo skloni da komediji pripišemo visoki rang tragedije. Komedija kao satira je prihvatljiva, kao zabava ona je prijatno pribežište, ali bajka o sreći od tada ne može se uzimati ozbiljno; ona pripada zemlji nedođiji detinjstva, koja je zaštićena od stvarnosti što će sasvim uskoro biti suviše dobro poznata; baš kao što je mit o raju od tada samo za stare, čiji su životi iza njih i čija srca treba da se spreme za poslednja vrata prelaska u noć – a koji je trezven, moderan sud Zapada zasnovao na potpuno pogrešnom razumevanju činjenica dočaranih u bajci, mitu i božanskim komedijama iskupljenja. Ovi oblici su, u antičkom svetu, smatrani višeg ranga nego tragedija, jer poseduju dublju istinu, teže ih je razumeti, temeljnije su strukture i pružaju potpunije otkriće.
Srećan završetak bajke, mita i božanske komedije duše treba čitati ne kao kontradikciju, već kao prevazilaženje univerzalne čovekove tragedije. Objektivni svet ostaje ono što je i bio, ali zbog promene težišta unutar teme smatra se transformisanim. Tamo gde su se nekada život i smrt takmičili, sada se ispoljava biće koje traje – toliko indiferentno prema nezgodama vremena koliko je i voda što vri u loncu prema sudbini jednog mehurića ili kao što je kosmos prema nastanku i nestanku galaksije. Tragedija je razbijanje formi i naše vezanosti za forme; komedija je onako divlja i bezbrižna, neiscrpna radost nezaustavljivog života. Otuda su to dvoje krajnje tačke jedinstvene mitološke teme i iskustva koje ih obuhvata i koje oni omeđavaju: silazak i uspinjanje (kathodos i anodos), koji zajedno konstituišu totalitet onog otkrovenja koje se zove život i koje svaki pojedinac mora saznati i voleti ukoliko hoće da bude pročišćen (katharsis = purgatorio) od pošasti greha (neposlušnost prema božanskoj volji) i smrti (identifikacija sa smrtnom formom).
Pravi je zadatak mitologije, kao i bajke, da otkrije specifične opasnosti i tehnike tog mračnog, unutrašnjeg puta od tragedije ka komediji. Otuda su događaji fantastični i „nestvarni“: oni predstavljaju trijumfe psihološke, a ne fizičke prirode. Čak i kad je legenda o nekoj istorijskoj ličnosti, njene pobede su prikazane u obliku koji je bliži snovima nego životu; jer poenta nije da je to i to učinjeno na zemlji; poenta je da, pre nego što je to i to moglo biti učinjeno na zemlji, jedna druga, mnogo važnija stvar morala je da se dogodi unutar onog lavirinta koji svi znamo i posećujemo u svojim snovima. Put mitološkog heroja može, slučajno, biti nadzeman; u suštini on je unutrašnji – u dubini gde mračni otpori bivaju savladani i davno izgubljene, zaboravljene snage oživljene, kako bi bile na raspolaganju za preoblikovanje ovog sveta. Kada je to delo jednom obavljeno, život više nije beznadežno pritisnut užasnim posledicama sveprisutne katastrofe, šiban vremenom, gnusan gde god bio; ali sa svojom stravom još vidljivom, sa kricima patnje još uvek zaglušujućim, biva ispunjen sveprožimajućom, svehranećom ljubavlju i znanjem o svojoj nepobedivoj snazi. Nešto od svetlosti što nevidljivo plamti unutar ambisa njegove inače neprozirne materijalnosti probija se, uz jedan sve glasniji urlik. Zastrašujuća sakaćenja tada se prepoznaju samo kao senke jedne imanentne, neuništive večnosti; vreme svoje mesto ustupa slavi; a svetom se razleže čudesna, anđeoska, ali na kraju ipak monotona sirenska muzika sfera. Kao srećne porodice, i mitovi i izbavljeni svetovi liče jedan na drugi.
Prevod: Branislav Kovačević
