Predstavljamo izbor pesama francuske lirike 20. veka, preuzete iz zbirke “Antologija novije francuske lirike” (priredio i preveo Ivan V. Lalić). Izbor je sačinila Jadranka Milenković.
O. V. DE LUBIČ-MILOŠ (OSCAR VENCESLAS DE LUBICZ-MILOSZ)
SVI SU MRTVACI PIJANI
Svi su mrtvaci pijani od stare i prljave kiše
Na čudnom groblju Lofotena.
Časovnik jugovine otkucava u daljini
U srcu ubogih kovčega Lofotena.
I zbog rupa koje je izdubilo crno proleće
Tamo gavrane goji ljudska plot studena;
I zbog mršavog vetra što s dečjim glasom doleće
Blag je san mrtvacima Lofotena.
Vrlo je verovatno da neću videti nikad
Ni more ni grobove Lofotena.
Pa ipak mi se čini u dubini kao da volim
Tu daleku tačku zemlje i sva paćenja njena.
Vi nestali, vi samoubice, vi što ste daleko
Na čudnom groblju Lofotena
-To ime zvoni u mom sluhu čudno i meko-
Ozbiljno, recite mi, spavate li, spavate li?
-Tvoja bi priča mogla zabavnija da bude,
Lepo vino što puniš srebrnu čašu do ruba njena;
Pričaj mi stvari ljupkije ili manje lude,
Dosta je bilo tog tvog Lofotena.
Lepo je. Ognjištem se blago razleže
Glas najsetnijeg među mesecima.
-Ah! Mrtvi, pa i oni iz Lofotena-
Mrtvi, mrtvi su u stvari manje mrtvi od mene…
(I. V. Lalić)
FRANSIS ŽAM (FRANCIS JAMMES)
PAŠĆE SNEG
Za koji dan pašće sneg. Sećanje mi dođe
Na prošlu godinu. Sećam se sete što traje
Uz vatru. Da me je neko pitao: šta je?
Rekao bih: pusti, baš ništa, to će da prođe.
Lane sam bio u svojoj sobi, duboko zamišljen,
Dok napolju sneg, težak i mokar, pada.
Nizašto razmišljah. Kako onda, tako i sada
Pušim drvenu lulu sa ćilibarskim kamišem.
Uvek je prijatan miris mog starog hrastovog ormana.
No ja sam bio glup jer sve te stvari
Ne mogu da se menjaju, i jer je lažno, u stvari,
Kad hoćeš da odagnaš stvar koja je znana.
Pa zašto onda mislimo i govorimo? Čudno baš je;
Naše suze i naši poljupci – sve je to nemo,
A mi ih eto ipak bez reči razumemo,
I blaži od reči je korak kad znamo: to prijatelj naš je.
Dali smo imena zvezdama, i ne misleći
Da njima ne treba ime, a brojevi što kazuju
Let lepih kometa i prolaz njihov dokazuju
Neće ih prisiliti proći i nebom preći.
I eto sada, gde je lanjska seta, ko da shvati je?
Jedva da je se sećam. I rekao bih:
Pusti, baš ništa – da neko u mojoj sobi
Postavi mi pitanje: šta ti je?
(I. V. Lalić)
ŽAN KOKTO (JEAN MAURICE EUGENE CLEMENT COCTEAU)
***
Ništa me ne plaši kao lažni mir što uvija
Za trenut lice što spava;
Taj san je jedan Egipat, a ti si mumija,
Pod zlatnom maskom ti glava.
Pod tim belegom mrtve kraljice, ispod pokrova
Gde ti oko pogled baca,
Kad ljubavna noć te razori i oboji s nova
Ko crni parač mrtvaca?
Napusti, o moja divlja patko, o moja kraljice,
Vekove i okeane;
Vrati se površini, povrati svoje lice
Što tone s obratne strane.
(I. V. Lalić)
MAKS ŽAKOB (MAX JACOB)
ZEMLJA
Uznesite me iznad crnih sveća zemlje.
Iznad otrovnih rogova zemlje.
Mira ima samo iznad zmija zemlje.
Zemlja, to su jedna velika usta mrljava:
Njen razjapljeni smeh, njena štucanja prljava,
Njen kašalj, njen dah, hrkanje kad padne u san,
Sve mi to mrvi dušu. Privucite me van!
Stresite me, ščepajte me; zemljo, neka budem prognan.
Za tvoju se zastavu od svila hvatam, natprirodan!
Neka veliki me vetar uvuče u tvoje lelujne nabore.
Prskam od vojnih razdora što se u meni bore,
Sledim sebe kao čekrk, kao kola puna dilema,
Tražim vašu očevidnost, bez nje sna mi nema.
Zavidim ti, fenikse, zlatni fazane, kondore.
Dajte mi leteći ćilim, da uznese me do sprata
Iznad groma, napolje do kristala vaših vrata.
(I. V. Lalić)
LEON-POL FARG (LEON-PAUL FARGUE)
STANICA
Stanico bola, prođoh svih tvojim putevima.
Ne mogu više ići, ne mogu više otići.
Vukoh ti se pod nebom, vikah pod svodovima,
Video sam kako slepić klizi u blagosti večeri.
Dijana se naginje nad ribnjakom i stavlje masku.
Jedna cipela od satena trči po proplanku
Kao opomena neba što se sastaje sa horizontom.
Barke noći spremne su za polazak.
Drugi će doći da sednu na stolicu od gvožđa.
Drugi će to da vide kad mene više ne bude.
Svetlost će zaboraviti one koji je toliko voljahu.
Neće biti zova, da nam ponovo rasvetli lica.
Neće biti jecaja, da njime odjekne naša ljubav.
Naši će prozori biti ugašeni.
Dvoje stranaca koračaće duž sive ulice.
Glasovi
Drugi će glasovi pevati, druge oči plakati
U jednoj novoj kući.
Sve će biti izvršeno, sve će biti oprošteno,
Sveža će biti patnja i nova će biti šuma,
I možda će za nove ljubavnike, jednog dana,
Bog održati tu sreću što je obećao nama.
(I. V. Lalić)
PJER REVERDI (PIERRE REVERDY)
PREKO MERE
Svet je moja tamnica
Kad sam daleko od onog što volim
Vi niste daleko rešetke horizonta
Ljubav sloboda u nebesima suviše golim
Na zemlji ispucaloj od bolova
Jedno lice zari i greje mučne stvari
Koje behu deo smrti
Počevši od toga lica
Od tih pokreta od tog glasa
To samo moje govorenje sve je
Moje srce što odjekuje i bije
Jedan zaslon vatre nežni abažur
Među prisnim zidovima noći
Začarani krug lažnih samoća
Snopovi odraza svetlucavih
Žaljenja
Sve te krhotine vremena pucketaju na ognjištu
Još jedan plan koji se razdire
Jedan čin koji na prozivu nedostaje
Tako malo ostaje da se uzme
Iz čoveka koji umire.
(I. V. Lalić)
PJER-ŽAN ŽUV (PIERRE-JEAN JOUVE)
MOJA NOĆ
Moja noći znak mi daješ malo pre zore
Ovde je užas i jeza
Nameštaj nastanjen koracima pobednika
I ludilo što sjaji sa ostacima zlata
Rezignacija
I grozota. O neobični dane mrtvih
Što na misli mi padaš kada stenjem od vida,
U tvom svetlu neobična jedna leđa uspravljam
(I. V. Lalić)
SEN-DŽON PERS (SAINT-JOHN PERSE)
PESMA
Konj mi stao pod drvetom punim grlica, zviždukom
zviždim tako čistim, da nema tog obećanja obalama
njihovim koje sve te reke drže. (Listovi živi
izjutra jesu po obrazu slave)…
*
I nipošto da čovek nije tužan, ali kada ustane
pre dana i obazrivo saobraća s jednim starim drvetom,
bradom naslonjen na poslednju zvezdu, on na dnu
neba našte srca vidi velike čiste stvari kako po
miloj volji kruže…
*
Konj mi stao pod drvetom razgugutanim, zviždukom
još čišćim zviždim… I mir onima, ako će
umreti, koji videše ovaj dan. Ali stigle su vesti
o bratu mome pesniku. Opet je napisao nešto vrlo
umilno! A neki su o tome znali…
(I. V. Lalić)
ŽIL SIPERVJEL (JULES SUPERVIELLE)
* * *
Tu buku mora u kojoj smo svi
Poznaje dobro drvo sa kosom,
I crni konj u nju ulazi do grebena
I pruža vrat kao za slatkom vodom,
Kao da hoće da napusti ovaj sprud,
Postane u daljini konj iz bajke
I pomeša se sa ovcama pene,
Sa tim runom stvorenim za oči,
Da najzad bude sin te morske vode,
Da pase alge na dnu dubina.
Ali treba znati čekati na obali,
Obećavati se talasima pučine,
Uložiti nadu u izvesnost smrti,
Spustiti opet glavu u travu.
(I. V. Lalić)
POL ELIJAR (PAUL ÉLUARD)
*
Nisam više ogledalo
U kome si prvi put
Bez senke sebi govorila
Očarana što imaš najzad
Jednog kristalno jasnog pratioca
Mislila si da ti govori
A on je samo snažno kriknuo
Ti si skočila iza sna
Tvoja senka produžila je put tvoga tela
Vrata se zatvaraju
Okna padaju u zaborav
Portreti se brišu
Pod tvojim odlučnim pokretom
Noć nam je dodelila nove uloge
(Nikola Trajković)
