Intervju: Aleksandar Šurbatović, urednik Blum izdavaštva (nagrada “Presad mudrosti” 2023)

Na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Nišu, koji je nedavno završen, mlada izdavačka kuća Blum izdavaštvo dobila je glavnu nagradu “Presad mudrosti”. Žiri je svoju odluku obrazložio pozivajući se na hrabrost i prefinjenost u izboru naslova, kako u domaćoj tako i u prevedenoj književnosti, kao i u grafičkoj obradi objavljenih knjiga. Razgovarali smo sa osnivačem i urednikom Aleksandrom Šurbatovićem.

• Izdavačka kuća Blum dobila je glavnu nagradu na nedavno završenom Sajmu knjiga u Nišu. To je velika nagrada za relativno mladu izdavačku kuću. Koliko dugo postoji Blum i koliko naslova potpisuje?

Blum izdavaštvo je osnovano 2019, dakle postojimo tek pet godina, ali naše prisustvo u izdavačkoj delatnosti je mnogo duže. Prve godine smo izdali pet naslova. Ove, 2023. izdali smo tačno dvadeset naslova. Bitno je da naglasim da Blum poseduje i imprint izdavačku kuću koja se zove Kalipso knjiga i koja ima potpuno drugačiji izdavački profil – više je okrenuta ka popularnoj psihologiji, medicini, zabavi i žanrovskoj književnosti – dok se Blum profilisao pre svega kao izdavač ozbiljne savremene svetske književnosti i to kroz ediciju Kirka. Trenutno razvijamo još dve edicije u Blumu: 1. Telemah – gde se trudimo da izgradimo jedan moderan i interesantan koncept književnosti za decu i 2. Kiklopi – edicija posvećena teoriji, istoriografiji, filozofiji. Od samog početka smo imali nameru da razdvojimo ta dva različita izdavačka pristupa, jer verujem da je to pošten, ali i efikasan način da se različiti čitalački ukusi i afiniteti ne iznevere. Čitaoci koji odu na naše sajtove blumizdavastvo.rs ili kalipsoknjiga.rs tačno znaju šta mogu da očekuju od naših izdanja na tim sajtovima, jer se trudimo da ne mešamo ulje i vodu, da ne spajamo nespojivo. Ipak, treba naglasiti, Blum je pre svega ono po čemu nas ljudi prepoznaju i ono što je temelj naše izdavačke delatnosti.

• U obrazloženju žirija za nagradu „Presad mudrosti“ stoji: „Ova izdavačka kuća svojom hrabrošću i prefinjenim uredničkim i grafičkim radom spaja uravnotežen odnos prema domaćoj i prevedenoj književnosti i iskazuje izrazitu aktuelnost u izboru autora i knjiga.” Koliko vam je u izboru knjiga koje će biti objavljene i prevedene značajno Vaše dugogodišnje uredničko, prevodilačko i spisateljsko iskustvo?

Ona su naš osnovni kapital u poslu kojim se bavimo. Sve se može nadomestiti osim tih suštinski bitnih iskustava. Ona su komplementarna, ali često i sukobljena: kao pisac i čitalac dešava se ponekad da ne želim da objavim nekog pisca, ali onda urednik lupi rukom o sto i objasni piscu i čitaocu u meni da nismo u ovom poslu samo zbog mog ukusa, već i zbog ukusa drugih pisaca i posebno (ovo”posebno” ne mogu dovoljno da naglasim) drugih čitalaca. I ti drugačiji ukusi su podjednako relevantni. Ta veština – da urednik ponekad konsultuje pisca i  čitaoca u sebi, a ponekad da ih otera u ćošak dok se ne izduvaju – čini prosečne urednike dobrim stručnjacima. Zato mi je veoma drago što je žiri niškog Sajma knjiga znao sve to da prepozna: i naše iskustvo pre Bluma, našu posvećenost, našu otvorenost ka drugačijim čitalačkim ukusima, ali i želju da nam knjige izgledaju drugačije i da budu prepoznatljive i u dizajnerskom smislu. Moram da priznam da je to bila poprilično hrabra odluka niškog žirija koja je i mene iznenadila, i to je ona vrsta hrabrosti koju ne bih nikada mogao da naslutim kod članova žirija na Sajmu knjiga u Beogradu. Oni nikada ne rizikuju, ne veruju da imaju neku misiju, već da su tu isključivo da se zahvale najvećim igračima u ovom našem poslu. Sećam se da je pre desetak godina ta nagrada u Beogradu bila dodeljena Fedonu i da sam bio oduševljen zbog te odluke. Mala kuća, ogroman integritet, sjajne knjige koje su nam ostavili u nasleđe. Danas toga nema na beogradskom Sajmu knjiga, zato se ponekad Sajam i završi a da nismo ni ispratili ko je dobitnik glavne nagrade. I ne samo to, malim izdavačima je na hiljadu načina zagorčan sajamski život, do te mere da se postavlja ozbiljno pitanje isplativosti njihovog prisustva na Sajmu.

• Koliko ljudi učestvuje u tom odabiru, radu na knjigama, grafičkom oblikovanju knjige i slično? Možda je ovo prilika da ih i poimence navedemo.

Pitanje je malo neodređeno: u idealnom svetu ili u našem svetu? U idealnom, svako se bavi svojim poslom: urednici čitaju i biraju i to isključivo iz oblasti koje su specijalizovani, dizajneri grafički oblikuju, marketinški stručnjaci reklamiraju, menadžeri distribucije se staraju za to da knjiga stigne do svih zainteresovanih knjižara i čitalaca.

U našem svetu, nas četiri ugnjetenih rudara u redakciji obavljamo sve te poslove. Naravno, bez spoljnih saradnika niko smo i ništa: pre svega bez vrhunskih prevodilaca i lektora, to je nešto što se podrazumeva, morate imate te ljude u svom timu pre nego što i pomislite da uđete u ovaj posao.

Knjige biraju tri urednika, Tamara Krstić koja je najviše specijalizovana za domaću književnost, Tijana Janković koja je zadužena za pitanja jezika i literaturu iz domena medicine i popularne psihologije, a ja sam okrenut svetskoj književnosti i grafičkom dizajnu. Međutim, svako ima slobodu da predlaže knjige iz bilo koje oblasti i odluke uvek, ali baš uvek donosimo konsenzusom.

• Ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za književnost, Jun Fose, takođe je jedan od stranih autora koje ste nedavno objavili. Dosad je u Srbiji manje-više bio poznat po svojim dramama. Možete li nam reći rečenicu-dve o knjizi “Melanholija” – šta je to što ovu knjigu izdvaja u odnosu na ostatak književne produkcije?

S ponosom naglašavam da je ideja izdavanja knjiga sedam Foseovih drama u IPC-u takođe bila moja, i to prilikom rada na jednom zajedničkom projektu. Tada sam shvatio koliko je Fose veliki pisac. Odmah sam odlučio da istražim i ostatak njegovog dela i odlučio sam pre svega da izdam Melanholiju za Blum. Činilo mi se tada, a i sada sam uveren u to, da je to magnum opus ovog velikog pisca. Čim sam malo više odmakao sa Melanholijom, odmah sam zatražio i prava za Septologiju, ali na moju žalost i njihovu sreću, kolege iz Trećeg trga su došli na istu ideju i kao starija i uglednija izdavačka kuća bili uspešniji i ja im od srca čestitam na tome. Ali ipak ostao nam je taj književni dragulj, i sa tim ništa ne može da se meri. Interesantno je to da je u prve dve godine knjiga prodata u jedva dvesta primeraka. Niko tu nije video ništa specijalno sem Ivana Milenkovića koji bio oduševljen. Odmah je napisao panegirik u “Vremenu”, ali nažalost ni njemu se nije mnogo verovalo kao ni meni. I onda bum! Nobelova nagrada, svi čitaju Melanholiju, doštampavaju se novi tiraži, svi pišu o tom romanu. Ne bih ovom prilikom da ulazim u analizu, ponoviću samo reči iz obrazloženja Nobelovog komiteta: Fose je izrekao ono neizrecivo. I to nije fraza, već najveća istina kada pričate o onome što karakteriše Melanholiju. Egzistencijalna teskoba, mahnita ljubav, paranoja, ludilo. Te stvari su neizrecive, one se mogu samo dočarati. Ali čini se kao da je Fose našao način.

• U izdavačkoj kući Blum nekolicina savremenih srpskih pisaca takođe je našla svoje mesto. Da li autore birate na osnovu poznavanja scene, budući da ste godinama radili u izdavačkoj kući Dereta i sarađivali sa drugim izdavačkim kućama, ili je moguće poslati rukopis standardnim načinom, na mejl izdavačke kuće, pa će od poslatih rukopisa tim urednika izabrati najbolje? Hoće li možda i Blum raspisati neku vrstu konkursa za najbolji rukopis (što nije retka praksa ni i u privatnim izdavačkim kućama)?

Konkurs sigurno nećemo objavljivati. Svi ostali to već rade, pa nećemo još i mi. Svako može da pošalje svoj roman na naš mejl, svaki rado pogledamo. Iskreno, ja nisam oduševljen savremenom srpskom prozom. Par pisaca koje bih voleo da imam u Blumu već su u drugim izdavačkim kućama i lepo im je tamo, za ostalima i ne jurimo baš mnogo. Srpska proza je većinski dosadna, predvidljiva, staromodna, preterano akademska, usmerena na samu sebe, a ne na čitaoca, ili sasvim suprotno – preterano usmerena na čitaoca, dok je pisac i smisao njegovog postojanja potisnut u drugi plan. Ako se ne gusla, ako se ne eksploatišu Andrići i Tesle, onda se eksperimentiše, postmodernistički manirizam nas ubi u pojam. Neki pisci još uvek pišu kao da je 1980, a to je bilo skoro pre pola veka. Pogledajte Poljake (Tokarčuk), Bugare (Gospodinov, Ruskov), Rumune (Kartaresku), Čehe (Topol, Ouržednjik), Norvežane (Fose), Meksikance (Erera), tamo sve pršti, svi ih prevode, dok naše delije još cepaju postmodernističku dlaku na troje i četvoro. U poeziji je sasvim drugačija situacija: naša scena je živa, vibrantna, puno interesantnih mladih pesnika i iskreno, jedva čekam da još malo ojačamo i sebi da dopustimo luksuz objavljivanja poezije, a mislim da smo blizu tome.

• Sarađivali ste sa brojnim prevodiocima. Možda je nemoguće nabrojati ih sve, ali bilo bi lepo da ovde spomenemo neka imena, jer je prevodilac izuzetno značajan za konačni oblik koji će tekst na našem jeziku imati, a time i za čitalačko uživanje.

Ovakva pitanja volim. Obožavam da radim sa Vesnom Stamenković (španski) i Radošem Kosovićem (danski i norveški). kakvi su to majstori svog zanata, bogo moj! Ili recimo sa Jelenom Jović (poljski) i Gordanom Subotić (italijanski). Gordana je ne samo vrhunski prevodilac već i sjajan urednik i mogu reći neko ko me je mnogo naučio u ovom poslu. Urednički posao na njihovim prevodima je rekreativne prirode. Sav se razgalim kad na pedeset stranica nešto ispravim. Alen Bešić je neverovatno precizan i nikad ga nisam uhvatio da je nešto pogrešno preveo. Zoran Paunović je predsednik republike prevodilaca, ne znam zašto nisam krenuo od njega?! Kad god radim s njim, ja učim. Marko Čudić (s kojim nažalost veoma retko radim) i Marija Cindori su dva neverovatno različita prevodioca, ali podjednako inspirativna. Zorica Kovačević, posvećena i kompetentna. Jasmina Milenković je postala vrhunska prevoditeljka. Pokojni profesor Aca Ilić je bio neverovatno uzbudljiv prevodilac i bila je prava privilegija što sam sam imao priliku toliko da sarađujem s njim. I verujte mi na reč da su svi, ali baš svi ljudi sa ovog spiska divne osobe s kojima je pravo zadovoljstvo sarađivati: da ih nemam za saradnike, verovatno bih se bavio marketingom ili nekim časnijim poslom, recimo bauštelom.

• Preporučite nam, osim knjige „Melanholija“ još pet naslova iz književne produkcije Bluma za koje smatrate da neizostavno moraju biti deo biblioteke pravih knjigoljubaca, uz kratko obrazloženje zašto baš te knjige (unapred znamo da je teško izdvojiti tako mali broj).

1. Dvorac Gripsholm, Kurta Tuholskog – nemački klasik, mi smo ga prvi preveli na srpski, apsolutno remek-delo koje je malo ko kod nas pročitao i to zato što je knjiga jednostavna, nepretenciozna, tanka, feelgood (to naši „stručnjaci“ i akademci ne praštaju i neizostavno svrstavaju u laku literaturu) i nema nameru da bude novi Uliks. To mi je možda i jedna od 10 najdražih knjiga koje sam uredio.
2. Meksička trilogija, Juri Erera – Šekspir i Rulfo u jednom, za početnike. Svedeno, istinski moderno, egzistencijalno bitno u tematskom smislu, uzbudljivo. Živa književnost koja vas stalno vitla i ne da vam da se opustite ni za jedan trenutak, u briljantnom prevodu Vesne Stamenković.
3. Vandalizam, Tom Kristensen– danski Crnjanski, najznačajniji roman njihovog modernizma koji se i danas čita kao da je skoro napisan. Radoš Kosović ga je preveo tako da bolje zvuči od originala.
4. Frankenštajnova majka,  Almudena Grandes u prevodu Jasmine Milenković. Maestralni roman španske velemajstorke pisane reči, peti i poslednji deo njenog nezavršenog šestoknjižja o frankizmu koji se čita u jednom dahu. Ljudi poput Almudene nas još jedini podsećaju da fašizam nije mrtav, samo se neko vreme prikrio, i sada sve hrabrije iz podzemlja pomalja svoju ružnu gukavu glavu.
5. Allegro Pastell, Lajf Rant – književna biblija milenijalaca. Iskreno verujem da je to književnost budućnosti. Nepretenciozno, poetično, jednostavno, ovaj roman, bolje nego ijedan drugi skorije napisan, opisuje duh našeg vremena. Ko smo, šta radimo, kako se danas vezujemo za druge ljude i kuda smo to krenuli.

• Čemu da se nadamo početkom sledeće godine, imate li već neke nove naslove u pripremi?

Imamo skoro čitav izdavački plan popunjen. Ostavljamo par mesta za prijatna iznenađenja. Još jedan roman Almudene Grandes, Čitalac Žila Verna (želimo da izdamo cele njeno petoknjižje), još dva romana argentinske najprevođenije žive književnice, Klaudije Pinjeiro, Još jedna knjiga  Ukrajinke Katerine Babkine sa kojom smo imali velikog uspeha sa romanom Moj deda je plesao bolje od svih, a pogotovu kad je dobila jednu od najprestižnijih evropskih nagrada Angelus, i koju je toliko nahvalio Jergović. Imamo nekoliko novih svetskih imena po prvi put na srpskom, i dva esencijalna klasika koja takođe nekim čudom do sada nisu nikada kod nas prevođena, ali pošto su prava u javnom vlasništvu, neka to ostane za sada profesionalna tajna. Objavićemo reizdanje Knjige o Dostojevskom, Jasmine Ahmetagić. Norvežanku Ane Ragde Berlinske topole, Formalnosti U Kijevu, nemačko-ukrajinskog autora Dmitrija Kapitelmana,Poljaka Vitkovskog…

• Da li je u najavi neka Vaša nova knjiga?

Još od 1997. pišem jedan roman. Ni izbliza nije toliko dobar koliko sam mu vremena posvetio, ali mu možda publika bude naklonjenija. Mislim da sam napokon blizu kraja i da bi trebalo da izađe 2024. Zvaće se Balade o strašnom skladu. U pitanju je omaž velikim majstorima hispanoameričke književnosti Sabatu, Karpentijeru, Fuentesu i Ljosi, piscima koji su, pored klasika, najviše uticali na moje književno biće. Devedesete, Beograd, mitinzi i kontramitinzi, roman pisan iz perspektive tri glavna junaka, o tri porodice, njihovom raspadanju i ponovnom okupljanju, roman o vremenu koje je posedovalo neki strašni unutrašnji sklad, toliko jak, da ga je bilo nemoguće razoriti ni spolja ni iznutra. Plašim se da još uvek nismo uspeli u tome.

(autorka fotografije A. Šurbatovića je Radmila Vankoska)