U drugom delu teksta o “Besnilu” Borislava Pekića, kritičar Ivan Đurđević upoznaje nas sa plejadom likova kojima se autor romana poslužio u iznošenju svojih ideja. Poznato nam je da ovaj vrhunski pisac i erudita u svojim delima gotovo uvek koristi kako mitologiju i Sveto Pismo, tako i filozofiju i dostignuća drugih nauka. Naravno, istorija i politika zauzimaju izuzetno važno mesto u njegovom stvaralaštvu, pa se sve to, kroz likove i zaplet, prolama i kroz ovaj roman, predstavljajući nam iskonske čovekove potrebe i nedostatke. Kritičar Ivan Đurđević u ovom delu teksta osnovne ideje prikazuje opisom važnih likova i njihovih uloga u knjizi, iznoseći na taj način mnoge važne podatke koji će pomoći kako onima koji su knjigu već čitali, tako i onima koji će je tek čitati, da dublje urone u brojne slojeve ove važne knjige.
Ukoliko niste pročitali prvi deo Đurđevićevog teksta o romanu “Besnilo”, to možete učiniti ovde.
Tezej je junak, ubica diva Perifeta, Sinide, savijača borova, i ogromne divlje svinje. On je deseti kralj Atine, ujedinitelj Atike, i prvi po mitskom predanju koji je uspostavio demokratiju. Na njegovu naredbu kovao se novac sa likom bika, da ljude podseti šta je prethodilo blagostanju. Gabrijel je, ako se uzme Tezejeva slika, ništa drugo do sušta suprotnost. On je starac koji sumnja u razloge dospeća na aerodrom. On je čovek koji se u dvadesetom veku obraća govorom iz srednjeg veka. Na njega se gleda kao na poremećenog čoveka a izvod iz njegove „bolničke prakse“, kao „pitomca jednog londonskog doma za umobolne“ samo zaokružuje već zaokruženo. Ipak, Gabrijel nije neko ko se razume u opšteljudskim standardima. Njegova pozicija u svetu Besnila nije komunikativna i participativna (iako imamo dijaloške partiture između drugih likova i Gabrijela) već anticipatorska. Možda bi se moglo reći i proročka, ali onda bi se morala objasniti i priroda drugog sveta s kojeg on potiče, za čije poreklo još nismo sigurni.
Dolazimo do potpunijeg odgovora ako mit iz hronika unesemo u Gabrijela. Morali bismo zatim da kažemo da je on, iako tako na početku ne misli, došao s nekom svrhom. Samosvojno poređenje sa Tezejom već je otvorilo poneka vrata. Ako sami, međutim, ne zaključimo da su on i svet u koji ulazi „dva sveta“ (13) , svet u kojem je on kudikamo i dalje živ, i svet koji će uskoro – očigledno je – biti mrtav, onda će i ta vrata ostati zamandaljena. Jer šta se zapravo o Gabrijelu zna, osim da poseduje proročanski san? Bitan je njegov opis, i to ne toliko fizički, koliko duhovni, zbog čega „na biblijskom nivou njegov lik podseća na arhanđela, koji dolazi na megdan sa đavolom ili čak na stvarnog Mesiju.“ (14) Đavo je, po ovoj tipizaciji, Sharon koja seje zarazu, a ako se zadržimo na biblijskom predanju, ona je Velika zver Apokalipse, Svetsko Zlo. Gabrijel opravdava mit i on iz sveta mrtvih izlazi kao živ čovek, koristeći se kanalizacionim otvorom koji je morao biti „otvoren samo za njega“.
Ako se vratimo grčkom mitu, njegov se prelaz iz sveta živih u svet mrtvih računa kao i Orfejev, kad je ovaj išao da povrati Euridiku. To što je umesto reke (Stiks) Pekić odabrao kanalizaciju možemo pripisati njegovoj ironiji spram moderne civilizacije. Kanalizacija, jasno, ali specifičan „lavirint kanalizacije“. Kao da se po još koji put akcentuje Tezej, Arijadna, Lavirint. Nije li tome razlog što Gabrijel, „kao i većina junaka mitova i bajki, koji idu iz nekog razloga u ‘tuđi’, po njih opasan svet, ima putokaz – u ovom slučaju nit Arijadne, koja je u stvari u romanu bela pena, koju je izbacivala iz usta inficirana Šaron“? (15) Gabrijelovo lutanje kanalizacijom, mukotrpno nadigravanje sa smrću, strpljivo uplitanje u zone najveće opasnosti (poput rada sa bolesnicima): može li to da se shvati i kao „lutanje Tezeja ‘lavirintom kanalizacije’ u traganju za Minotaurom“? (16) To nas opravdava u razmišljanju da na delu imamo sukob Dobra i Zla, i da je Gabrijel niko drugi do naš spasilac. On se, istina, na kraju ničega neće sećati, pa je „ceo njegov život do izlaska iz kanalizacije, uključujući na Heathrowu, pokriven bio gustom tamom, kroz koju se nipošto nije dalo prodreti.” (17) Ali očevici su videli njegove napore, oni su bili upoznati sa njegovim naumom, iako ga do kraja nisu mogli definisati. Jedan od njih moraće da zaključi „da je Gabrijel, zapravo, anđeo čuvar, što ga je Bog, nakon izgona ljudi iz raja, ostavio na zemlji da njihove potomke čuva od Satane.“ (18)
Sledeći junak je Hans Magnus Landau, i roman, kad je reč o njemu, napušta (samo za trenutak) distopijski okvir, ulazeći u detektivske zavrzlame i likvidatorske stranputice koje su ravne kakvoj priči Agate Kristi ili filmovima „noar“ serije. Landau, viši računovođa Deutsche Bank (Keln), zarad „minimalne greške“ koja se okačila na njegova pleća dolazi po osvetu, na Hitrou, da ubije svog bivšeg šefa, dr Juliusa Upenkampfa, uprkos tome što je „u svakom pogledu bio prosečan primerak vrste, putnik koga je na Heathrow teško razlikovati od većine ostalih.“ (19) Ipak, on je vrhunski planer, najpreciznije čedo industrijske ere, i „delovao je kao mehanizam od prirode tako dobro navijen da mu, osim povremenog čišćenja i proveravanja, nikakvo naknadno doterivanje nije potrebno.“ (20) Zato se on brzo presvlači u jednom od toaleta, šminka se, namešta kosu, zateže lice, proverava zakočenost pištolja, plan i dnevnu rutinu žrtve. Na terminal izlazi kao neko ko bi trebalo da bude Upenkampfov vozač, i posluga, što će gospodina, direktora filijale, odvesti na pravo mesto, u rezervisani hotel. Dobro će poslužiti tabla sa imenom direktora, par protokolarnih reči koja će otkriti, po prvi put, nesigurnost ubice da se u novim okolnostima snađe, ali već par koraka prema parkingu gde je trebalo pronaći automobil kako bi prividno angažovanje transporta dobilo i svoju uverljivost, Landau je mogao da puca. I pucao je – ravno u potiljak.
Dok se telo trzalo, mi smo imali prilike da se upoznamo sa predmetom koji je Landaua zbacio sa vrha piramide najznačajnih računovođa, a kad je telo prestalo da se miče, već smo mislili da je „savršeni zločin“ počinjen, da je sastavljena „kriminalna jednačina“ koja se ne može rešiti. Sve je bilo računski isprogramirano, matematički izračunato, da je samo jedan viši, „zločinački“ um, mogao rebus da reši. Landau se u to vreme oholo pitao za koliko bi minuta neko drugo ubistvo izveo. Ovo je izgledalo lako, gotovo prelako i čisto se čudio zašto pisci kriminalnih priča oko svega toga dižu famu. U stvari, on je već imao plan kako da uhvati avion za Keln. Prognozirao je kad bi bio u njemu, a kad u banci, za radnim stolom. Međutim, nije mislio o tome šta će biti ako na avion iz nekog razloga ne stigne, ili let iz nekog razloga bude otkazan. Šta će da radi ako se dogodi nešto što neće uticati samo na njegov odlazak u bezbednost, već i na sve ljude koji su cupkali po terminalima? A još manje, ni ne pomislivši na to, nije uzimao u obzir nekoga ko bi ga mogao juriti, i tražiti da odgovara za zločin koji je počinio. Tako nešto bilo je za Landaua nepojmljivo, ali i to se desilo. „Obožavatelji Reda“, kao i on (u ovom slučaju policajci) nisu spavali a jedan od njih će mu doći glave.
Narednik Elias Elmer bio je jedan od tih, odgovornih, uvek spremnih da zločin kazne i privedu ga pravdi. Ali imao je problem: on nikad nije bio na pravom mestu, tamo gde se stvar događala i rešavala, već uvek u nekoj sporednoj traci aerodromske rutine. Ubicu nije video, jer mu je dojavljeno, putem telefonske prijave, da je neki starac uznemiravao izvesnu Sue Jenkins. Isto tako, umesto da se bavi otkrivanjem krijumčara droge, naoružanja, ili terorističkim aktivnostima, on je bio zauzet ili pozivan da pomogne u prenošenju kofera, pronalaženju pudlica ili podizanju beba sa štrokavog terminalskog poda. To je bila, takoreći, sudbina jednog aerodromskog činovnika – „između ‘toga tamo’, gde se u njegovom odsustvu svašta zbivalo i ‘ovog ovde’, gde se u njegovom prisustvu ništa zbivalo nije, vukla se močvarna priča njegovog policijskog života.“ (21)
Ali sreća ga je pogledala. Paradoksalno, tu mu je sreću donela nesreća, ali i ovde su vladali izokrenuti standardi i moralna vrednovanja, pa sve što je ubistvo za obične ljude bilo: strah, neverica, nelagodljivost, uznemirenost, to je za pripadnike policije značilo priliku za dokazivanje, podsticaj da se stekne kakvo samopouzdanje u rešavanju zamršenog slučaja. Uviđaj na parkingu i opšte, generalno pretresanje slučaja, donelo je tajnu koju je valjalo otkriti. Pre svega mogućnost da se policijski osećaj ponovo proveri i stavi na test.
Od tog momenta Elmerovim umom vlada sumanutost koja isključuje svaki racionalni argument da se u teškim uslovima kontaminacije moraju zapostaviti svi klasični vidovi policijske istrage, i ljudstvo i sredstva usmeriti na sprečavanje i suzbijanje širenja zaraze. Elmer, ipak, ne odustaje od svoje mete. U trenutku kad svi dižu ruke od obaveza i odgovornosti, on pronalazi svoj raison d’etre. Konačno dobija razlog da živi, da napreduje, da se trudi. Naprečac stečena ambicija vodi ga, pronicljivošću i logikom, do potencijalnog ubice. Potencijalni ubica, prilikom dvodelne konverzacije, postaje stvarni, i Elmer sav zadovoljan zaključava vrata zatvorske ćelije, i odlazi da obavesti svog nadređenog. Međutim, kad se sa nadređenim vratio, i video da je njegov plen već „založen“, pod sumnjom da je pobesneo, Elmer shvata da je malopređašnji razlog izgubio i da kako nadređeni odlazi, negodujući njegov diletantizam, u njemu sve više kopni život i osnov da se on unapređuje i stvara. Vezanost koju je Elmer imao sa ubicom pretvorila se u zavisnost, u ljubavni odnos kakav mogu razumeti samo progonitelji i progonjeni. Smrt progonjenog značila je i unutrašnju smrt progonitelja. No, to nije bilo dovoljno za Elmera i on je imao kod sebe svoj revolver. Nešto se moralo učiniti, jer ubica će mu ponovo pobeći i to će sad stvarno biti kraj za njega. Zato je, da bi predupredio takav ishod, s rečima na usnama „Ja dolazim, dolazim po tebe, Hans Magnus“ (22), pritisnuo obarač i razvalio sebi mozak, da neometano nastavi potragu.
Njegov šef, major Hilary Lawford, šef Aerodromske bezbednosti, zvani „Gvozdena peta“, bio je drugi tip ličnosti. Možemo reći i odgovarajući za naše nesigurno doba. U vremenu totalitarističkih poredaka gde su nečiji privatni rođendani postajali javne manifestacije. U kojem je jedna klasa dolazila da donese slobodu, a priređivala gotovo isti bal pod lancima. Svaka zemlja je u dvadesetom veku imala po jednog takvog građanina koji se otrgao kontroli: Portugalija je dočekala Salazara, Čile Pinočea, Španija Franka, Uganda je „ugostila“ Idi Amina, a o „sinovima“ Nemačke, Italije i Sovjetskog Saveza ne bi trebalo ni pričati. Lawford je otud morao da „pokrije“ Aerodrom. I nemojmo misliti da u tome ne bi uspeo samo da ga nije sprečio „slučaj“.
Već mu je fizički izgled opredelio sudbinu. Njegov stav i „njegovo masivno riđe lice, kratkom šijom usađeno u dežmekasto, muskulozno telo“ (23) odavalo je poverenje i otkrivalo dovoljnu količinu snage da se red i poredak pri bilo kakvoj vrsti dezintegracije mogu ponovo uspostaviti. Malo je trebalo Lawfordu da to postigne: nakon formalnosti u ispitavanju zalutalog pisca, a usled izbijanja epidemije, on postaje prvi čovek Aerodroma. Naoružava ljude, i pre nego što se to zahteva. Svoje pripadnike postavlja tamo gde će obrazovati teritoriju koja će biti njegova. Onda treba čekati koji trenutak i vlast bi se mogla uzeti u ruke. To se i desilo kada je generalni direktor Townsend izgubio moć da sprovede opštu kontrolu situacije.
Umesto Napoleonovih sto dana, Lawford jedva da je imao nekoliko sati, ali i za to kratko vreme on je doneo izvesne Uredbe koje će obeležiti njegovu vladavinu. Legitimitet je crpeo iz takozvanog Martial Antirabies Law, Prekog zakona protiv besnila koji mu je jemčio da će se sva oružana moć (i bilo kakva druga) sliti u njegove ruke. U govoru koji je prezentovao sve osobine ovog akta, izdirigovana je zabrana kretanja i danju i noću (kršenje zabrane vodilo je ubistvu). Ako neko ne bude poštovao naređenje da se na glavu stavi pseća korpa, takođe će biti likvidiran. Pa i postupak sa obolelima je predviđao likvidaciju, nebitno da li se radi o bolesnicima, osobama kod kojih se na besnilo sumnja, koje se ponašaju besno, pa i zdravima ako ometaju, iz bilo kakvih razloga, likvidaciju besnih. I ko zna, ove bi mere možda i bile sprovedene, najžešćom mogućom snagom, intervencijom i postupkom, da u sred direktnog prenosa, kada je trebalo i glasom ozvaničiti „novu eru“, epohu u kojoj „Najmudriji policijski pas svih vremena“ stupa na tron, Lawford nije zalajao i time svom „čoporu“, kako je eufemistično nazvao ljudstvo tada zatečeno na aerodromu, u karantinu, pokazao da je i on besan, podjednako kao i oni, i da je od sile, ovog puta, ostalo samo otegnuto režanje.
Obaveštajne igre između pukovnika Donovana (MI5) i pukovnika Rasimova (KGB), odnosno želja Rusa da „preleti“ u britansku obaveštajnu organizaciju verovatno su odraz Pekićevog zanimanja za česte marifetluke kojima su pripadnici britanskih tajnih službi umele da počaste službenu javnost. Kasnije će od takvih slučajeva Pekić praviti priče za BBC, ali za sada se na nivou fabule mogla napraviti samo paradoksalna ali uzbudljiva dijaloška izmena snaga između predstavnika Velike Britanije i Sovjetskog Saveza. Isto kao što će na kraju romana dva šefa države, američki predsednik i sovjetski premijer odlučiti da aerodromu kažu „laku noć“ nuklernim kremiranjem, boreći se politikom „detanta“ za budućnost čovečanstva, isto se tako i ova dva vojnika nadmeću za spas svojih duša, časti i vrline. Niko tu nikome ne ostaje dužan.
To „privatno sportsko takmičenje“, u kojem, naizmenično, i jedan i drugi postižu pogotke, razvilo je prijateljstvo između njih dvojice (kakvo se samo u tim krugovima može videti) ali i, kao što je već rečeno, sjajne dijaloške scene. Iza razgovora koji vode vidi se čitava tehnika državnog upravljanja. Donovan i Rasimov su lukavi, inteligentni, veoma dobro informisani i načitani, što pristoji obaveštajcima ovog ranga. Poneki komentari su pravi biseri istorijske komparatistike:
„Ostali se ne računaju, a Amerikance ne podnosim. Cenim njihove aparate za domaćinstvo, ali me isuviše podsećaju na ono što smo mi Rusi još od Petra Velikog želeli da budemo i zbog čega smo zauvek izgubili ono što smo mogli da budemo. Vi propadate. Vama pripada budućnost i moje simpatije.“
Tako je govorio Rasimov o svojim kolegama. Za političku logiku zadužen je Sir Geoffrey Drammond, ministar spoljnih poslova Vlade Njenog Veličanstva, kojeg Prvi ministar ovlašćuje da komplikaciju oko prelaza Rasimova u britansku službu što pre reši, na opšte zadovoljstvo ključnih faktora:
„Rasimov je subjektivno naš prijatelj, ali pošto nam njegovo odmetanje trenutno šteti, on je, i objektivno i subjektivno naš neprijatelj. S takvom logikom mi smo u pola veka uspeli likvidirati najmanje petinu Rusije, a ostale četiri petine trajno duševno i moralno obogaljiti.“
Igra se završava kao i sve drugo u ovoj knjizi – kada besnilo pojede mozak. Sumnjam onda da ičemu vrede sporazumi tog dana potpisani između Velike Britanije i Sovjetskog Saveza, orijentisani na slične takve poduhvate, primera radi, Čemberlenove koji je toliko bio slep kod očiju da ga je jedna karikatura iz međuratne Politike slikala kao pogurenog, vižljastog starca kojeg iznenadi i kiša, jer ne ume pravilno da koristi kišobran.
Fusnote:
(13) Irina Mocna će za jedan od najbitnijih aspekta Pekićeve distopije uzeti „arhetipski motiv ‘dva’ sveta, koji se kod B. Pekića uočava skoro u svim pramitski mogućim dualističkim interpretacijama, kao, na primer, u suprotstavljanju ‘sveta živih’ i ‘sveta mrtvih’, ‘sveta poznatog ili svog’ i ‘sveta tuđeg’, Dobra i Zla, raja i pakla.“ (Irina Mocna, Arhetipski sižei, motivi i likovi u antiutopijskoj trilogiji Borislava Pekića u: Grupa autora, Poetika Borislava Pekića: preplitanje žanrova, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2009, str. 506.)
(14) Irina Mocna, Arhetipski sižei, motivi i likovi u antiutopijskoj trilogiji Borislava Pekića u: Grupa autora, Poetika Borislava Pekića: preplitanje žanrova, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2009, str. 507.
(15) Isto, str. 507-508.
(16) Isto, str. 508.
(17) Borislav Pekić, Besnilo, Novosti, Beograd, 2004, str. 574.
(18) Borislav Pekić, Besnilo, Novosti, Beograd, 2004, str. 575.
(19) Isto, str. 47.
(20) Isto, str. 51
(22) Isto, str. 49
(23) Isto, str. 412
(24) Isto, str. 89
(25) Isto, str.132
(26) Isto, str. 183
(uskoro: treći deo teksta Ivana Đurđevića o ovom romanu!)
