Roman Besnilo izašao je u okviru sveučilišne naklade Liber (Zagreb), 1983. godine, dobrotom njenog tadašnjeg direktora Slavka Goldštajna, renomiranog istoričara koji je dobar deo svoje naučne karijere posvetio spoznavanju ustaških zločina na ovim prostorima. Verovatno je taj napor poticao od činjenice da su mu zlotvori ubili oca, još dok nije imao ni petnaest godina. Pekić će u par intervjua istaći velike zasluge što ih je Goldštajn imao spram izdavanja Besnila. Bio je jedan od prvih koji su primetili da se iza fasada paraliterature, tek samo spolja naivne konstrukcije, može udomiti istina o najpresudnijim greškama ljudskih stvaralačkih napora.

Ivan Đurđević, Besnilo ili kako smo umirali, Klub Prejaka Reč

Knjiga je, odmah na početku, dobila prefiks „žanr-roman“, aludirajući na amalgam više literarnih pravaca. Fabula se sklapala iznad londonskog Hitroua, u očekivanju nuklearne katastrofe, tako da je knjiga mogla pripadati savremenoj vrsti trilera koja se u današnje vreme bez skrupula eksploatiše; onoj u kojoj glavni junak žuri da deaktivira bombu u kojoj će nestati kraljevsko blago ili onoj gde čudovište, nedefinisanog i izopačenog lika izazove pomor ili zarazi slabije od sebe. Takva se literatura pre svega drži na „ekskluzivnosti“ i senzacionalnosti nečega što je blisko ljudima, na njihovom duhovnom planu. Ali Besnilo je prevazišlo svoju temu. Tema se nije mogla odvojiti od piščeve poetike. Ona je morala da veže za sebe smisao za antropologiju, unakrsno izlaganje naučnih teorija o problemu kojim se bavi i da u nekom smislu ponudi sintezu nauke i umetnosti. Nije mogla da se razvija bez ironije, parabole i metafore, a još manje bez ispitivanje istorije, jer na nekim stranicama Besnila imamo priliku da se upoznamo sa istorijatom pomora u kojima se ljudska rasa davila i umirala.

Pekić nam veli da su događaji u knjizi fiktivni, ali da je njihova mogućnost realna, i da je izbor aerodroma na kojem majka Tereza stupa da zarazi sve ostalo sasvim slučajan. Isto tako je, kaže on na prvoj stranici, kao nekoj vrsti uputstva za čitanje, besnilo moglo da poseje svoje klice i na njujorškom, pariskom ili moskovskom aerodromu, a i do Surčina se dalo stići. Međutim, na London je pala odluka. Neumesno je ponavljati da su „izvesna fakta prilagođena zahtevima Priče, a Priča, opet, tradicionalnim ‘Pravilima igre’ ovog paraliterarnog žanra.“ I to je, nadamo se, jasno.

Citat koji otvara knjigu je iz Nostradamusovih proročanstava: Velika zaraza doći će s velikim metkom, Pomoć je blizu, ali lek vrlo daleko. Interesantno je da pri opisu psećeg besnila, rhabdovirusa, stvaramo u glavi sliku ili oblik metka koji ima svoju kapsulu i vrh od koje se odvaja zrno. Citat je i plod Pekićeve zapitanosti, naime, „da li je Nostradamusovo predviđanje katastrofe moglo biti tumačeno, može li dakle biti tumačeno ne kao obavezna fizička propast već više kao kolaps svih naših saznanja, usled nekog neočekivanog ali fundamentalnog otkrića?“ (1)  Ako svet već nije otišao u vazduh 1999. godine, kako je Nostradamus predviđao, onda mora da nam se desilo nešto što nas je ka propasti odvuklo. Nešto isto tako fundamentalno kao pronalazak točka, železnice, telefona ili, što da ne, atomske bombe? Besnilo je na to pitanje, svojim zadatkom, trebalo da odgovori.

Ivan Đurđević, Besnilo ili kako smo umirali, Klub Prejaka Reč

U prologu što ga potpisuje profesor dr Frederick Lieberman, ličnost s čijom ćemo se nacističkom istorijom kasnije pobliže upoznati, veli da je „virus najsavršenije stvorenje u kosmosu, i da njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu.“ (2) To, i konstatacija da je „virus vrhunac prirodne stvaralačke evolucije“ (3), opredmećuje misaonu konstantu ovog romana. Ona nam ukazuje na duh civilizacije koji se sprema da bude uništen nečim što je isključivo njegov proizvod. Podcrtava psihološku zonu opasnosti i mogućnost hromozomske promene, kao i u genima. Stavlja zlo iznad svakog dobrog dela.

Iako je usled pronalaska Pasterove vakcine znatno smanjen broj obolelih od besnila, činjenica da bolest napada nervni sistem dovoljno govori koliko je zdrav razum osnova svakog ljudskog kontakta. Sačuvati mozak važnije je od bilo kojeg drugog čina bezbednosti. Ali šta raditi ako i usled nedostatka kliničke bolesti, dakle pseće bale koja će nam preneti zaraznu klicu, ljudi pobesne? Želja za ovladavanjem i pokoravanjem, držanjem u poslušnosti, na kraju krajeva, razvila je „najsavršenije stvorenje u kosmosu“ time što ga je mutirala. Šta se sve krije unutar Mengelove laboratorije? Biografija fiktivnog Libermana koji je, siguran sam, tek projekcija nekog realnog Libermana (ili njegov nagoveštaj) pokazuje nam da skrupulama u supremaciji nauke nema kraja, niti se uobraženost i umišljena dominacija nad drugim rasama može ičim opravdati. Libermanovo iskazivanje prave prirode kao da je nastavak preobražaja ličnosti Rutkovskog iz Kako upokojiti vampira. Razlika je što ovde nauka nadilazi filosofiju, i stavlja se na mesto svakog mogućeg odgovora i argumenata na ideologiju koja je u jednom trenutku htela da preobrazi Čoveka. Ubeđenje da je moralna hrabrost da se opasnostima izlažu drugi, i mišljenje da je medicina morala da eksperimentiše na bolesnicima a ne lekarima (inače bismo se i dalje bavili isterivanjem zlih duhova iz tela) tek je drugo ime, u monološkoj formi, Tajnog testamenta profesora Konrada Rutkovskog, Tractatus logico-philosophicusa. Evolucija, ako je ikad shvatana kao igra prirode, ovde je podrazumevana kao veštačka tvorevina uma. U međuvremenu, što je razum zloupotrebila, izgrađujući artificijelne konstrukte koji su imali da podupiru svaku tezu što se pojavljivala van prirodnog izbora i mogućnosti, ne skreće priču sa primarne konstatacije: virus (pre svega mutant), kao i nacizam, dovoljan je da se za nekoliko godina izbriše ljudsko pamćenje. A sa njim i životi mnogih.

Već na prvim stranicama uviđamo polifoničnost romana. Iz pećina Armagedona ujedinjava se Zornjača da zajedno sa Senkom oplodi Sharon koja će prokrijumčarena u ruksaku malog dečaka Goldmana, zaraziti sestru Terezu, redovnicu manastira iz Lagosa. Mali dečak, unuk naučnika Arona Goldmana, neće biti svestan šta je uneo u London iz Sirije, gde je njegov deda vršio iskopavanja. On je psa uzimao kao prijatelja, od kojeg se ljudi ne odvajaju, čak i kad su zaraženi. Dečak, međutim, nije znao da je životinja zaražena, i to nečim što je baš čovek stvorio da virusom osvoji živote.

Polifonija je izvedena ređanjem likova i situacija u kojima se nalaze. Prvo nailazimo na Poluksa, koji kao vođa revolucionarne grupe ni ne sluti da je na aerodromu, u to isto vreme, jedan drugi, ali pravi, levičarski komandos. Vrlo brzo saznajemo i zašto je Poluks onaj pogrešan: jer to nije Poluks, čovek od krvi i mesa, već umišljotina jednog alter-ega Patricka Cornella, koji nije niko drugi do Daniel Leverquin, pisac što na aerodromu Hitrou svoje književne modele isprobava na delu, uveravajući se iz minuta u minut da se pisac ne mora o svojim idejama upoznavati na terenu, već kako njegova pratilja veli – „telefonom“. Čitajući knjigu ne možemo se oteti utisku da je u Danielu Pekić hteo prikazati sebe. Naročito je bitna jezička intervencija koju Daniel izgovara: „Ovde sam da slušam, gledam, pamtim, NIPOŠTO DA UČESTVUJEM“ (4), kao i „JA SAM OKO I UHO, JA SAM SVEDOK“ (5), ali da bismo to uverenje dodatno potvrdili i u njemu našli argumente za tvrdnju da je hroničar o kome je reč zaista Pekić, mi se moramo upoznati sa „Operacijom Dioskuri“ koja je u književnoj projekciji okupila dva muškarca i tri devojke i imena im podelila po mitskoj vezi Dioskura koji su smatrani zaštitnicima putnika, pa i sa njenim posledicama koje su mogle da ih odvedu u zatvor.

Ivan Đurđević, Besnilo ili kako smo umirali, Klub Prejaka Reč

Valja istaći i još jednu činjenicu, jer kako piše Tatjana Rosić, teoretičarka književnosti, „citatnost Pekićevog postupka ovde dolazi do punog izražaja, poigravajući se sa celokupnim strpljenjem humanistički orijentisanog čitaoca koji bi u odabiru imena autora nađenog pa priređenog teksta, Danijela Leverkina, morao prepoznati Pekićev dijalog sa Tomasom Manom i njegovim romanom Doktor Faustus.“ (6) Još jedna veza Pekića i Mana. Nesumnjivo sporedna, ali u jednoj ravni bliska: ispitivanje prirode nacizma kod već spomenutog Libermana. Kakav je, s toga, taj dijalog? Rosićeva kaže: „Danijel Leverkin je, tako, nekakav književni polubrat Adrijana Leverkina koji na londonskom aerodromu Hitrou, usred divljeg hoda besnila koje dolazi da civilizaciju suoči sa samim sobom, mora odrediti prirodu svoga genija i svoje profesije, kao i granicu do koje se može ići u paktiranju sa demonskim silama zla bez kojih umetničkog dela, šapuće evropska humanistička tradicija još od romantizma, nema.“ (7) O naravi Adrijana Leverkina čitalac se može upoznati u spisu Nastanak Doktora Faustusa, nekoj vrsti „romana o romanu“, a o karakteru njegovog „polubrata“ obaveštavamo se kroz njegov „Dnevnik“ od kojeg, iako je u toku romana tek „sirovina“, počinje da buja nešto što će kroz hroničarski tip iznedriti čitavu ideju Pekićeve distopije (8). Izvodi iz tog dnevnika trebalo bi da posluže kao dovoljni razlozi za tvrdnju da je Daniel Leverquin intelektualac prvog reda, a ako to upotpuni mišljenje Rosićeve utoliko bolje.

Prvi izvod bi bio:

„Fakta valja uobličiti u priču. Konfuznoj stvarnosti usaditi kičmu logike. Dati joj doslednost koju ona ne poseduje od rođenja. A potom joj udahnuti i neku ideju. U onome što se ovde događa, ne može se naći nikakva viša ideja. Stvarnosti ona i ne treba. Stvarnost je besmislena. To ne može biti priča o njoj. U stvarnosti se besnilo može dogoditi slučajno, bez svrhe. U uspeloj fikciji su takve slobode nesrećne. Kritičari vas odmah optuže da ne znate šta hoćete. Da ne vladate materijalom.“ (9)

Drugi nam govori o ustrajnosti da se bude dovoljno objektivan i nepristrasan, i ma koliko teško to bilo ne uključivati se u stvari koje nisu od prvostepenog interesa:

„Treba stisnuti petlju, prokleto biti nesebičan – okrutan, u stvari, prema vlastitim osećanjima i osetljivostima – pa stajati tamo, na samom dnu ‘doline senki’ usred paklene patnje, ludila, beznađa, savladati se da se nikome ne pritekne u pomoć – premda je to zapravo nemoguće – i ograničiti se na sabiranje fakata.“ (10)

Iz ova dva odlomka vidi se, ako išta, da je Daniel pisac koji traži temu tamo gde neko beži glavom bez obzira. Vidi se da besnilo ne primećuje samo kao bolest i medicinsku stvar, već i kao građu za roman, pa i čistu metafiziku koja dolazi u dogledno vreme da čovečanstvu pruži još jednu lekciju. Ali u isto vreme ovi redovi nam pružaju portret osobe koja će tu ideju da pokuša da usavrši u umetničko delo, „u paktiranju sa demonskim silama zla“. Ta će osoba stisnuti petlju – to je očevidno. I to će nam još malo pomoći da ustvrdimo da je Daniel Leverquin Borislav Pekić lično.

U drugom poglavlju ulazi Gabrijel, „čovek sive kose“ kojeg je slučajnost dovela na aerodrom, a za koji je on mislio da je priviđenje. Shema aerodroma na stranicama udžbenika za tehnološke studije vodila ga je ka neobjašnjivoj istini o svome položaju u svetu. Koja je njegova svrha, jer nema sumnje: „u tlocrtu Heathrowa, heksagonalnom dijamantu izbrušenom u vidu okrnjene zvezde, tajanstveni je put kojim se sanjajući kretao, da se uvek nađe sred vetrovitog tunela, u kome ga je, ledom oklopljena, čekala jedna senka bez oblika, lika i imena.“ (11) Do ovog mesta u tekstu mi poznajemo samo jednu Senku, i to onu koja od Sharon pravi mašinu za sejanje smrti, pa se prirodom asocijacije vezujemo za nju. Gabrijel nam ne izgleda preterano jasnim ni kasnije, kada ga organi aerodromske bezbednosti ganjaju ne bi li saznali šta je on imao sa Sue Jenkins, devojčicom koju majka ostavlja samu, bez zaštite. Gabrijel je posmatra, proviđenje je još možda na početku ostavilo znakove za dekodiranje tajne, ali još je rano i previše optimistično očekivati da nam se suština otkrije. U čemu bi onda bila lepota otkrića i saznanja, ako se povodom njega ne preduzima traganje? Traganje je glavni razlog zašto sazrevamo, a ne ono do čega dolazimo.

Da bi prekrio pravog Gabrijela, dijalog sa Sue nam ga predstavlja kao Teseja, a „to je čovek koji je ubio bika i s Arijadninim koncem izašao iz Lavirinta.“ (12) Mit na Teseja gleda kao na drugog Herakla koji se upušta u misiju oslobođenja njegove rodne Atine, od pošasti Minotaureve gladi koji zarad Minojeve blagodarnosti pojede sedam devojaka i mladića, živeći u dvorcu s prostranim odajama, koje pamtimo kao Lavirint. Arijadna, Minojeva kćerka, u nekom trenutku zavoli mladog momka i pomoću konopca ga izvuče iz Lavirinta. Tesej ubije Minotaura, to čudovište sa ljudskim telom i bivoljom glavom, i danak Kritu bude obustavljen.

To je, ukratko, mit. A kakva je stvarnost? Šta stari čovek može uzdrmanom svetu, svetu van ravnoteže, da ponudi? Kakav spas?

(Ovo je prvi deo teksta o Pekićevom “Besnilu” iz pera Ivana Đurđevića; drugi i treći deo takođe će biti objavljen na našem sajtu. Ostanite uz nas!)

Ivan Đurđević, Besnilo ili kako smo umirali, Klub Prejaka Reč

Fusnote:

1. Borislav Pekić, Život na ledu II, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2013, str. 583.

2. Borislav Pekić, Besnilo, Novosti, Beograd, 2004, str. 9.

3. Isto, str. 9.

4. Borislav Pekić, Besnilo, Novosti, Beograd, 2004, str. 279.

5. Isto, str. 344.

6. Tatjana Rosić, Ponovo pronađeno stanje: Besnilo Borislava Pekića i motivi apokalipse u savremenoj srpskoj prozi u: Grupa autora, Poetika Borislava Pekića: preplitanje žanrova, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2009, str. 498.

7. Tatjana Rosić, Ponovo pronađeno stanje: Besnilo Borislava Pekića i motivi apokalipse u savremenoj srpskoj prozi u: Grupa autora, Poetika Borislava Pekića: preplitanje žanrova, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2009, str. 499.

8. U raspravi koju Sava Damjanov pokreće oko pojma žanra, između pojma „negativne utopije“ i „antiutopije“, on bira „distopiju“. Prvi je preuzak (jer se prevashodno zasniva na inverziji utopijskih projekata), dok je drugi preširok, budući da se u antiutopije svrstavaju i politički, i istorijski, filozofski i drugi romani. Zato Damjanov Besnilo imenuje kao distopiju, „čija je osnovna odlika odbacivanje ideje progresa i najdublja sumnja u sve utopijske zamisli.“ (Sava Damjanov, Utopijsko-antiutopijski čitalac Borislav Pekić u: Grupa autora, Poetika Borislava Pekića: preplitanje žanrova, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2009, str. 480.)

9. Borislav Pekić, Besnilo, Novosti, Beograd, 2004, str. 279.

10. Isto, str. 344.

11. Borislav Pekić, Besnilo, Novosti, Beograd, 2004, str. 36-37.

12. Isto, str. 41.

Odgovorite na komentar