Antologija “Tečni kristal” objedinjuje probrane tekstove koje su naši poznati stvaraoci objavljivali u periodici. Priređivač definiše mikroesej kao “žanr kratkog metra pisan tehnikom razobličavanja, razotkrivanja, odnosno demistifikovanja. Mikroesej je idealna forma našeg vremena: istovremeno i brz i dinamičan, i eksplicitan i ekspresivan”. Bognar još navodi da se mikroesej nazivao i meditativnom prozom, poetsko-fenomenološkim refleksijama, crticama, kontemplacijama ili pak reminiscencijama, ali da je termin “mikroesej” najpodesniji i najprecizniji. Antologija “Tečni kristal” je dragocena riznica i inspirativno štivo kako čitaocima i teoretičarima, tako i stvaraocima u večitom traganju za što adekvatnijim načinima izražavanja.
MOMČILO NASTASIJEVIĆ (1894-1938)
O FENOMENU PEVANJA
O fenomenu pevanja, nesumnjivo najbitnijem izrazu čovekove prirode, doskora se raspravljalo precepivši ga u melodiju s jedne, a pesničku reč s druge strane, pri čemu se na kraju ipak dolazilo do polazne istine: muzici je osnov poezija, poeziji muzika. Suštinsko jedinstvo tu niti je mogla razbiti kvaziživotna potreba jedne kulturnosti, koja je sva u maniji cepkanja i raspredanja, niti objektivni nož ispitivača, koji seckajući ubije, i o mrtvim delovima onda raspravlja kao o živoj celini.
ZA RELATIVNU KRITIKU
Kad se kritika dovede u pitanje, pojave se mnogi argumenti „za“ i „protiv“. Umetnosti međutim ne treba argumenata: mlaz koji brizga iz dubina života, i besmislenom inače, dâ najviše opravdanje. To se zna, ali je nužno još u početku podvući.
I još nešto: etika poezije nije da se njom neko duboko hrani (teško tom), nego da mađijski probudi začmale ili još neprobuđene sile, jer čami duh ili spava u mnogima.
Što je neodoljivo, dakle iz najveće dubine, izraženo, samim tim hoće da se saopšti najvećem broju. To je priziv iz samoće: „Hodite, svi ste vi što i ja!“ Slučaj velikih umetnika: neviđeni ili nečitani, samim imenom nose magično dejstvo.
Otkud onda posrednici, vodonoše sa izvora?
VELIČANSTVENOST I GNUSOBA
Veličanstvenost i gnusoba: umreti od gladi; umreti od prejela.
Napisati o nečovečnosti mašine, krajnje je vreme. Ako je od sto ljudi devedeset i devetoricu spasla napora, zar nije istina da se sve svalilo, ako ne na mišiće, ono svakako na nerve jednog jedinog.
Ukazati neobaveštenom svetu sa koliko se svirepe, jer najzad nepotrebne, žrtve došlo do ovog ili onog proizvoda.
Zadovoljiti osnovne zahteve telesnog života. Sve ostalo je samo radi zadovoljenja prohteva – samo luksuz. A do njega se u stvari došlo najnepravednijom, jer najnepotrebnijom žrtvom čoveka.
Čovek može s te strane doživeti olakšanje samo velikom redukcijom nepotrebnih potreba.
KSENIJA ATANASIJEVIĆ (1894-1981)
LJUBAV PREMA STVARČICAMA
Imamo više ljubavi prema stvarčicama, vezanim za naše znamenite događaje, nego prema mnogim bliskim i dalekim ličnostima. Leptir koji nam izazove asocijacije na nekadašnje naše bele okvire znači za nas više nego gomile ljudi zvučnih i priznatih oznaka koji, pored tupih nas, izgledaju kao da se kreću po praznome.
LJUDI OD FANTAZIJE
Zanimljivost jednog čoveka stoji u pravoj srazmeri sa razvićem njegove duševne konstitucije. Ljudi od fantazije koji imaju oči zasenjene od nekog unutrašnjeg bleska jesu pratioci pored kojih nam nikad nije dosadno, jer ova obdarenost stoji cvetna i ponosita i kad intelekt zaćuti, volja ojednostrani, a osećanje sustane.
UNUTRAŠNJI GLASOVI
Zašto čovek da sam stvara sebi aveti kad ih ima dosta što od života neotklonjivo dolaze? Treba čvrsto sklopiti oči i zatisnuti uši i pred onima što stoje, tako da preovladaju unutrašnji glasovi iz nas. A ti glasovi neka budu ranije nečute zvonkosti i prijatnosti. Iscrpljeni smo dok tumaramo po tamnim mogućnostima koje nam prinose naši mučki išibani nervi i naša fantazija, prenapregnuta nemilim okolnostima.
RADE DRAINAC (1899-1943)
O KARAKTERU
Bilo bi sasvim deplasirano braniti se od optužbi. Dovoljno je da neko piše, da tvrdoglavo insistira na neprekidnoj borbi, jedinom zakonu napretka, pa da mu sredina obesi o vrat sve moguće poroke. Treba neko da ume da misli, pa da mu samim tim faktom poviču sa svih strana da je „sifilističar“ i „nekarakteran“. Moralno ogledalo je nemoguće izraditi u odgovarajućoj dimenziji da bi u njemu društvo videlo svoj lik. Intimni pesnikov život je najpodesniji da se pribavi satisfakcija, tim pre ako je pesnik izvan sredine u kojoj je rođen. Laži su u toj „satisfakciji“ moralni zakoni.
No, treba li pesnik da se obazire na sve to? Zar se sme zbog nekog apriornog i apsurdnog suda izneveriti ideja revolta, jedini pesnički izražaj svih vremena?
Šta me se tiče što moja ličnost predstavlja neuralgičnu tačku, čak i za one koji umeju da prosuđuju o složenim moralnim i psihološkim kompleksima jedne ličnosti? Pitanje karaktera, dakle, ne leži u tome što bi čovek morao neprekidno da pobija uvrede sa strane; ono leži u borbi, u stavu, u neprekidnom stremljenju za naprednijim, za onim što jedno društvo treba da preobrazi i poboljša.
ISTINA O POEZIJI
Kada bismo zakone poezije mogli da naučimo i od te stručnosti da zavisi poetski stvaralački akt, iz obdarenog ljudskog srca poezija bi emigrirala u univerzitetske seminare, a talentovanom čoveku trag bi se utro za sva vremena. Saznanjem i naučnošću čovek bi, na taj način, dokučio i tajnu umetničkog stvaralaštva. Međutim, empirijski je isuviše poznato da je često i najnaučeniji teoretičar umetnosti nesposoban da bude umetnik-stvaralac.
Pa šta je upravo to što poeziji daje tako izuzetan karakter i što je, u odnosu na njen stvaralački akt, na jedan kraljevski način, odvaja od ostalih umetničkih grana i, donekle, od svih teorija stvorenih o njoj?
Još u samom početku ograđujem se da na to pitanje pružim ma koju vrstu „tačnog“ ili „naučnog“ objašnjenja, iz prostog razloga što se poezija ne može svesti na aksiome, a zatim što bi se time unizio poetski stvaralački akt, jer pesnik, makar i ne bio religiozan u smislu ma koje postojeće vere, nosi u sebi jednog boga, koji je produkt jedne religije, od apsolutnog verovanja u čoveka do verovanja u njegovo integriranje sa svim što ga opkoljava.
POETSKO VIZIONARSTVO
Poetsko vizionarstvo, to je kada čovek bez gnjuračkog zvona siđe u sopstvene dubine – u dubine stvari i ljudi, gde su svi horizonti beli kao staklo. Svi cvetovi izvučeni odatle postaju hrana kao vazduh.
Oni koji su izmislili praktične filosofske sisteme, ti još nisu objasnili filosofiju. Tako je i sa pesništvom: oni koji su sveli poeziju na blebetanje o prolaznim ljudskim radnjama, ti su najdalje od prave poezije. Prava poezija se apsolutno ne može zamisliti bez izjednačenja sa večnošću.
MILOŠ CRNJANSKI (1893-1977)
LIČNOST I DELO
Dok umetničko delo nije predato javnosti, ja ne priznajem nikakve zakone koje bi umetnik bio obavezan priznati sem onih u njemu samome. Od časa kad je umetničko delo uzeto od njega, ličnost umetnika postaje apsolutno indiferentna, a samo umetničko delo počinje svoj zaseban život i pod raznim uticajima vremena i društva postaje sasvim tuđe za samog umetnika. I sva tumačenja Šekspira nemaju veze sa ličnošću, a Društvo za tumačenje Brovninga sasvim je smešno. Ipak je nemoguće sasvim odeliti delo od ličnosti, pokatkad ima dela za koja treba da se zna ko im je kreator. Vi ste svakako primetili da ličnost Dantea ili Beranžea daje njihovim delima neocenjive osobine. A najzad kraj svih dubokih i delikatnih estetskih uzroka, koji govore za deljenje ličnosti od dela, ja često, na primer kod rodoljubivih i revolucionarnih pesnika, rado vezujem delo za ličnost.
Razume se da je krug koji poznaje ličnost umetničkih dela samo privremen i mali, tako da ovo nije nužno ozbiljno rešavati. Važno je ono što je s ovim u vezi: nepotpisivanje. Uviđam da bi mnogo od onog sramnog za čoveka i njegov um, pakost, lične borbe i slično, nestalo iz Umetnosti, kad se ličnost umetničkih dela ne bi znala. Ipak mislim da bi prostakluk i tada znao da se nađe. Pre svega, potpuna bezimenost je nemoguća. A svaki i sa prosečnim ukusom doznaće i poznaće ličnost čije je umetničko delo. Meštrovićev kip poznaćete lako, a i moje pesme sa izvesne daljine.
A tragikomična uloga kritike i publike neminovna je i neizbežna.
Kad pobedi revolucija duša (bez nje neće biti društvene pobedonosne), imaćete novog čoveka, novu umetnost, nove umetničke pojave i odnose među delom i ličnošću. Sve dotle, ko zna dokle, uzalud je trošiti reči.
RASTKO PETROVIĆ (1898-1949)
POZORIŠTE, POZORIŠTE
Sve ono što se tiče tesno naše lične sudbine zbiva se za nas kao da je na kakvoj pozornici; mi posmatramo to kao kakvu predstavu i tim se zanimamo. Dogodi se često čak da se pozorištem osetimo intimnije angažovani životom no što to možemo osetiti posmatrajući život okolnih oko nas. Granice učestvovanja u životu i granice predstava života pomeraju se neprestano. Čas je to pozorište koje silazi u život, čas je to život koji silazi u pozorište, i mi ni sami ne znamo kad prestajemo biti samo gledaoci jedne drame da bismo počeli u njoj učestvovati. U svakom slučaju, pozivajući se čak na popularne izraze, i najveći događaji, kao ratovi, revolucije, smatraju se odavna za „drame koje se odigravaju na pozornici istorije“, a zalasci sunca, erupcije, požari, oluje bili su oduvek predstave i za najšire mase. Isključujući našu ličnu sudbinu, priroda bi tako bila jedno beskrajno pozorište u kome bi život igrao bez prestanka i jednovremeno beskonačni broj svojih uloga. Pokatkad, za trenutak samo, naše srce tu postaje gledalac, oduševi se veličanstvenošću vizije, zasmeje se radosno ili rasplače, pa onda odmah vraća se da učestvuje dalje, čas da pojača njegove „horove“, čas da potvrdi svojom patnjom neke tek izgovorene reči.
Antologiju je priredio Zoran Bognar, izdavač je Laguna, Beograd, 2023.
