Nije bila suviše lepa: nekako ogrubela, prkosna. Insekt izmakao paukovoj mreži; jabuka preostala na previsokoj grani. Možda se grubost otapa kad spava ili grli dete. Za goste kafića ostala je hladna nadmenost koja me inače, u sličnim prilikama, uvek ispunjava nesigurnošću i prigušenim besom. Nešto kao nastavnica hemije u sedmom razredu. Kada sam je prvi put video, u bašti lokala gde su svraćali uglavnom naši, nešto mi je zamirisalo na neobičnu priču kao kad pas tragač nanjuši drogu umotanu u tepih ili gurnutu u nevidljive džepove nevinog automobila. Intrigantno lice; dovoljno za razbijanje dosade koja se odasvud lepi na mene otkako sam ovde.
Nekoliko meseci svakodnevnog dolaženja, par poziva da mi se pridruži za stolom kad nema mušterija (svi odbijeni), čekanje do kraja smene i pokušaj da joj ponudim svoju pratnju. Uporno insistiranje s moje strane da nemam na umu romansu. Podozriv pogled: „Šta imaš?“ Jednom ju je jedan tako proganjao i nije imao na umu romansu. Ono što je imao bilo je gore, kaže.
„Nemam ništa“, kažem. „Naši smo.“
„Pa šta? Toliko je naših sa kojima nemam šta da pričam.“
„Čovek pokuša da priča s nekim, pa vidi da li to ide. Ako ne – ništa. Mora da se priča.“
(Mora da se priča… Ma je l’? Sve te uši nenavikle da slušaju… I sve te fine reči. Lep govor, i u njega zaodenuto nasilje. Zaslađena reč za robove, i onda zamka. Tako dobro poznato, istrošeno, pocepano kao krpa za brisanje šanka… I ćutanje saopštava; i ono je obraćanje.)
Onda kad sam prestao da navaljujem, pristala je da krenemo pešice ka njenoj stanici. Gnjavila su je neka dvojica pred kraj smene. Mrak. Stanica – prilično daleko. Ljudi ovde prelaze velike razdaljine svakog dana; teško je naviknuti se. Možda je mogla i taksijem, da izbegne nametljivce, ali samo jednokratno – već sledeće večeri takav bi izdatak bio čist luksuz. Posle par sličnih šetnji, jednom je, pričajući, propustila nekoliko polazaka svog voza. Ćerka ionako već sigurno spava; retko je dočeka budna.
Došla je ovde zahvaljujući tom što ju je proganjao. Bila je razvedena, imala bolešljivo dete, bedan posao, nikakvu zaradu, neplaćenu kiriju za dva meseca, dug spisak dugova u dragstoru iza ugla, gde su svi kao i ona uzimali namirnice na svesku do prve plate. On joj je obećao kristalnu palatu (na tankim stubovima): neviđen zemaljski raj kao nadoknadu za jednu sitnu uslugu. Povremeno se mašao džepa i vadio novčanice, plaćao piće, donosio detetu voće i skupe slatkiše. Kesa narandži i banana u vreme kad pedijatar pri svakom novom odlasku maše glavom i govori o vitaminima koji su neophodni za imunitet…
Usluga nije bila tako sitna kad ju je pretvorio u reči – tražio je zdravu ženu, sposobnu da rodi dete koje će biti naslednik njegove loze. Ne, ne njegovo, bio je suviše star. Uglađen, ubedljiv, zmijski raspalacalog jezika i otrovnog zuba, jer to, naravno, ide jedno sa drugim. Imao je dva sina: jednog neženju, i drugog koji bi sam doputovao da nije zdravstvenih poteškoća (no, nije precizirao kakvih; ona je u svojoj naivnosti zamišljala neku jaču kijavicu). Tih su je dana svi pritisli (ne mogu to razumeti, rekla je, jer sam muškarac). Gazda i njegove ucene fokusirane na njeno telo. Bivši muž kojem je sa strahom odvodila dete na viđanja vikendom sa kojih se ćerkica vraćala zbunjena i uplakana. Nezainteresovanost osoblja u Centru za socijalni rad. Otac alkoholičar koji je dolazio da joj traži novac, pretio i lupao na zaključana vrata. „Otvaraj, kurvo…“ Detetov plač, opet plač. Prljava provincija sa svim svojim manifestacijama. Pobeći će i videće šta će biti dalje. Sve je bolje.
(Ništa epohalno: samo još jedan neuspeo pokušaj da izaberem sebe na nov način. Da se oduprem pravilima igre u svetu. Naivno verovanje u bajku. Veliki trenutak – trenutak kada se ostavljenost na milost i nemilost pretvara u beg, u otpadništvo, možda u slobodu odlučivanja o sopstvenom životu. Makar živela u sobičku za ostavljanje metli. Ako čekam, ako izigravam heroinu ostajanjem ovde, kao majka, kao majčina majka, uskoro će mi hladni mermer na groblju jedini govoriti. Ako sam kamen koji će svako na ulici šutirati, neka me bar šutnu daleko odavde, u neki nov prostor. Tako sam mislila. Nov kaput za ćerkina leđa, cipele iz prodavnice, a ne razgažene. Negde postoji neki prostor nade. Čekanje je umiranje.)
Potegao je neke veze ili ispraznio novčanik za potrebne papire. Povuci-potegni s bivšim mužem oko viđanja deteta. Obećala mu je novac, dala celu poslednju platu kao predujam. S ocem se nije pozdravila, niko je nije ispratio. U jednoj ruci detetova ruka, u drugoj jedan kofer. Kad su stigli u novi dom… (Tu je zastala sa pričom. Tu počinje zaplet. Oteže. Predomišlja se. Možda će i otići a neće izgovoriti. Zašto? Već je čuo toliko priča u kojima je prelazak preko velike bare ipak bio spas, uprkos nostalgiji, napijanjima u kafanama sa najgorom treš-muzikom iz starog kraja… Fanatična praćenja događaja na vestima, tamo dole, gde su nam ostali neki naši, kao duša nas boli, kao uzrujavamo se nad nepravdama koje ih lome, kao navijamo za timove i grudi nam se nadimaju kao ciganska harmonika kad zasvira ona himna… Sve je to jedno veliko pretvaranje, jedna komedija koja se podnosi samo sa mnogo ispijenih čaša, samo uz novi automobil na svakih par godina, i stomakom koji raste, ali iz kojeg se ništa neće roditi.)
Da, kad su stigli, pred njom se zavrteo nakazan film u koji je nepažnjom uskočila. Ne nepažnjom: iz gluposti, a možda i iz pohlepe, ako je pohlepa kad želiš normalan život. Bolesni sin bio je u kolicima, u nekoj vrsti kome, bez mogućnosti da komunicira, osim povremenim mumlanjem. Bila je to posledica saobraćajne nesreće od pre dosta godina, kad je kao student pokušavao da ostvari neki odnos sa zemljom svojih predaka. Neko perverzno traženje egzotike nagonilo ga je da se vraća u tu bedu, neko bekstvo od gušećeg izobilja, od dominantnih roditelja i njihove nepreležane malograđanštine, u prostoru kojem i dalje ne pripadaju. On je trebalo da bude otac, mada je bilo jasno da njega niko nije pitao da li to želi. A i da želi, da li on to može? Jer, otac nije samo darodavac semene tečnosti (jednog takvog je već napustila). Drugi sin nije živeo sa njima; izgleda da su njegove spone s porodicom bile odavno pokidane. Niko nije naglas izgovarao njegovo ime, kao da će se od toga urušiti zidovi. Zarekao se da neće imati porodicu ni decu, rekli su joj. To je sigurno bilo dovoljno da bude odbačen iz plemena u kojem je naslednik loze bio vrhovna vrednost. Da, zamalo da zaboravi, imali su i usvojenu ćerku. Devojčicu su uzeli da kad poraste brine o nepokretnom bratu. Nije to bila ćerka, bila je to zapravo služavka, to je bilo očigledno. Da je stvarno imala njihovu roditeljsku ljubav – njenu bi decu jednom smatrali svojim unucima. Možda je i njoj nuđeno da rodi bratovljevo dete. Pobegla je.
Malo je zastala s pričom u tom delu, i neko vreme posmatrala moje lice. Tražila je tragove onog: Kakva je to žena koja prihvata takvu ponudu? Ili, da nisam možda neko kome je čitava priča poznata i ko je plaćen da je pronađe? Ovo drugo je ipak manje verovatno; zašto bi je i tražili, nije ona jedini stomak, jedina rerna u kojoj se naslednik loze može ispeći. Sad kad je iz nje krenula usijana lava tako dugo zaogrtana hladnoćom, teško ju je bilo zaustaviti.
(Toliko odnosa koji zahtevaju ljubav, a mi pokušavamo tu ljubav da zamenimo nečim drugim i tako umnožavamo nesreću. Krenula sam tom dugačkom, ali plitkom putanjom. Mislila sam da je to samoodbrana, kao što je odbrana kad prvi pucaš i ubiješ nekog samo zato što imaš oružje ili što te je strah – a nesvestan si gubljenja nevinosti, nepovratno. Bila je to besmislena i gotovo ubitačna selidba, kao što se sele evropske jegulje preko Atlanskog okeana, imajući negde u genima upisanu davno potopljenu Atlantidu kao krajnji cilj. Orkani i pticama slome krila kad napuste gnezda i izlože se vetru. Šta ne uspe vetar, dovrše muljevite kiše. Odakle mi ideja da ću sebe sresti kad odem na put?)
Pobegla je. Nije mogla da zamisli da ostane u toj kući, da prođe kroz već isplaniran proces veštačke oplodnje i bude samo još jedna sluškinja, surogat majka, dadilja svom rođenom detetu na koje ne bi imala nikakva prava jer ga je u startu zamenila za svoju slobodu, za novac, za budućnost koja, nedogođena, već počinje da se kruni;jer ga je prodala, kao i svoju matericu, zdravu utrobu, plodnu njivu za nečiju smišljenu sadnju bez imalo ljubavi. Tu bi morala i svoju ćerku da čuva ogrnutu hladnoćom i pored novog kaputa, da je uči hodanju na prstima i ućutkuje, da je pretvara u još jedan otirač, u nemog svedoka njenog pristajanja da svoje telo iznajmi kao što se iznajmljuje soba, spremna na to da se potpuno poništi i kao majka i kao ljudsko biće. Novac kojim to njeni spasioci mogu da plate iscrtavao je među njima suštinsku razliku, kakva je postojala i postoji (izmišljena, ne stvarna) među onima što su odvođeni na prisilan rad i onima koji drže oružje, među onima u logorima i onima koji ih u njih odvode. Novac odvaja one koji smeju da govore i sebe smatraju ljudskim bićima od onih kojima je jezik gotovo iščupan i nisu više od delova nameštaja. Kako je moguće da se neko do temelja obespravi i svede na nešto čemu se oduzima ljudska suština? Čarobna moć šuštećih novčanica… Nije sumnjala u to da će njen poslodavac posegnuti za nečim još gorim – potplatiće medicinsko osoblje neke provincijske bolnice u starom kraju da nekoj zdravoj mladoj ženi ukradu tek rođenu bebu, proglase je mrtvom za srazmerno veliki novac, duplo, troduplo veći nego što je njoj obećan. Biće to akt očajnika, već suviše ostarelih da ganjaju ćudljive materice po zabitima rodne grude. Ono što ih je dosad sprečavalo da se posluže takvim sredstvom bila je činjenica da to dete neće biti njihove krvi.
„Glupača. Kad sam krenula iz rodnog grada, nisam znala u šta se upuštam, ali tamo je, pored svega, bilo bolje. Činilo mi se tada da sam u bezizlazu i da se neka velika ruka smilovala otvarajući mi vrata, iako je perspektiva zamračena i nejasna. Šta sam tačno očekivala: princa u zamku koji je poslao oca da sa cipelicom traga za njegovom izgubljenom draganom? Bajke su nas sve upropastile, sve devojčice iz moje generacije. Stvarnost nudi samo stravu.“
(Šta sam tražila? Neko nerasturivo zajedništvo, a ne prokletstvo koje primorava čoveka da se pokorava slučajnostima, predrasudama i zlu. Šta sam dobila: proširene vene – dobre provodnike bola. Godine koje se nadnose nad mene, pune sumornih pitanja. Meni je noć, meni je strah. Meni je neodmor i nemam takvog svratišta da stanem čvrsto, da osetim punoću, bilo kakvu – života, tela, slobode. Stalno bežanje u novo, u neku novu daljinu, sa nadom da se negde može stajati čvrsto, uprkos svemu. Bilo bi lako držati se plemenito pri udesu, da nije proklete svesti o sopstvenoj krivici. Naporni poslovi iznure telo, ali ta krivnja, taj ekser koji se uvlači sve do kostiju i gnoji – ona je unutarnja podrivenost, kvar u mehanizmu, koji se jedva prevazilazi pretvaranjem sebe u automat. Nema tu nikakvog herojstva. Nema tla na kome bi nekakva mlitava bolećivost rasla. Nema mesta za lekovitu prostodušnost i poverenje, za preporod. Sazrela, samoizabrana samoća. Vreme dobro za prevare, za međusobna izneveravanja, za promene imena i stalna počinjanja iznova – ali to je sve ništa. Možda bi bilo spasa da je neko sposoban nekog da voli do kraja, onako kako su svi spremni do kraja da brane svoje poroke. Svi bi da jedu tuđim zubima, da budu njihani i da im se tepa, a opet da gledaju odozgo, kao da su od drugih viši za glavu. Njihova sigurnost, kada bi je bilo, bila bi sigurnost glupih, infantilna i umrtvljujuća. Zato nesigurnost seče kao oštrica, kao mač sa dva kraja. I ja sam tu, nisam izvan te slike.)
Nije me pitala kad sam ja došao, ni zašto. Zaboravila je na mene i pričala kao da priča, ne znam, Bogu. Kao da se pita kako je on vidi. Ili možda – iza kog ugla je čeka neminovna kazna za jednu veliku neopreznost koja u sebi ipak sadrži i pristanak na nešto u startu sumnjivo, nečasno. Da, majka joj je davno govorila da nema poklanjanja, ništa se ne dobija na lepe oči. Onda je umrla, ostavila je sa onom barabom koja zna samo za alkohol – kakvo je to izdajstvo bilo, ta neočekivana smrt, to samoizabrano poništenje! Poletela je za hrpom novčanica kojom su joj pred licem mahali. A onda i neispunjenje dogovora, koje nju pretvara u prevaranta, iako nije uzela novac, već je od svega ostao kao predujam samo njen dolazak u zemlju šansi. Da li je to čini manjim zlikovcem? Da je bila neka druga, pokrala bi im nakit, ili nešto slično. Ne, ipak je to ne pravda, zna.
„Nisam znala šta da radim kad sam pobegla s detetom. Ni gde idem, ni kako ću se sakriti. Stalno sam menjala gradove i adrese. Šta sam sve izmišljala da zametnem trag… Ima tome nekoliko godina. Starac je u međuvremenu umro, videla sam na vestima. A ipak i dalje imam utisak da me gone. Ponekad mi se čini da u meni raste ono nezačeto dete, dete novca i sujete, sulude ideje o produžetku plemena i prezimena. Ta vera u pleme, ta nečija krv udara u glavu, tako posebna da samo ona vredi da se dalje rađa. Sve je to prokleto.“
(Napinjem pamet i uši da odnekud pokupim neki recept za izbavljenje, za napuštanje teritorije na kojoj je sve sam progon; ali progon je i spolja i iznutra. Ne može se ostaviti za sobom, kao što se ne može izaći iz tela savladanog bolom, aritmijom ili naglim gubljenjem snage. Nema te mišje rupe; nema je ni za miša u ovom svetu. I samo pakost još očigledno kroji neku naopaku pravdu od koje ćemo svi izginuti. Svakog smo dana tako blizu da ubijemo sve što je živo – takva smo vrsta, a ne priznajemo da nam reč „zveri“ najbolje pristaje. Istorija je prepuna vatre u kojoj jedni druge spaljujemo, zajedno sa svim vrednim što je stvoreno. Jednog će dana ta vatra porasti i progutati sve. Ne želim o tome da mislim.
Ko je ovde prestupnik? Ja znam da jesam. Veći od mene sede u nekim kabinetima. Oni su zajedno, iako se mrze i povremeno bacaju bombe jedni na druge. Ja sam sama. I moja ćerka je sama. Založila sam sebe babi-zelenašici: obećanoj zemlji, kućici od čokolade. Otkrila sam još jednu veliku prazninu, sličnu onoj iz koje sam pobegla. Večiti strah od siromaštva, moj i sveopšti. Gamizanje po ekranima.
Meni je noć, i drugima je. Noć koja je uvek suvišna. Ružan san.
Sve što sam htela je malo prostora u kome se jednom može roditi neka ljubav koja sme da peva i pleše usred bela dana, da kliče i stvara. Prostor intenzivnijeg, jednostavnog, slobodnog života. Kuću čiji ću dovratak poljubiti kad ulazim i izlazim kroz vrata, jer kuća je hram. Malo sreće od koje se plače, i koja se pamti. I malo ljubavi je mnogo ljubavi, to zvuči čudno ali je istina. Ništa ne posedovati, ali nikom ne služiti. Sprati ljagu, osećanje sramote, poniženosti. Pobeći od nesreće, od bede, od niskosti koja je svuda, lepi se na sve i svakog. Crno je to mleko što ga pijem. Meni je noć. Ali negde je dan. Još ga tražim.)
(U objavi su korišćene slike Teodora Žerikoa [Théodore Géricault])
