Jutro; prilika za ponovni ulazak u igricu. Izazovi slični jučerašnjim; bonusa gotovo da i nema na ovom nivou. Polako se učitavam u okruženje, upoznajem sa ženom koja još spava. Brijanje, simetrični nabori oko usana. Voda i njen smirujući, tajanstveni šum što ukazuje na nedostupnu mudrost elemenata. Skičanje nepodmazanih vrata kao glasanje miša u mišolovci; zamka zidova ograničava im kretanje na isti način. Potuljena, durljivo-narandžasto-oker boja zidova, beskarakterna, nasleđe taštinog poimanja estetike i tastovog mirenja sa matrijarhatom koji će se svakako preneti na sledeću generaciju stanovnika te kuće. Na nas. U snu, narandžasto-oker gromade nedefinisane težine padaju odnekud i pritiskaju mi grudnu kost.
Noć ublažava bezličnost prostora; senke predmeta i bića stvaraju utisak kakve-takve intervencije, kakvog-takvog pokušaja scenografije za predstavu pozorišta senki koja će jednom posvedočiti izlasku iz običnosti i biti upisana na porodičnu mapu, sa datumom podvučenim crveno.
Prepitujem (sebe ili tvorca igrice) šta je sve vodilo do ovog jutra, do ove probe života, ove u beskraj ponavljane simulacije – kakvi sve napori zakarpatskih predaka da pronađu toplu oazu, kakva melanholija u neprekidnim seobama i mešanju genetskog materijala, krčenjima šuma, isušivanjima močvara, pokopavanjima poginulih u ratovima, u navlačenju građe za iznova građene kuće, u berbama grožđa, u klanju stoke, u tvrdoglavom odlaženju u škole samo sa hlebom i sirom u džepu, u tvrdokornom školovanju koje je epitet zaslužilo zbog te sasušene kore hleba, u upornoj nadi mog oca da školovanje donosi rasplet, nadi koja se retroaktivno prostrla i kroz odavno umrle pretke kao tiha jeza pred nepoznatim i opasnim. Koliko uspravne, neuništive volje, da bi se od njive stiglo do zaposlenja na železnici ili u nekom magacinu, ali šta mari – svi žetoni se stavljaju na isto polje, na Bolju Budućnost (tek dolazećih, lepših, boljih i naravno – naših) nosilaca jednog drugačijeg društva i pravednije raspodele moći.
Visoko postavljen cilj u igrici čini je izazovnom. Bonus plemenitosti i hrabrosti, pokupljen u vreme očeve igre, zauvek mu obezbeđuje oreol nedostižnog uzora. Aura se gubi ponavljanjem. Moja igra je prozaičnija, prozračnija. Deca već duplo obrazovanija, ali nesposobna da se izlegnu iz ljušture Večitog Detinjstva, i stanu na crtu surovosti sveta. I ne želim to: puzanje po blatnjavim rovovima, sa puškom kao trećom rukom, ili nožem u zubima. Grubost u ophođenju, drčnost, bes isteran na čistac u osvajanjima i terevenkama. Ne igram na tu kartu; sve žetone držim spremne za polje „promena sveta“, ali se u igri ne nudi ta opcija. I kad dođem do te tačke u svakodnevnim preispitivanjima pred uspravljenim Narcisovim jezerom na zidu kupatila, ruka zadrhti. Kraći ili duži rez mora se opet pokriti parčetom toalet-papira, bar do momenta izlaska.
I onda ulica. Nanosi verbalnih i svakozvukovnih nepotrepština. Užurbanost onih što dolaze u susret. Jutarnja kašnjenja na posao, moja i tuđa; sudari naših nervoznih žurbi i krivica. Svakodnevna poskupljenja: najvredniji su već pred prodavnicama, u trci sa tim vrtoglavim rastom. Nelep svet. Nespretna šaljivost i lažni optimizam uružnjuju ih još više. Svakodnevni, trivijalni manifesti besmisla. Sklanjam se u stranu; oslobađam trotoar nervoznim majkama sitne dece na putu za vrtić, veteranima rata (nekog, bilo kog) što su po pola godine u ustanovama za lečenje tela i psihe, a ostatak vremena provode očešajući se ramenima o slučajne prolaznike i zapodevajući kavgu. Te iste majke s decom znaju, gledajući ove bivše ratnike, da svoju decu neće smeti da šalju u školu bez pratnje, bar do petog razreda (ili, najbolje nikad). Vučem se tik do zgrada, arhitektonskih izbočina u prostoru nakrcanih nesrećom, produvanih poslovično opasnom promajom kroz nedihtujuće prozore. Šunjam se kao šugava mačka ili besan pas podvijenog repa, uplašen gomilom ali spreman da napadne u nekom trenutku. Pukotine po betonu, munjolike usekotine; dokaz čovekove nemoći pred stresanjima zemljine materice. Zgažena bubašvaba za koju znam da će je priroda nadomestiti stotinama drugih. Pokušavam da ne mislim.
Odjednom, čudan zvuk i nešto tamno na pozadini neba, meni u susret. Trenutak, prekid u regularnoj dinamici dana. Prebačaj svesti u nemisleći, reaktivni mod. Kraće od trenutka. Nisam ja nikakav heroj; samo sam pružio ruke. Instinkt. Trogodišnji dečak. Četvrti sprat.
Sada smo kumovi: ljudi obigravaju oko mene, zovu me spasiocem. Brojka koja ocrtava bezličan, običan dan, sa brijanjem i odlaskom na posao, vucaranjem nogu u prostoru memljivog prizemlja stare zgrade – na njihovim će kalendarima ubuduće biti podvučena crveno (zamalo – crno). Mogao je i da prođe neko drugi. Mogla je da bude prazna ulica. Mogao sam u strahu da se izmaknem. Šta da sam se izmakao?
Trenutak sa uplašenim dečakom, sa njegovim telom u naručju, živim telom, celim telom, i bol u rukama danima posle toga. Intenzivna potreba da verujem u Veliku Ruku koja svemu „daje smer i sklad“. Ali, onda, iz dubljeg nivoa, iz centra netraženog znanja, svest o prevelikom broju uzaludnih smrti i nesprečenih nesreća. Neizlečen slučajnim prisustvom na pravom mestu, porazno otrovan odsustvom sa svih drugih pravih mesta u pravim trenucima.
Melanholija, neizlečivo stanje, na korak od sudaranja ramenima sa slučajno naišlim igračima slične igre.
(u objavi su korišćene slike Fortunata Depera i Kristofera Nevinsona; za kaver fotografiju upotrebljena slika Pola Neša)