Jadranka Milenković, “Tri frižidera”

Noge su mu omršavile u poslednjih godinu dana, ali još uvek drži stvari u svojim rukama. Recimo, laminat. Leto je, naravno. Još jedno, sa svojim komarcima i njenim pitanjima – šta ti je to na nozi, nisi valjda raščačkao krpelja? Pre nekoliko nedelja išli su na heavy metal festival; ona sad u crnom rancu sa logom festivala nosi presing, palitreks i pumpice za disanje umesto, recimo, trave. A trava je svuda oko seoske-kuće-u-neprekidnom-renoviranju; zelena trava samorenoviralica, nepokošenica, s koprivama i malolisnim grančicama vodopije (poznatije kao – gologuz).

Na ulazu u kuću: on, sa mršavim nogama, ranama koje – veruje – nisu zatrovane lajmskom bolešću i laminatom druge klase što se opire postavljanju kao živ. Bolje laminat nego lajmska bolest, bolje latice gologuza nego lajanje Đokinog psa koji je do prošle godine spavao na pragu njihove seoske kuće. Bolje rat nego pakt – rekli su negdašnji; njihova imena su na spomeniku ispred kuće. Njegove, njihove, kupljene na licitaciji zajedno sa zemljištem na kojem je spomenik, zajedno sa spomen-pločom dijagonalno napuklom, dijametralno suprotnom dijaboličnom, mada neživahnom živom inventaru ispred prodavnice što ispija beskrajnu traku piva. Neka traje borba neprestana, borba sa zalihama piva koja nikada ne sme stati, osigurana prelaskom ključeva prodavnice iz ruke u ruku ili prenošenjem zaliha u bezbednu garažu poverljive osobe. Lozinka ima li piva, lako zapamtljiva, prisna, očekivana kao domaća sigurnost, kao predvidljivost sutrašnjeg dana, kao laka zamagljenost, bezmalo kao smisao – priziva ključ spremišta, priziva prijatelja, smeđe-providnog, gorkasto-slatkog, koji se raspoređuje po jeziku, jednjaku, po unutrašnjosti, kao što niko drugi neće, kao što svako živ odbija, pa makar i da ti je iz oka ispao. Shvatljiv je taj laki drhtaj telesne radosti pod grlom, čitljiv i sa plastificirane tablice koja kao ikona visi u hodniku njegove kuće, postavljena tu pre sedamdesetak godina, sa kočopernim natpisom: radno vreme. Ispod stepeništa je prvog dana pronašao gajbice sa čokančićima koji se ka vrhu sužavaju – još jedan artefakt što svedoči o privremenoj, obnovljivoj radosti, napušten, kao da pripada mnogo davnijem dobu. Mogao je da zamisli na njima prste ljudi sličnih ovima ovde, sličnih u traganju za samozaboravom, različitih u hrabrosti pred samoistinama.

Opet je nestala struja. Ona prži mekike u šerpici, na malom plinskom pomagalu, dosad korišćenom samo za kafu. Gladni su, iako više ne tako oštrih zuba kao nekad. Jutra su i dalje mlada, oštrozuba; svako novo se podiže i ujeda kao pre trideset, pedeset godina, i opet počinje igra izmicanja pred nevidljivim očnjacima. Ustajte, vi na Zemlji kleti, vi sužnji koje mori glad; nepravdi razum sad se sveti… I taman kad se uhvati himnični ritam pretvoren u koračnicu, iz tupih udaraca peta o tvrdu podlogu popne se saznanje da je nepravda naoružana, da nije slepa ni spora. Koračnica zamire, ostaje mukla aritmija kretanja po prostranoj jednospratnici, aritmija slična neuhvatljivoj logici dolazaka i odlazaka, kraćih i dužih boravaka u kući, koju zmije potpraguše ne mogu algoritmično da iscrtaju.

Selo je pusto, produžena apokalipsa bez panike. Broj preostalih nedovoljan za radost, dovoljan za posvađanost i isterivanje mrljave pravde. On na pragu, neka Nova Internacionala koristi njega, njegovu brusilicu i ubodnu testeru naizmenično. Pred njim uzmiče Smrt Sela, on je najglasnija tačka, plašilo tišine. Dokotrljali su se pre nekoliko večeri rošavim putem: sišli sa autoputa na kome je još bio dan, na zavojitu, talasastu, neujednačeno usku traku nepotrebnog kolovoza sa opasnim odronima, čija se asfaltna masa na vlažnijim mestima sručila na dno klisure. Pre desetak godina (koliko juče!) put je bio upotrebljiv i za bolja vozila od renoa 21 iz ’86. Sišli su sa novog, osunčanog autoputa na mračnu, snoliku (moroliku!) zmijoputnicu, izmršavelu kao ruke seoskog svemajstora Vilka nakon moždanog udara. Kad su došli do kuće bilo je devet sati, a već nigde nikog: prozori na preostalim živim kućama pogašeni, mrak, kao da je rat, karantin, policijski čas, kao žmurke, samo nikom nije do igre. On je sad glavni performer igre Bukom Protiv Smrti; on je privremeni Vilko dok se pravi ne popravi, ne podigne glavu, ne odšepesa u strugaru. Vatromet strugotine – znak reanimiranog srca čitavog kraja. Dotad – jeziva tišina koju samo on narušava. Pitomina, u predsmrtnom značenju. Nigde ni psa; Đokin, (zbog kojeg ona prošlog leta nije smela da nabere šljive sa ničijeg drveta), obesio se preskačući ogradu, nenavikao na konopac. Ništa se više strašno na putu ne može sresti, svi su kao mrtvi, svi zemljini, pognuti u skupljanju ničijih oraha i šljiva, u vađenju krompira. Mrtve ćelije zemljine kože, tanak sloj jedvasvesnog ljudsko-mahovinastog egzistiranja, još donekle snažniji od napuklog betona i odronjenog asfalta. Potok – presušio. Samoubistvo? Ništa katarzično, možda skoro slučajno popijena jača kafa ili sporazum sa zmijom o ranijem prolasku kroz nekošeni šljivar. Čak i melanholija odbija da se nastani u zamišljenoj staračkoj pogurenosti. Baba Desa u kući ispod bila je, sve do svoje skoro stogodišnje prkosnosti, prava kao spomenik palim borcima. Šmizlovi, palikuće, bivši kuvar sa bradom do pojasa, lažni bolesnici i pravi invalidi, svi na spisku za primanje socijale, sa pivom među nikotinskim prstima, amateri su u pokušaju nadjebavanja njene duhovitosti.

Reagujući na celoživotno neprijateljstvo Višeg Ekonomata, u pokušaju sirotinjske megalomanije da nadoknadi nenadoknadivo, dovukao je u selo tri frižidera; oni su smetnja za njegov drugoklasni tetris. Jedan od ta tri, neuništiv, iz prvih godina braka (takođe, izgleda, neuništivog), ali bez plastičnog poklopca na delu za zamrzavanje, ledio je hranu u čitavom unutrašnjem prostoru. Drugi je žena kupila (od jubilarne nagrade za dvadeset godina službe), od Polovnog Mikija. Mašina za sušenje veša koju je (u pokušaju postajanja gospođom) takođe tad platila, triput je okrenula veš i stala. Treći frižider je donet iz maglovitog (za polugospođu) sveta njegovih prijateljica, njihovih očeva i rashodovanih žutih fotelja (koje je odmah izbacila). Trebalo je namestiti iščašene zglobove zapuštenom selu, ili bar staroj kući, ali niko to nije shvatao ozbiljno, kao da se kosti same vraćaju u zglobove, kao da se podovi sami prepokrivaju. Laminat druge klase, tajanstven kao puzle od hiljadu delića, uporno odbija da legne u filc, kao svet, kao što njegovo detinjstvo odbija da legne u mladost, mladost u karijeru, karijera u penzionisanje, a njegovi napori u rekonvalescenciju dvaput lečenog raka. Čula ga je kako psuje (kao nekad njegov otac), dok mu se u jagodicama meškolji želja da se dočepa čoveka srećne ruke, kome laminat uvek naleže bez greške, da u njega uspe eksplozivan bes časova u kojima je improvizovanim alatom pokušavao da uspostavi nedostižno Stanje Udobnosti, ugrađeno u njega indoktrinacijom sada počivše staramajke čija je svaka rečenica počinjala sa ’ajde. Da nađe tog srećnika, da mu kao fitilj provuče konac za ravnanje laminata što pakosno raskrinkava neravnine hodnika i aljkavost prethodnih sklep-majstora.

Juče je završio sa ređanjem puzli u zadnjoj sobi s leve strane, i sada, nezadovoljan, razmišlja da razniže ceo taj pod i pokuša iznova. U međuvremenu, smišlja raspored nameštaja. Prebaciće staru vešalicu za kapute koju je u kući zatekao (takve se više ne prave: drveni stub okružen prstenovima, sa polukružnim nogarima i nekoliko grana za kapute na vrhu), i ulja na platnu što je pronašao pored kontejnera u Beogradu, kad je poslednji put bio kod ćerke. Nije on horder, tražio je palete da od raskucanih daščica popravi devojci krevet (dokaz fušeraja savremene industrije nameštaja). Jebeni Beograd, ne možeš kilometrima da nađeš stolarsku radnju ili stovarište (pogotovo ako su ti u dolasku otkazala kola). Zamalo da strada gazdaričina drvena daska za peglanje. Srećom, iza jedne kante ukazala se oštećena paleta, zajedno sa pejzažima neshvaćenog amatera (koji je možda sam, u nastupu stvaralačke krize, izbacio slike, da bi ih kasnije uzalud tražio na istom mestu). Desetospratnicom u kojoj je ćerka stanovala pobegavši iz Carstva Nemaštine i Malograđanstva (to nije njena kuća, to je svet; ona to još ne zna) srećno je zvrndao polovni alat na oštećenoj paleti; lift soc-starogradnje razumeo je to i odvraćao razdraganim liftmjaukanjem. Znači, čiviluk, slike i tepih izbačen iz kuće u gradu, kad se pokvario usisivač, a za novi, eto, nije dostajalo. Da bi se pazl-laminat poređao i u „dnevnoj sobi“ moraće se pomeriti tri frižidera i jedan stari šporet, imitacija kamina, koji mu je pre neku godinu dala Goca. Sad je već pokojna; u zatvoru je dobila šećer, potom gangrenu. Proneverila je državni novac, verovatno da zapuši kamatarske poderotine u besprekornoj sinovljevoj karijeri vlasnika teretane. Masivan šporet trebaće više ruku da se otšenka do garaže, ne filozofičnih i umetničkih kakve su ruke njegovih sinova, ni nalik na svemajstora Vilka, ni nalik na njega, sinova ne-mačo-gromada što trče na električnim trakama ili dižu tegove a ne Gocine šporete, što u diple sviraju i predaju etiku ili možda estetiku (ne zna), bolje govore engleski od maternjeg i u seosku kuću nedvosmisleno dolaze samo na odmor. Njegovo nastojanje da im povremeno oduzme ruke za prenošenje stvari ovde-onde već odavno ne rezultira plodom. Beskrajno ponavljana parodija kao i njegovo večito neobraćanje pažnje na njihova pojedinačna postojanja (oni su deca, grupna imenica, grupno postojanje). Nepogrešivo brkanje njihovih imena bez obzira na odsustvo ikakve fizičke ili psihičke sličnosti. Njihovo odbijanje da se s tim pomire i budu samo ruke za prenos Gocine peći. Ja to za vas radim i slično. Svi su u pravu. Niko nije u pravu. Ne postoji pravi ugao za to posmatranje.

Kad imaš tri frižidera, triput više iznosiš iz sobe nego prosečan građanin. Beton u dnevnoj sobi je do pola vlažan. Drugu polovinu, sada suvu, razbili su i prebetonirali kad je kuća kupljena – pod je bio isuviše ruiniran. Razbili bi i prvu, ali kamenje ugrađeno u beton nije se moglo razbiti priručnim alatom. Polovinom sobe teče linija koja deli vlažan od nevlažnog dela, tačno ispod dugačke grede na plafonu koju je, kažu, njegov deda grmalj dovukao odnekud, iz praistorijske šume gde su rasla veća stabla nego današnja i sekli ih veći ljudi. Kad se pravila seoska zadruga, njihova sadašnja kuća, deda je držao gredu s jedne strane, a s druge osmorica. Kosti mu se okreću u grobu od nežnih prstiju filozofa i umetnika pod gredom, a ipak… Jednog će dana oni biti tu da spomenik pred kućom očiste od trave. Njihova će deca okačiti kapute na stari čiviluk. Ne obraćajući pažnju na laminat i njegov filc, proneće hodnikom priručne frižidere i velike kese iz megamarketa, i napuniće sva tri frižidera.

Ona sedi gore, pije pivo, kucka po tastaturi. Na njegovo: može jedna kafa, viče prekovoljno može, koluta očima. To mu je treća, a tek je četiri sata.

Priča “Tri frižidera” Jadranke Milenković je osvojila prvu nagradu za priču na konkursu “Tragom Nastasijevića” 2022. godine u organizaciji Biblioteke “Braća Nastasijević” iz Gornjeg Milanovca.