Festival ambijentalne i etno muzike “Karusel“ u Čačku kontinuirano pratim od 2013. godine, kada sam na njemu nastupio kao gitarista sa tadašnjim sastavom Lagater Quintet. Inicijalni utisak koji je „Karusel“ na mene ostavio – atmosfera prožeta kulturnim entuzijazmom i nepokolebljiva vera u sopstvenu muzičku viziju koju gaji Dušan Darijević, idejni tvorac ove manifestacije – nije izbledeo svih ovih godina. Štaviše, takav utisak me je nagnao da krajičkom oka motrim na lagani rast festivala, spovodeći sporadične refleksije o tome kako se vodi, čuva i unapređuje jedan specifičan muzički događaj, uz sve izazove koje nosi mala sredina. Razmišljanja o ovom festivalu pretvorila su se, u periodu koji je sada već veći od decenije, u šire interesovanje za aktivan umetnički život Čačka. Tom interesovanju su takođe primarno doprinele redovne Darijevićeve reportaže o takvim aktivnostima, koje i same predstavlju oblik ispoljavanja kulture i doprinose njenom razvoju u zajednici. Ništa manju dinamiku uočio sam zatim u književnom, pa i u dramskom stvaralaštvu ovog grada, često ne uspevajući da se ne zapitam (priznajem – uz izvesnu dozu ljubomore, koju pobuđuju poslednji atomi lokal-patriotizma u meni) zašto u više nego duplo većem gradu (Nišu) u kome živim ne nalazim sličnu glad za kulturnim i umetničkim, ali to je tema za neki drugi trenutak (koji će neminovno doći).
I pored neočekivano revnosnog praćenja ove manifestacije, koje me je uljuljkalo u osećanje da sam na “poznatom terenu” na kome ne očekujem velike turbulencije, moj dodir sa prvom festivalskom večeri “Karusela” 2023. godine pratile su učestale iskre iznenađenja, trenuci u kojima sam se našao potpuno nepripremljen. Ovde ne ciljam primarno na muzičke sadržaje koji su me mogli izmestiti iz zone komfora, iako je bilo i toga – uostalom, tri od četiri sastava koja su nastupala te večeri mi je bilo poznato od ranije. Umesto toga, ovde pre svega govorim o specifičnoj festivalskoj magiji zbog koje i dolazimo na manifestacije ovog tipa. O iskustvu spontanosti koja se dešava na bini i izvan nje, o dijalozima koje muzički izrazi različitih ekipa uspostavljaju tokom jedne večeri, čak i kada im to nije ni na kraj pameti, kao i o momentima pozitivnog (pa i negativnog) naelektrisanja do koga dolazi na relaciji između publike i sastava, u kojima se kriju veliki pripovedački potencijali. Samo manji deo tog utiska može stati u tekst ove vrste.
Ovogodišnji “Karusel” je, gotovo bez trunke kašnjenja, otvorio makedonski sastav Sethstat, u duhu ovogodišnje koncepcije festivala, primarno posvećenoj muzici Severne Makedonije, na koju suptilno ukazuje i ovogodišnji slogan festivala “pod istim suncem”. Reč je o ekipi sa velikim iskustvom i kontinuiranim radom na kome bi joj mnogi pozavideli, budući da je sastav osnovan davne 1990. godine. Vikipedija stranica posvećena Sethstatu na makedonskom jeziku nije sasvim pravedna prema ovom sastavu kada ga jednostavno naziva “džez” bendom. Razume se, termin “fjužn džez” bi se mogao upotrebiti na ovom mestu i time izbeći dalja diskusija kada je reč o ovoj temi, ali hajde da istaknemo da se u ovoj muzici čuju jasni uticaji fanka, trip hopa, a na momente možda čak i roka u ritam sekciji ili afrobita u duvačkoj. Solo na saksofonu upućuje na bibap tradiciju, a bas gitara na Morphine i Massive Attack! “U osnovi naše muzike je mantra”, ističe Vladan Drobicki, trombonista i jedan od osnivača Sethstata, na moj komentar da sastav ima veoma naglašen gruv, na koji su reagovali čak i slučajni prolaznici tokom njihove tonske probe. Vešto struktuirani aranžmani pokazuju da momci iz Sethstata znaju šta rade i imaju konkretnu muzičku ideju koja je godinama sazrevala i dobila zaokružen oblik, a dinamika i energija da obožavaju to što rade, dobro razumeju jedni druge i ludo se zabavljaju na bini! Razume se da su tom i takvom energijom zarazili i publiku, koja nije dremljivo sedela na stolicama i posmatrala događaj koji se odvijao dok je polako padalo veče. Velike utiske na publiku ostavilo je kreativno korišćenje klavijatura Panča Bujuklieva, koji je raznovrsnošću zvukova gotovo održao kratak kurs o mogućnostima analognih, digitalnih i na semplovima baziranih sintova. Ovaj sastav bez sumnje treba češće ugostiti na značajnim džez manifestacijama u Srbiji i drago mi je da vidim da nas je upravo “Karusel” ove godine podsetio na tu činjenicu.
Sethstat (fotografija: D. Milenković)
Iako najavljeni kao “mladi ljudi” i “studenti džez odseka” čija je karijera tek u povoju, Oliver Đurković kvintet se publici na “Karuselu” predstavio svirkom koja ni u kom smislu nije zvučala početnički. Ovaj sastav se na festivalu nije držao “utabane staze” i izvodio džez standarde, već kompozicije saksofoniste čije ime nalazimo u nazivu kvinteta. Gajeći u osnovi post-bap sa izletima u pravcu fri džeza u kulminaciji solo deonica, kvintet je predstavio publici neočekivano zreli zvuk i veliku inovativnost solistâ, što je posebno značajno ako uzmemo u obzir njihove godine. Postavka kvinteta bez klavira, već sa gitarom, na kojoj je Čačanin Kosta Jovanović, kao i “elektrificirana”, na momente nešto čvršća trio sekcija koja prati duvače, pobudili su mi određene asocijacije ka albumima kvinteta Dejva Libmana početkom osamdesetih, na kojima su svirali Džon Skofild i Adam Nusbaum. Uočljivo je bilo na “Karuselu” da ovi mladi muzičari puno razmišljaju o tome šta žele da kažu svojim solažama, a istovremeno slušaju jedni druge i uzimaju u obzir drugačiji pristup problematici, analizirajući ga i omogućavajući mu da dobije svoj kreativni prostor. Bilo je vrlo interesantno pratiti kako Oliver osmehom ili pogledom u pravcu nekog od članova reaguje na momente zanimljivih ili slobodnijih muzičkih izleta svojih saboraca. Iako se ne može reći da je njihov nastup bio sasvim pristupačan publici na “Karuselu”, on je propraćen pažljivo i sa puno poštovanja, za šta nije zaslužno samo to što su posetioci hteli da uvaže mladog sugrađanina na gitari. Nema sumnje da je “Karusel” tokom petnaestogodišnje tradicije učinio svoju publiku otvorenom za nove muzičke vidike, a čini mi se da jedan festival ovog tipa ne može imati konkretniji kulturni uticaj na lokalnu zajednicu.
Oliver Đurković Quintet (fotografija: D. Milenković)
Usledio je nastup zvezde večeri – Vasil Hadžimanov benda – koji je, očekivano, privukao puno ljudi. Odjednom smo se našli u punom atrijumu čačanskog Kulturnog centra, a čuveni vođa sastava je pozvao publiku da ustane sa stolica i priđe bini, što je vrlo pozitivno uticalo na atmosferu “Karusela”, koja je u trenutku zadobila duh velikih (džez) festivala. Euforija u publici je nastupila već sa prvim zvucima vokodera na Vasilovim klavijaturama, a ritmički besprekorne igrarije ritam sekcije su vrlo brzo razmrdale ljude. Na kreativne izlete basiste Miroslava Tovirca sam bio pripremljen i unapred sam im se radovao, ali ono što mi je predstavljalo posebno uživanje je bilo posmatrati sa kakvom lakoćom i preciznošću je bubnjar Viktor Filipovski plivao kroz uobičajene ritmičke vratolomije Vasil Hadžimanov benda, kome je makedonski muzičar pristupio 2020. godine. Vidno raspoložen, Vasil je ovoga puta ekspresivne solaže po kojima ga dobro znamo nešto češće izvodio na (električnom) klaviru nego na sintu, a puno prostora za improvizaciju je pružio mladom džez saksofonisti Rastku Obradoviću, ne skrivajući oduševljenje njegovim talentom. Kao što je očekivano od muzičara sa velikom kilometražom, bend je zaplivao nešto slobodnijim aranžmanima, i pored sve ritmičke kompleksnosti – ovi muzičari su ostavljali utisak da mogu učiniti šta god hoće, a da će se i pored svih izleta usidriti tačno tamo gde su zamislili. Uostalom, jake muzičke individue na jednom mestu prosto i ne mogu svirati drugačije, a posebno je važno bilo istaći da je Vasil, stvaralac koji je već dugo i potpuno zasluženo deo muzičkog establišmenta, u svom bendu uspostavio demokratsku atmosferu u kojoj je svako dobio priliku da se zablista “svojim suncem”, da se poigramo rečima iz ovogodišnjeg slogana “Karusel” festivala.
Vasil Handžimanov Bend (fotografija: D. Milenković)
Prvo veče festivala zatvorio je sastav EJO (Ethno Jazz Orchestra), koji, iako deluje na području Beograda, ima čačanske korene, jer sastav predvode muzičari dobro poznati publici “Karusela” – perkusionista Aleksandar Alempijević i braća Milijanović, mlade muzičke snage sa ovih prostora – klavijaturista Stevan i bubnjar Aleksa. Obično se od poslednjeg benda na jednoj festivalskoj večeri očekuje izvesno “smirenje” atmosfere, posebno ukoliko do tog nastupa dolazi nakon “hedlajnera”, ali reći da je to ovde bio slučaj, značilo bi ne govoriti istinu. Ljudi moji, kakva je ovo završnica bila! Najpre treba naglasiti da nije lako izaći na scenu posle Vasila, posebno u slučaju kada je nekima od njih on bio duhovni vođa, uzor i učitelj. Međutim, EJO je izašao na scenu bez straha, treme ili kolebanja: oni imaju svoju muzičku viziju i nepokolebivi entuzijazam, a to se ne da tek tako ugroziti. Nakon kratkog uvoda na klavijaturama, koji kao da je predstavljao svojevrsni omaž prethodnom Vasilovom nastupu, sastav je uplovio u svoje precizne aranžmane autorske muzike i tradicionalnih pesama. Od jedne do druge kompozicije, od prve do poslednje note, jedna misao me nije puštala. Kada niste muzički veterani ili deo muzičkog establišmenta, morate do kraja promisliti ideju koja se nalazi u osnovi muzike koju stvarate, stvoriti ubedljivu strukturu koja će držati na okupu osmočlani sastav, a pritom ostvariti muzičke uslove u kojima će kvaliteti svakog od članova doći do izražaja. Na tome je svih ovih godina radio EJO i to je bez ikakve sumnje uspeo, uz mnogo, mnogo rada i razmišljanja. Rezultat – svaka kompozicija je zvučala kao singl sa albuma! Publika “Karusela” je, sasvim očekivano, ostala na nogama, mnogi su gotovo euforično igrali, podstaknuti moćnom zvučnom slikom i energijom koju EJO emituje na svojim nastupima. Da bend već poseduje svoje “fanove”, pokazuje i to da su neki ljudi u publici znali i tekstove pesama i entuzijastično pevali. Više puta sam do sada čuo EJO uživo i mogu sa sigurnošću reći da se nešto posebno dešava na nastupima ovog sastava. Nesumnjivo je da pevačice Milica Dobrić i Nataša Pejčić svakim koncertom zvuče sve usklađenije i veštije; uostalom, ta napomena se može primeniti na sve članove sastava. Svakim danom raste muzičko iskustvo ovih mladih ljudi na više nego trnovitoj muzičkoj sceni Srbije, a njihovo nadahnuće ne posustaje ni trunku, i pored svih kompromisa koje takav način života nosi. I ta činjenica je dirljiva do suza.
EJO / Ethno Jazz Orchestra (fotografija: D. Milenković)
Utisak sa prve večeri ovogodišnjeg “Karusela” bio je sasvim dovoljan da zaključim da je ovaj festival u toj meri usavršio svoju koncepciju, da je spreman za još veći prostor i još obimniji program. Rast festivala je očekivan i gotovo neminovan kada o njemu brinu entuzijasti poput Darijevića, jer se muzička kultura u Srbiji, a posebno u manjim gradovima, može spasiti jedino ličnim angažovanjem tog obima. Od lokalne manifestacije, “Karusel” je prerastao u muzički događaj svetskog kalibra koji je ucrtan na kulturnoj mapi Srbije kao ozbiljan festival koji vredi posetiti. Ovo nije tek još jedna fraza kojom se hvali jedna uspešna organizatorska koncepcija. Da, primera radi, mladi par iz Novog Sada reši da provede svoj godišnji odmor dolaskom na “Karusel” u (relativno daleki) Čačak, to ovaj festival nije mogao da očekuje 2013. godine kada sam ga prvi put posetio, a sada je to realnost koja svedoči o tome da se ova manifestacija zaista nalazi na putanjama publike raspoložene za rafiniranije oblike kulture.
