Na današnji dan 2023. godine, sajt Kluba “Prejaka reč” je počeo sa radom. Hvala vam što čitate naše objave! Godišnjicu proslavljamo objavljivanjem novog teksta na našem sajtu.
Knjigom “Aktuelna čitanja Kafkinog dela” Katarina Pantović pokazuje da je nemoguće staviti svojevrstan moratorijum na tekstove koji će se baviti Kafkinim delom. Koristeći studije Žila Deleza i Feliksa Gatarija, kao i Džudit Batler, ona svojim inovativnim poststrukturalističkim postupkom iščitava još jednom Kafkino delo i nudi nove mogućnosti tumačenja.
„Preobražaj“
U „Preobražaju“ nije evidentna samo zamena rodnih uloga i borba za moć, već je reč i o emotivnim i društvenim metamorfozama Gregora Samse i njegove sestre, ali i cele porodice. Pogledajmo najpre razvoj ili, bolje rečeno, degradaciju Gregorovog (sinovljevog) maskuliniteta, koji se (de)konstruiše obrnuto srazmerno od očevog maskuliniteta. Da je reč o izmenjenom telu, te nužno i maskulinitetu, postaje jasno već od prve rečenice, toliko citirane u istoriji književnosti: „Kad se Gregor Samsa jednog jutra prenuo iz nemirnih snova, ugledao je sebe u postelji pretvorenog u ogromnu bubu“ (Kafka 1984: 115). Džudit Batler napominje da u maskulinističkom diskursu muško telo ostaje neobeleženo, nepromenjeno, dosledno i stopljeno s univerzalnim, dok je žensko telo to koje biva obeleženo (Batler 2016: 57). To znači da Kafka „deteritorijalizuje“ Gregora Samsu ne samo njegovom „unutrašnjom“ različitošću već i samim njegovim telom, koje od maskulinog, muškog, postaje „feminino“ u širem smislu te reči: drugo, alternativno, životinjsko (Pantović 2019: 462). Gregorovo „neprihvatljivo telo“, kako to definiše Viktorija Kenen (unacceptable body, Victoria Kannen), biva marginalizovano, ogoljeno od svih svojih drugih identiteta i kvaliteta na način da hendikep postaje jedina stvar koja ga definiše (up. Kannen: 2012: 10). Dolazi do promene i roda (maskulin u alternativni) i biološke vrste (iz čoveka u insekta) i to biva učinjeno u najintimnijem položaju – u postelji, odmah nakon buđenja. Da je reč o promeni koja se tiče rodnog identiteta sugeriše i rečenica: „Oštar bol koji je osetio naučio ga je da je upravo donji deo njegovog tela u ovom času možda najosetljiviji“ (Kafka 1984: 119, kurziv K. P.).
No, šta saznajemo iz prvih nekoliko pasusa pripovetke? Kafka gotovo uvek započinje narativ in medias res i najbitnije pojedinosti se otkriju na početku: Samsa je trgovački putnik, odgovoran i marljiv radnik koji živi sa svojom porodicom – majkom, ocem i sestrom. On je jedini zaposleni i od njegovih primanja zavisi celo domaćinstvo, a istovremeno pokušava da vrati silne dugove u koje su njegovi roditelji zapali.1 Kada shvati da više nije u ljudskom obličju, već da je postao buba, i da „to nije san“, prva Gregorova zabrinutost odnosi se na to što je uvideo da je zakasnio na voz koji je trebalo da ga odveze na posao, a odmah zatim i svojevrsni revolt protiv napornog posla na kom je nezadovoljan i potlačen: „᾽Ah, bože᾽, pomisli on, ᾽što sam ja izabrao naporno zanimanje“ […] Đavo neka sve to nosi!᾽“ (Kafka 1984: 116). Dakle, Gregor figurira kao glava porodice unutar patrijarhalnog poretka i privređuje u društvu u kom je visoko kotiranje u socijalnoj hijerarhiji ključno. Isto kao i Georg Bendeman, spolja gledano njegov hegemoni maskulinitet je potvrđen uspešnim poslovanjem i zaradom, ali on se nalazi u velikom kontrastu sa njegovim intimnim nastojanjima i osećanjima, koja se otkrivaju kada Gregor pomisli kako bi otkaz dao mnogo ranije, samo da nije roditeljskog duga koji mora da vrati. Takođe, on je sin i brat, ali nije muž i otac. On je neženja bez porodice, svojevrsna društvena opasnost i izdajnik; sâm je za sebe zajednica.
Dolazi do ukrštanja i razilaženja dva tipa maskuliniteta: jedan je svestan svog položaja i obaveza u falogocentričnoj zajednici, svestan osobina koje mora da poseduje da bi bio dosledan u održavanju uloge hranitelja porodice („Samo da se nekorisno ne izležavam u krevetu!“), svestan da se dominantnom maskulinitetu greške, poput kašnjenja na posao, čak i ako si se pretvorio u ogromnog insekta, ne praštaju. Kada neposredno nakon buđenja u proveru i opomenu dođe prokurista s posla, Gregor očajnički nastoji da održi svoj položaj: „᾽Ali, gospodine prokuristo᾽, viknu Gregor van sebe, zaboravljajući u uzbuđenju sve ostalo, ᾽pa ja ću odmah, ovog časa otvoriti. Sprečila me da ustanem laka slabost, napad nesvestice᾽“ (Kafka 1984: 123). Njegov, međutim, oslabljeni maskulinitet nadvladava, odnosno želja da sa sebe zbaci opterećujuću brigu oko prehrane porodice i pojedinca od kog se neprestano očekuje da snabdeva, i to rezultuje krajnjom linijom bekstva, pretvaranjem u bubu: „Gregor je kasnije zarađivao toliko novaca da je bio kadar da podmiruje – i podmirivao je – troškove cele porodice. Oni su se navikli na to […], zahvalno su primali novac, on im ga je rado uručivao, ali neka naročita toplina se više nikako nije javljala“ (Kafka 1984: 137). Važno je još istaći da Gregorovo postajanje kukcem, „balegarom“, nije samo intenzivna linija bekstva od porodičnog trougla, već i od trgovačkog i činovničkog (Delez i Gatari 1998: 25). Ova diskrepancija i promena kao da se naglašavaju u sceni kada Gregor, preobražen, ulazi u sobu u kojoj su roditelji i prokurista, a na suprotnom zidu visi slika, „Gregorova fotografija iz vojske, prikazujući ga kako se, kao potporučnik, bezbrižno osmehuje, s rukama na maču, zahtevajući poštovanje prema svom držanju i uniformi“ (Kafka 1984: 127).
U tom smislu može se govoriti o postupnom, trostepenom degradiranju Gregorovog maskuliniteta: od vojnog lica, prototipa nedodirljive hegemonijske muškosti i muževnosti, preko stabilnog maskuliniteta unutar patrijarhalnog poretka koji je izbrazdan pokornošću u preduzeću, do potpune regresije u svojevrsno prvotno, životinjsko stanje. Gregorov preobražaj sa sobom kao da nosi i izvestan gest prezira prema svetu i prema porodici (s izuzetkom sestre, o čemu će naknadno biti reči), nekakve osvete, kažnjavanja roditelja zbog dugogodišnjeg zanemarivanja njegove tople, ljudske strane (paradoksalno!); zadovoljstva zbog rotiranja uloga u kojem on zauzima ulogu onog o kom se brinu i od kog ništa ne očekuju: „Kraj sve nevolje, on pri toj misli nije mogao da suzbije osmejak“ (Kafka 1984: 120). To potvrđuje sledeći odlomak, dok je Gregor još zatvoren u sobi i dok nije sebe otkrio porodici:
“Ali ipak, sad su već verovali da s njim nešto nije u redu, i bili su spremni da mu pomognu. Prijali su mu pouzdanje i sigurnost s kojima su preduzete prve mere. Ponovo se osetio uključen u krug ljudi, i očekivao je od obojice, od lekara i od bravara, […] veličanstvene i iznenađujuće podvige” (Kafka 1984: 125, kurziv K. P.).
U izvesnoj meri, postajanje bubom donosi mu bizarnu simboličku moć, nedodirljivost, jer porodica, sem što ga se gadi, oseća nepodnošljiv strah. Njegova moć i superiornost u odnosu na ljudski rod sadržane su i u tome što je on sposoban da puzi po zidovima ili visi na tavanici, odakle ima perspektivu nesvojvstvenu čoveku. Kod Kafke, međutim, kao što je pređašnjom analizom već pokazano, rodni identitet nikad nije jednoobrazan, već se oni neprekidno udvajaju i ukrštaju, čak se međusobno zamagljuju, i tamo gde mislimo da počinje jedan tip maskuliniteta, ubrzo se javlja i drugi. U ovom slučaju, to se odnosi na udvojenu Gregorovu poziciju kao bube: on zadržava određenu moć i njemu je dostupno ono što čoveku nije, ali, s druge strane, njegov preobražaj nije primorao porodicu da se o njemu dosledno brine. Umesto toga, Gregor će ubrzo biti zanemaren, doslovno tretiran kao gamad, gotovo i zaboravljen, jednostavno istisnut iz porodičnog nukleusa, a onda i prezren i omrznut. Još je važnije istaći da on, kao i Georg u „Presudi“, ne uspeva da napusti muški, mučiteljski zakon oca. Otac će pokušati da ga ubije gađajući ga jabukama, od kojih će mu jedna naneti ozbiljnu ranu, ali će Gregor, u grotesknom i potresnom osećanju sažaljenja, saosećanja i ljubavi, učiniti poslednju žrtvu za svoju porodicu tako što će umreti:
“Od porodice se u mislima opraštao s ganutošću i ljubavlju. Njegovo mišljenje o tome da mora iščeznuti bilo je, ako se tako može reći, još odlučnije od mišljenja njegove sestre. Ostao je u tom stanju praznog i smirenog razmišljanja sve dok sat sa tornja nije otkucao treći jutarnji čas. Još je doživeo početak opšteg razdanjivanja napolju pred prozorom. Potom mu glava, mimo njegove volje, sasvim klonu, a iz nozdrva mu iščile slab poslednji dašak” (Kafka 1984: 162).
Kada je Gregorova rodna i porodična uloga prestala, najednom su i muški i ženski članovi porodice prinuđeni da preuzmu nekonvencionalne rodne uloge. Greta, njegova mlađa sestra, zanimljivo, smenjuje Gregora u ulozi glave kuće, a ne otac. Gregor je primoran na to da zavisi od žene, čime se njegova femininost dvostruko uvećava. On je u pasivnoj, submisivnoj, tradicionalno femininoj poziciji, izražava velike brige povodom čišćenja sobe, ali iskazuje i osetljivu psihološku stranu time što želi da poštedi porodicu sve muke. Još važnije, on komunicira samo sa ženama u kući (majkom, sestrom, služavkom), jer ga otac više ne smatra muškarcem ni sinom. Preobražaj možda postaje potpun kada majka i sestra počinju da prazne njegovu sobu kako bi mogao lakše da gamiže po zidovima, što označava konačni gubitak radnog i ljudskog dostojanstva – Gregora je posebno povredilo iznošenje njegovog radnog stola iz sobe. Nakon faze pražnjenja, koja je potvrdila njegovo bivstvovanje kao štetočine, sledi faza zatrpavanja njegove sobe nepotrebnim starudijama, čime simbolički šalju poruku: više ne postoji Gregorova soba, više ne postoji Gregor na kog se treba obazirati. On postaje nepotreban, neželjen i suvišan, čime se anulira ne samo njegov rodni već prevashodno ljudski identitet – tačnije, ono što je od njega ostalo.
Pre nego što se osvrnemo na sliku oca i manifestacije njegovog maskuliniteta, važno je spomenuti još jedan aspekat koji osvetljava Gregora. Rečeno je da Kafka veliki procenat najvažnijih pojedinosti o protagonisti iznosi na početku teksta. Već sedma rečenica pripovetke glasi:
“Iznad stola […] visila je slika koju je nedavno iseckao iz nekih ilustracija i stavio u lep, pozlaćen okvir. Slika je predstavljala neku damu koja je, sa šeširom i okovratnikom od krzna, sedela ispršena, i dizala prema gledaocu težak krzneni muf, koji joj je sakrivao ruke sve do lakta” (Kafka 1984: 115).
Važnost ove slike, međutim, biva apostrofirana i naglašena upravo u sceni kada sestra i majka prazne Georgovu sobu:
“I tako on jurnu iz skrovišta – žene su se u susednoj sobi upravo bile oslonile na pisaći sto da se malo izduvaju […]; tada vide kako na zidu – uostalom, već golom – upadljivo visi slika dame odevene u samo krzno, hitro se uspuza i priljubi uza staklo, koje ga je držalo i prijalo njegovom vrelom trbuhu. Bar ovu sliku, koju je Gregor sasvim prekrio, sad zacelo niko neće oduzeti. […] Gregoru je Gretina namera bila jasna: ona je htela da majku skloni na bezbedno mesto i da ga zatim otera sa zida. No, pa neka pokuša kad hoće! On sedi na svojoj slici i neće je dati. Radije će skočiti Greti u lice” (Kafka 1984: 145).
Detalj ovakve vrste može delovati nevažno i banalno, naročito ako se uzme u obzir to da je slici dame s krznom posvećeno tek nešto manje od jedne stranice – a pripovetka se proteže na preko pedeset stranica. Međutim, postoji nekoliko razloga koji ovaj detalj čine izuzetno važnim za razumevanje Gregorovog maskuliniteta. Pre svega, situacije u kojima se ova slika dame spominje su verovatno dve najvažnije scene u pripoveci: (1) kada Georg shvati da se probudio preobražen u bubu, odnosno kada shvati da je izgubio svoje ljudsko fizičko obličje i (2) kada shvati da majka i sestra prazne njegovu sobu, odnosno kada shvati da je izgubio svoj unutrašnji ljudski identitet: „Praznile su mu sobu; oduzimali su mu sve što je voleo“ (Kafka 1984: 144). U oba slučaja, reč je o simboličkoj smrti, nestajanju. Dalje, ovo je posredno još jedna ženska figura sa kojom Gregor fiktivno zadržava odnos i treba obrazložiti osobine koje sliku dame čine čvorišnim mestom u shvatanju njegove seksualnosti. Ta slika može predstavljati predmet njegove fantazije i seksualne želje zbog svog sadržaja, kao i zbog ponašanja koje izaziva u Gregoru. Ne navodi se iz koje vrste časopisa je Gregor isekao ovu sliku, ali ona je nesumnjivo erotske prirode: u pitanju je žena „odevena samo u krzno“, „ispršena“, pogleda uperenog u gledaoca. Ona neizostavno priziva u svest novelu Leopolda fon Zaher-Mazoha (Leopold von Sacher-Masoch) Venera u krznu (Venus im Pelz, 1870), koja tematizuje seksualno dominantne žene i uživanje u sadomazohističkom odnosu (poznato je, uostalom, da je po Zaher-Mazohu i nazvan termin u seksologiji mazohizam). Zatim, Georg staje u odbranu svoje slike, bivajući spreman, čak, da napadne svoju voljenu, obožavanu sestru po cenu zaštite dame u krznu. On je privija na svoj „vreli trbuh“, „prekriva je celu“, hladnoća stakla mu „prija“. Ova scena se može tumačiti na dva načina: kao odbrana femininog i prihvatanje svog femininog identiteta, simbolička zaštita samog sebe; ili u latentno pornografskom svetlu, gde je Gregor seksualno uzbuđen slikom, gotovo podražavajući polni čin sa damom sa slike u poslednjem, očajničkom pokušaju da povrati svoj maskulinitet.
Odnos oca prema sinu u „Preobražaju“ je posebno potresan, jer za razliku od „Presude“ ne sadrži pozitivne implikacije ni u tragovima; ne sadrži čak nijedan oblik verbalne komunikacije između oca i sina. Isto kao i Gregor, otac razgovara samo sa ženama u kući, jer Gregora više ni ne računa među muškarce, a svaki kontakt između oca i njega je nasilne prirode. Možda najviše o očevom odnosu prema Georgu svedoči njegova reakcija nakon što ga ugleda pretvorenog u bubu; prokurista prestravljen pobegne iz stana, a otac „desnom rukom zgrabi prokuristov štap, koji je ovaj […] zaboravio na stolici, levom rukom uze sa stola neke velike novine, pa trupkajući nogama i vitlajući štapom i novinama, poče da tera Gregora u njegovu sobu“ (Kafka 1984: 130). Uprkos Gregorovim tužnim pokušajima da odobrovolji oca i učini da ovaj nad njim prikupi malo milosti, „otac ga je neumoljivo terao, šišteći kao kakav divljak“, „to što se razlegalo iza Gregora uopšte nije ličilo na glas samo jednog, jednog jedinog oca“, a svakog trenutka mu je „od očevog štapa u ruci pretio smrtonosan udarac po leđima ili po glavi“ (Kafka 1984: 130, kurziv K. P.). Taj teški, gotovo smrtonosni udarac će mu otac nekoliko meseci kasnije i zadati, gađajući ga jabukama, a sad ga je ranio, šutirajući ga prema sobi: „Tada mu otac otpozadi zadade snažan udarac koji je sad uistinu bio spasilački, i on polete, žestoko krvareći, u dubinu svoje sobe. Otac još zalupi vrata štapom, i onda se najzad sve utiša“ (Kafka 1984: 131).
Naravno, i u očevom slučaju došlo je do nekoliko smena maskuliniteta: otkriva se da je otac pre imao dućan koji je pre pet godina otišao u stečaj; tad su morali da se presele u ovaj stan i Gregor je počeo da radi. Aktuelni opis oca je sledeći:
“Otac je bio zdrav, ali star čovek, koji već pet godina ništa nije radio i koji u svakom slučaju nije smeo od sebe bogzna šta očekivati; on je za tih pet godina, koje su predstavljale prvi odmor u njegovom mukotrpnom a ipak bezuspešnom životu, naslagao na sebe mnogo sala i usled toga je postao prilično nepokretan” (Kafka 1984: 138).
„Mukotrpni a ipak bezuspešni život“ znači besplodno nastojanje da se postane nosilac osobina hegemonijskog maskuliniteta, što je uzrokovalo dodatno nezadovoljstvo i bes oca, a naročito posmatranje vlastitog sina kako uspeva u onome što njemu nije pošlo za rukom. On je pak u odnosu na žene u kući nadređeni i uživa u tom položaju, što opisuje tipičnu patrijarhalnu porodicu. Zanimljivo je da očeva snaga i rodni identitet počinju da se diferenciraju što Gregor više „kopni“. Očev preobražaj najbolje je opisan u delu kada se sprema da gađa Gregora jabukama:
“Pa ipak, pa ipak, zar je to još onaj stari otac? Onaj isti čovek koji je ranije umorno ležao zariven u postelju kad bi Gregor polazio na poslovno putovanje; koji ga je uveče, kad se Gregor vraćao, dočekivao u naslonjači, uvijen u domaću haljinu; pa uopšte nije bio kadar da ustane […]. Međutim, on je sad bio sasvim ispršen; odeven u zategnutu plavu uniformu sa zlatnom dugmadi, kakvu nose sluge u bankama; preko visokog i krutog okovratnika mundira padao mu je krupan podvaljak; ispod kosmatih obrva probijao se bodar i pažljiv pogled njegovih crnih očiju; ranije raščupana seda kosa bila je začešljana u neprijatno brižljivu, blistavu frizuru sa razdeljkom” (Kafka 1984: 147).
Očev govor tela, odelo, frizura i izraz u očima svedoče o, lakanovskim jezikom rečeno, uspostavljanju Očinskog zakona; on samom svojom pojavom sada širi moć i agresivni maskulinitet.2 Bes i destruktivni nagoni sada su usmereni isključivo na sina i čitalac se ponovo susreće sa temom oca koji se okreće protiv sina, svim snagama motivisan da ga uništi. Sadizam i destruktivnost očeva više nisu na razini verbalnog, podmuklog kao u „Presudi“, gde je očeva reč zapovest snažnija od bilo čega drugog na svetu i zbog koje se sin i ubija. U „Preobražaju“ imamo takoreći obrnutu situaciju: otac se nijednom lično, verbalno nije obratio Gregoru, premda je smatrao da je „još od prvog dana Gregorovog novog života u odnosu na njega prikladna samo najveća strogost“ (Kafka 1984: 147). Otac Gregoru nijednu reč od njegovog preobražaja nije uputio; umesto toga, on sav svoj libido (u opštem smislu te reči) investira u fizički obračun, u surovo mučenje svog sina. Isto tako, podržava nastojanja svoje ćerke, a Gregorove sestre, koja ga je takođe sukcesivno ali perfidnije uništavala, da ga „se otarase“: „᾽Dragi roditelji […], ovako više ne može. […] stoga moramo pokušati da ga se otarasimo.᾽ […] ᾽Ona je po hiljadu puta u pravu᾽, reče otac za sebe“ (Kafka 1984: 159).
Očev rodni identitet iskazuje svu svoju „problematičnost“ naročito nakon Gregorove smrti. Otac oseća olakšanje kad za to sazna, on se zahvaljuje bogu i krsti se, kao da se rešio nekakve pošasti. Tada suverenitet njegovog potpunog, neugrozivog maskuliniteta dolazi do izražaja. Ranije ponizan i snishodljiv prema trojici kirajdžija kojima su u međuvremenu iznajmili sobu, on ih svečano izbacuje iz stana i isto tako otpušta bedinerku. Otac je konačno oslobođen od sina; sledi povratak paternalističkom načelu edipovskog trougla; porodica se, srećna, povlači u sebe i zatvara (up. Delez i Gatari 1998: 26).
Fusnote:
- „Kad jednom skupim novac da mu platim ono što mu roditelji duguju – za to će biti potrebno još nekih pet do šest godina […]“ (Kafka 1984: 116). ↩︎
- Kafkinom senčenju dominantnog maskuliniteta nikad kraja. Bez obzira na svu očevu transformaciju, ne sme nam promaknuti detalj koji ipak svedoči o njegovoj podređenosti spoljnoj moći, odnosno banci u kojoj se zaposlio: on spava u svojoj livreji i čak i u svom domu „očekuje glas pretpostavljenoga“. ↩︎
(knjiga je objavljena u izdavačkoj kući “Službeni glasnik” 2023. godine)
