Marija Vulović svojom prvom zbirkom pesama intrigantnog naslova – “Odmrežavanje” – pokazuje izuzetnu poetsku zrelost, sposobnost za neočekivano otvaranje i uvlačenje čitaoca u tako otvoreni svet. Zahvaljujući talentu i nepretencioznosti pesnikinje, putnik-namernik će se kretati kroz nitasti predeo razmršenih mreža osećajući se kao kod kuće, kao u onoj kući koja se nikad nije ni smela ostavljati.
ŽENA KOJA NE NADOGRAĐUJE NOKTE
Žena koja dolazi iz pluskvamperfekta
I decenijama se budi pre alarma
Koji besmisleno uporno navija nadajući se
Da će preduhitriti bar jednu njenu nesanicu
U mraku pije jutarnju kafu
Deca spavaju rumene jabuke na jastucima
Niko ništa ne traži niko ne vrišti
Niko nikog nije uzeo na zub
Jutro je njen odrezak iz života
U nepodmazanom i nagorelom plehu
Preživljavanja i izdržavanja
Unapred umorna od onoga što dolazi posle
Greje dlanove na šolji kafe i srce greje
Na toj velikoj toploj šolji i utrobu
Utrobu greje gorkom kafom opsovaće
Oduzmu li joj jutro to je sveta sloboda
Za slobodu se ginulo prelazila se Albanija
Kadinjača se crvenela od krvi
I Sutjeska i Neretva sve se crvenelo
Danas nema čak ni stida što se sve to zaboravilo
Žena koja dolazi iz pluskvamperfekta
Zarobljena je u svom Bermudskom trouglu
Temena su mu jasno izdiferencirana tri oštra ugla
Šporet sudopera i veš-mašina kojoj će kaže reklama
Kalgon produžiti život a šta je s njom
Gde je tu kalgon gde je bio kad su dečaci
Ginuli na Košarama golobradi i hrabri
Žena iz pluskvamperfekta pali im sveće
Kad stigne svrati u crkvu uvek se zabroji
To je tako kad brojiš mrtve koje voliš
Oca i majku i njihove očeve i njihove matere
I ujaka i tetke i brojiš brojiš i plačeš
Vreme ti ispije pogled to je dobro
Zajedljivi i zlobni vide samo crne rupe
Kada je bila mala ona je volela ljude
Imala je psa Brnja i hranila je kokoške
U dvorištu je bio bunar česma žabe i ladolež
Ali to je bilo davno to je pluskvamperfekat
Žene su bile svojeglave i lepe kao mladost
I nisu nadograđivale nokte nisu kupovale dojke
Umesto da specijaliziraju estetsku hirurgiju
Mladići su postajali pesnici vojnici i vajari
ONOMAD, SAD
Nekada sam imala ideale
Danas imam sećanja
Nekad sam bila okružena ljudima
A danas tu i tamo
Naiđe poneki čovek
Odavno ništa ne objašnjavam
I ne pokušavam promeniti svet
Mnogo je mudrije ćutati
Ostaviti one kojima je to dovoljno
Da uživaju u kopulaciji s osrednjošću
Blaženi među društvenim mrežama
Lepi i srećni na slikama
Prazni i mali izvan njih
Neka se na večnost muve lepe
Ja više volim visoke ptice
Zapisao je Miljković
Umesto amajlije templarski odano
Čuvam sopstvenu dušu
Ne od greha jer grešiti je ljudski
To valjda znači živeti
Nego od grešnijih prljavijih i praznijih
Jer niko ne može biti drskiji
Od kukavica koje umesto srca
Imaju šupalj mišićni organ
Sa dve komore
I dve pretkomore
PILULE ZA SREĆU
(babi Vladimirki, vidarici)
Sve je počelo od snebivljivih strahova.
Nešto je u mraku, jednooko i bezglasno,
a ipak tako prisutno, diše mi za vrat,
prsti su mu dugački i vilice mu stisnute,
doći će da naplati grehove pradedovske,
i ove, sumanute, samo moje. Neumoljivo,
poput šalterske službenice, daće završnu
Reč. Naučim li da ih preživim,
te snebivljive strahove, napisaću pesmu
i okovaću ih u stih, kao nekad baka bajalica.
Ona je moje detinje prestrašenosti
salivala u olovo, davala im imena,
šaputala nad užarenim ugljevljem
i ispisivala u pepelu samonikle sonete.
Biće dobro, govorila je, biće ovo dobro,
nebesa se otvoriše, anđeli se pomoliše,
s moje Marije čini otkloniše, otkloniše,
otkloniše… Muzika curi iz njenih dobrih
očiju, najplavljih koje pamtim, odlazi,
vraća se, saginje se, uzdiše, ponovo šapuće,
cvrči vrelo olovo u plehanom tanjiru
(na njemu piše ,,Pozdrav iz Mataruške Banje“):
pozdrav, otpozdrav, pozdravljati se, ozdraviti…
Razmišljam o tome kako je voda svemoguća,
samo voda, sve ostalo je krhko, čak i olovo,
ona kaže pepeo se u vodi ne rastvara.
Ne znam zašto je to važno ali joj verujem.
***
Otišla je moja samouka vidarica
i mene nema ko da zaleči. Moji strahovi rastu
zajedno sa mnom, prerasli su me višestruko,
strave, užarene, nema ko da saliva, a one odavno
nisu snebivljive. Posežem za bensedinima,
bromazepamima i ostalim izotopima.
Horda razularenih varvara maršira
po mojim nesanicama i nudi farmakoprotezu
za anksioznost, teskobu i nespokoj u distroznim
mehanizmima socijalne adaptacije.
To su šarene laže, te pilule za sreću,
surogati za onu leporeku vidaricu
i za sve dobre duše koje su se preselile
na neka lepša mesta ili su samo istrulile
nakon života u kojem su najlepši deo sebe
poklanjale, uvek iznova, nama, prestrašenima.
