Mikloš Radnoti (Miklós Radnóti) istaknuti je mađarski pesnik jevrejskog porekla. Ta je činjenica razlog za njegovo stradanje nakon boravka u nacističkom logoru kod Bora, u okupiranoj Srbiji, odnosno maršu smrti koji su organizovali nacisti 1944. godine. Njegovo stvaralaštvo ostavilo je dubok trag u mađarskoj i svetskoj književnoj baštini. Izbor pesama koji predstavljamo u nastavku ove objave preveo je sa mađarskog Danilo Kiš.
MIR, STRAVA
Kad na put kročih bilo je deset sati,
na sjajnom točku pekar pevajući minu,
gore je zujala mašina, sunce, bilo je deset sati,
setih se svoje mrtve tetke, i već su leteli
nada mnom svi oni koje sam voleo a nisu živi,
čitava gomila mrtvih poče da me prati,
na zid pade naglo jedna senka plava.
Mir, prepodne je stalo, bilo je deset sati,
ulicom je lebdeo mir i neka čudna strava.
SPAVAJ
Uvek negde ubijaju,
u krilu doline sklopljena
oka, i tamo gde se bregovi roje,
ma gde, i rad utehe
uzalud kažeš: daleko je!
Šangaj il Gernika
isto su mi toliko blizu
ko tvoja uzdrhtala ruka,
il Jupiter, tamo gore!
Na nebo ne motri sad,
ni na zemlju ne motri, spavaj!
Blistavom stazom Mlečnog Puta
po prašini smrt sad luta
i srebrom srebri
velike, polegle sene.
OSUĐENIČE, SAMO LUTAJ
Osuđeniče, samo lutaj svetom!
Vetar se skri u žbun i mačka tu nesta,
mračni se drvored pred tobom rastvara:
od užasa što srce para
džombasta i bela posta cesta.
Nek se sparuši jesenje lišće!
Zgrči se i ti, jezivi svete!
S neba se spušta studen šuštava,
a sred zarđalih, krutih trava
pada sena ždralova što lete.
O, pesniče, živi sad čisto,
ko ljudi snežnih krajeva gde kosi
severac, i tako bezgrešno – isto
ko na starim, krotkim slikama
malecna deca-Hristosi.
I tako surovo i tvrdo
ko ranjenih vukova krdo.
ODLOMAK
U takvo sam doba živeo na zemlji
kad čovek beše toliko nisko pao
da je svojevoljno, strasno, bez naredbe klao,
i dok je u laži verovao i kipeo od besa,
opsedale su ga slike napaćenog mesa.
U takvo sam doba živeo na zemlji
kad su dostavljači, kad su ubice,
izdajnici i banditi bili junaci,
a ko je bio nem, bez zanosa i pravca,
i njega su mrzeli kao gubavca.
U takvo sam doba živeo na zemlji
kad je morao da se krije onaj koji reč svoju diže,
i mogao je da grize od stida stisnutu pest,
država beše podivljala i samo se cerila sa slašću,
od krvi i gada pijana, nad svojom propašću.
U takvo sam doba živeo na zemlji
kad je detetu prokletstvo bila mati,
kad je žena bila srećna kad pobaci,
trulom su mrtvacu zavidele žive seni,
dok im se na stolu čaša otrova peni.
. . . . . . . . . . .
U takvo sam doba živeo na zemlji
kad je mukom ćutao i pesnik
i čekao da opet možda progovori –
jer ovde dostojnu kletvu reći mogao nije
niko do znalac užasnih reči – Isaije.
(prevod Danilo Kiš)
