Izvan procesa nema ničega, to je opis straha
Verovatno sediš na stolici dok me čitaš. Imaš adresu u ličnoj karti. Imaš pametni telefon. Imaš drveće koje možeš da posmatraš kroz prozor. Ti si subjekat svoje situacije. Tvoje postojanje se podrazumeva sve dok se ne dovede u pitanje. Analogno, lirski subjekt savremene srpske poezije – bilo da je politički usmeren levo ili desno, situiran u gradu, obezbeđen aluzijama na pesničku tradiciju, zaljubljen u postavke teorije književnosti i filozofije – retko kada je nesiguran i tragalački usmeren. Najčešće peva iz čvrstog ega. Zbirka „Mogu da imam“ Maše Tomanović razbija na osnovne činioce podrazumevanu pesničku situaciju. Ona ukida i stolicu i horizont i onoga ko sedi, gasi telefon i dovodi u pitanje čak i glagol sedeti vraćajući nas svojom kompozicijom na promišljanje starijih, osnovnih radnji – na glagole maneo, repeto, habeo, absolvo.
Čitalac zbirke „Mogu da imam“, kao u dobrom horor filmu, suočen je sa krhkom realnošću sveta koji posmatra, a zatim i sopstvenog sveta. Pesnikinji nije dat funkcionalan jezik, ona se za njega bori i sklapa ga poput slagalice. Iz oneobičenja podrazumevane, nevine jezičke situacije, rađa se značenjski potencijal zbirke Maše Tomanović. Već se u naslovu oseća izostanak dopune glagola IMATI; nemir nedovršenog i nezaustavljivog procesa posedovanja.
Razbijanje jezičke situacije (u svakoj pesmi pitanja: ko, šta, kako, kada i zašto postavljena su ali nikada linearno i harmonično) Maši Tomanović otvara prostor za minimalističke stilske minijature. U okeanu se roni za detaljima, za izgubljenim prstenjem, jer se nikakvo kopno ne može zamisliti. Sintaksa zbirke zahteva pažnju za najmanje reči, za enklitičke oblike zamenica, za rečce, priloge, veznike. Najmanji šrafovi autorkinog izraza postavljeni su tako da otvaraju najveći emotivni utisak. „I so se mrvi ovako“; „Ima svaku alku, ima sve delove“; „i to ti je posao“. I, to, je, ovako, ovaj, on, ti, sve, sam – sitne reči često su važnije od dužih imenica, prideva, glagola – u njima se krije snaga. Njihovo „krupno“ okruženje je zamenjivo, ali je iskustvo „malenosti“ mehanički neophodno za razumevanje zbirke.
Sledeći važan stilski postupak jeste korišćenje ponavljanja. Ponavljanjem Tomanović ukazuje da je svet pred nama sudbinski određen, zadat učesnicima: „dve zbijene trešnje, mnogo zbijenih trešanja“; „i tada ćemo zajedno da čitamo / zajedno zajedno da čitamo“. Manija ponavljanja ukazuje na traumatsku suštinu izrečenog, povratak procesa subjektu koji ne može da pobegne od svog misaonog odnosa prema stvarima i da se približi svetu kao prostoru za delanje.
Ponavljanja se uklapaju sa muzičkom strukturom pesama. „Mogu da imam“ je zbirka obeležena pauzama, belinama, opkoračenjima, sintaksom koja izaziva osećaj neugodnosti, nedovršivosti, zbirka ludog ritma isuviše brzog za racionalno razumevanje. Treći stilski postupak koji treba naglasiti je korišćenje negacija koje se često javljaju u grozdovima: „nemoj da odeš (…) nemoj da se rugaš (…) ne može da mi nedostaje, nisam bio tamo…“. Maša Tomanović obrće klasičnu alegoriju (koju je u svojim neobjavljenim, starijim pesmama koristila u tradicionalnijem smislu) – nema razrešenja mističnog sveta, značenjska tenzija raste naglašavanjem nemogućeg. Odustajanje od akcije dovodi do čovekovog ništenja pred čistom snagom jezika – njegova sila je oličena u floralnim motivima, palmetama koje, kao na srednjovekovnim rukopisima, gospodare koricama knjige. Čovek je slabiji od onoga što može da izgovori, nacrta, napiše, njegova sredstva komunikacije ga prevazilaze i zahtevaju pokoravanje.
Poezija pred nama je egzistencijalna koliko je i jezička – pokazujući da je odnos prema formi ključan za razumevanje bića. „Glineni“ ljudi knjige žive u bajkovitom hronotopu. Situacije koje su ponavljaju smeštene su u arhetipski prostor u čijem središtu je kuća sa baštom koja odiše mirisom mitskog zmajevog čardaka. U simbolu kuće stapaju se emotivni (porodični, egzistencijalni) tok priče i poetički tok (jezik kao kuća bića). Do kuće vodi bašta, a kroz nju se lirski subjekt, devojka, kreće – kosidbom koja je značajan motiv. Kosidba je stalna borba sa bujnim travama (jezika, života) i one se mogu ukrotiti samo toliko „da se do kuće prođe“. U pretposlednjoj, programskoj pesmi, kuća se otkriva kao prostor u kojem se ne može dugo obitavati, kao što je i pesma mesto čije se značenje nalazi „na ivici“. Periferija kuće je simboličko središte bića – tamo obitavaju „sitnokrupne“ reči, postupci i motivi.
Ne postoji čvrsto JA zbirke „Mogu da imam“ već skicirana čovekolika bića koja na trenutak ponesu određenu radnju pre nego što se predaju onostranom: devojka duge kose, prinstonski student, svetli mršavi čovek, umorni čovek sa istaknutim lopaticama… U njihovo ime govori Glas iznova potencirajući da nam je svima zadat svet, da je sve izrečeno i unapred poznato.
Pesnik je samo Demijurg-uobličitelj nikako i tvorac ex nihilo. Junakinja mora da posmatra „vulgarni crtež“ i neprijatno joj je što to čini – ali crtež je uslovljava svojim postojanjem. Situacije u kojima učestvuju likovi su često inicijacijske: od aktera se zahteva uspostavljanje odnosa prema porodici, mladosti, seksualnom iskustvu – „osobe“ se nalaze pred ispitom zrelosti te se zbirka „Mogu da imam“ ponovo približava bajci.
Sličnosti se tu ne završavaju. Kreirani svet Usudno poseduje čoveka, nikako suprotno. Sloboda je upitna kategorija, zbirka je osenčena tamnim nijansama (naročito u brzo i vešto skiciranim psihološkim stanjima). Karakteristično, zadati svet u koji se subjekat utapa pretvara se u pesmi „Dva dana“ u namenjenu ogrlicu koja naliči na krunu, ona se ne može oblikovati ni zagrejati: „i bila je veoma teška, kao ritualni predmet / njeni ukrasi u metalu ne mogu da se zagreju rukama / za mene je namenjena, ja je nosim“.
Čovek može (mora) reagovati stoički prema takvom svetu. Mora se nositi darovana situacija, breme jezika, sila predmeta, i najstrašnije – sila procesa koji junake uslovljavaju: „izvan procesa nema ničega, to je opis straha“. Stoički moral zbirku udaljava, koliko je moguće, od njenog tragičnog potencijala, te je moguće doći i do povremenih epifanija, susreta sa onostranim u „vrhovima“ knjige „Mogu da imam“: „u mojoj crnoj sobi je samo krevet / posvećenje u potaji“; „Njena je tuga velika, dođi do Make Marija / Dobra sestro; tvoje je carstvo kaže i / U ruci drži ključeve“.
Poezija Maše Tomanović ukazuje da ostaje višak značenja u jezičkim žljebovima, usecima, kalupima. Da iz ruku ne smemo ispuštati ni čekić ni šrafciger. Da je i poezija bez jasnog pesničkog subjekta – MI poezija duboko JA poezija. Da je sama forma, po sebi, angažovana, „živa“ stvar, što se često zaboravlja. Dubok odnos prema „živoj“ formi svedoči i uredničko iskustvo Maše Tomanović – posebno rad na zbirci poezije Milice Bešić „Neuporediva zemlja“. Zbirke se odigravaju na „istom kontinentu“, razgovaraju, dele metafizičko iskustvo pokušavajući da opevaju svoj svet u kojem ništa ne uzimaju za sigurno. „Mogu da imam“ ukazuje da metafizička poezija nije mrtva, da je sve u šta se zagledamo i lepo i strašno, da ne postoje ovlašni pogledi. I da je najstrašnije i najpresudnije – samo zagledavanje i govorenje. Čim se izađe iz glagola, izađe iz procesa, bitka je već gotova. „Mogu da imam“ nam ne dozvoljava da propustimo bitku.
