Zbirka “Travarev naslednik” predstavlja izbor iz poezije afirmisanog, zrelog pesnika Miroslava Aleksića, koji ovom zbirkom pospešuje naše uverenje o vitalnosti srpske poezije, kombinujući na pravi način (u eliotovskom smislu) tradiciju i lični talenat, ne ostajući zarobljen u književnim postupcima prošlosti, osluškujući promene u jeziku i koristeći veliko (pre svega duhovno, čitalačko i stvaralačko) iskustvo.
KAFKINO MATURSKO ODELO
Mirjani Bulatović
Proba kod krojača je nelagoda
naročito ako je tu majka
koja odnekud zna kako treba da izgledaju odela.
I kakva je uopšte uloga paravana,
kakva je zaštita i od čega
ako si iznutra izložen
eksponat, lutka od drveta.
Nema u vama moći da se sažmete
u sopstveno biće,
zglavkar ili ljuskar, svejedno.
Bez ikakvog zazora
dolazi čovek sa metrom u ruci,
odmerava vas odozgo prema dole
i kaže:
Podignite bradu gospodine Kafka!
I još svojim prstom
koji je savijen u zglobu, kao kuka,
grubo podiže vašu bradu
sa grudi, vašu poslednju odbranu.
I zašto majka klima glavom,
odobravajući?
Makaze zveckaju,
štof ćuti,
filc je gust,
do gušenja.
Napolju su
Vltava i vergl.
USPOMENA
Ako ikada odem u Carigrad
nacrtaću krišom, mastiljavom olovkom,
na nekom kamenu tvrdih zidina prestonice,
portret Ivana V. Lalića,
pa neka ga spiraju kiše Helesponta,
nek rade svoj posao.
Nacrtaću ga onako kako ga pamtim
u gustom dimu belih cigareta
koje polako, dok govori,
vadi iz kutije „drave“ žute kao jantar.
Nacrtaću ga kako ga kroz žagor pripitih pesnika
u sali nekog hotela u Bačkoj ili na Romaniji,
slušam dok govori da
Konačno ostaje samo grad
na grlu mora, opasan crvenim očima vatre
U BAŠTI
U bašti zarasloj u reči, plevim.
Na jednoj strani ostaje mir,
na drugoj buka i bes.
Iznad svega ostaje šum smrti
koja kao golub sleće u vrt.
Tada počinju kiše,
bujaju gorke trave, raste voda.
Uzaludan postaje trud i nemušti rad.
Nemoćan, smejem se nečujno kao riba
i teško beležim reči – posle ih nazivam pesmama.
ZIMSKA PESMA
Već dugo ne pišem pesme,
a dunja pod prozorom uvek jednako cvate
i teške plodove donosi.
Osim nekoliko prijatelja pesnika
koji mi govore svoje stihove,
ljudi su uglavnom u velikom poslu –
koračaju i isturaju ispred sebe
jednu pa drugu ruku.
Tako čine i noću kad ih niko ne vidi.
Zima je ledna i duga
pa i deca koja su se toliko radovala snegu
sada već spominju visibabe koje nikada nisu videla.
Tako spomenuti, mada neviđeni,
ovi cvetovi jednom ipak svenu
u tami zamišljene šume.
Ali gle, za sve to izgleda i ne haje čovek
koji me juče, čela znojavog od jela, upitao:
– Kakva je korist od toga što pišeš pesme?
MOĆ
Sto mu jednobojnih kameleona,
trebalo je ploviti sve ove godine
a ne biti vičan prilagođavanju,
studirati mimikriju
a biti razložan kao Bertrand Rasel,
i, nadasve, zatvoriti tolika vrata za sobom
bez i najmanjeg praska, to je bilo umeće.
Malo li je imati zadato telo
sa glavom, trupom i udovima,
pronositi ga i stati uza nj
u svim prilikama, bezuslovno,
uvek biti spreman da svedočiš
celovitosti svog bića,
pa čak i da voliš sebe ovakvog…
To ponekad ume da bude dirljivo.
Dodati ovome porodicu, veru,
naciju, državu, status i zvanje
i unositi u to svakog dana potrebnu dozu spontanosti,
koja se ne primećuje, kao što se so istopi u hrani;
i, napokon, biti pesnik,
ni razbarušen, ni zanesen, ni lud,
toliko uveren u značaj reči i slavu poezije
da znaš da je nikada nisi dostojan,
a ipak živeti sa jedva vidljivim osmehom u uglu usana,
to bi se zaista moglo zvati – moć.
NE IDI DUBOKO U ŠUMU
Ne idi duboko u šumu,
drži se rubova, gde još ima zelene trave,
dokle još dopiru glasovi vrednih seljana.
Ne razumeš više značenja njihovih reči,
ali prepoznaješ umilnu melodiju
koja podseća na detinjstvo.
Ne idi duboko u šumu,
iz starih, poleglih stabala
vreme je izvuklo bitna svojstva
pa kad poželiš da staneš na nj
noga u deblo upadne do kolena
i prospu se kao pepeo
nekadašnja snaga i visina,
kao kad u času shvatiš
da te izdalo biće koje voliš.
Ne idi duboko u šumu,
ne nadaj se vilama i vilenjacima,
nema sna letnje noći,
ni Oberona ni Titanije nema
da ti ulepšaju gluvo doba
svojim divnim vragolijama
u komediji zabune.
Samo dokona baba Insomnija
bez očnih kapaka i bez duše
po svu noć bere otrovne pečurke
i usput peva uspavanke.
Ne idi duboko u šumu!
Isključi računar i monitor,
pritaji se, oslušni svoje ustreptalo srce
i pazi da te ne izguglaju
zli administratori svega i svačega.
PROBUDI SE PA ZASPI
Zelena dolina se sanja noću, bez igde ikog
u njoj. Samo je sunce jednako veliko, celo
i nepomično kao grb na jarbolu, na moru, na nebu.
U ovom snu ništa nije živo, ni trava,
ni drvo pod kojim je hladan hlad.
Pa i sunčani sat na proplanku pokazuje ponoć, tačno.
Ah, neverniče, pogledaj pusti mir,
pogledaj duboki hlad, pogledaj hladni sjaj –
to je ona zelena dolina
u kojoj ćeš umoran ležati beskonačno.
BELI KORALNI GREBEN
Da li si nekada video čoveka koji spava?
Lice mu je kao rešetka između dva sveta.
Njegovo bledilo nije celo,
već odsečeno kao parče velike beline.
Sve je spremno i spokojno,
kao da se u času može doći tamo
gde se duša sklonila.
A gde je to? Da li je to daleko?
Da li je duša u onom svetu,
ili je zaronjena u duboko more,
pet milja istočno od koralnog grebena,
koji negde na svetu sasvim izvesno postoji,
kao što na licu zaspalog postoji
uvećan i oštar beli nos.
DEBELA MATICE DOBRA
Debela matice dobra,
neuporedivo veća od svih dobrota i sitnica,
sjajna u svojoj debljini-težini,
obla matice dobra,
na neonsko svetlo obavijeno sedef-opnom ličiš.
Nedodirljiva, neuništiva, smem li nešto da te pitam:
Pariš li se s trutovima kakvim,
ili ostaješ cela i ničija,
dok pčelice zla jezivi med polažu.
Ili, sve je jedno – samo zujanje.
SLEPI PUTNIK
Drvo raste u nebo i u zemlju,
voda izvire iz zemlje i iz neba,
a čovek je balon sa sandukom
u kome sedi Bog. Lomna letelica
za slepog putnika ne zna.
Tek sluti da je tu i da se smeši,
kao ono okean u čaši kad se smeška.
Jednog dana njegova blaga ruka
razveže užad. I tada,
balon ode nebu, sanduk ode zemlji,
a nad ponorom se ukaže
svevideće oko slepog putnika.
(U postu su korišćene slike Arnolda Bocklina.)
