Die erste Kolonne marschiert,
die zweite Kolonne marschiert…
Tolstoj, Rat i mir
Pronašla sam na dnu ormara, u staroj školskoj torbi, udžbenik engleskog jezika. Nov, neotvaran. Korice su nežne plave i žute boje, kao pidžama. Crvenim slovima piše naslov. Knjiga mi je nepoznata, jer nisam učila iz nje.
Otvaram Unit 1: HOLIDAYS IN YUGOSLAVIA
You rememeber Nelly Brown, don’t you? Of course you do.
Trebalo mi je neko vreme da se setim i rekonstruišem – da sam je ukrala na Sajmu knjiga, neke davne godine. Sećam se da su trčali za onima koji nisu bili dovoljno vešti, vikali da vrate izložene knjige. Sakupljali smo neselektivno sa štandova – prospekte, rasporede časova, nalepnice, čestitke, časopise, sve ostalo što bi nam dali. Vraćali smo se sa sajma tramvajem koji se ljuljao kroz jesenji suton Košutnjaka, sa kesama prepunim kojekakvog šareniša.
No, moguće je da sam knjigu i dobila na štandu. Ko to sada zna. Pošto je udžbenik za osmi razred, pretpostavljam da sam tada bila sedmi i možda mi je podeljena sa katalogom, kao promotivni materijal.
Okrećem opet naslovnu, udžbenik je izdalo Izdavačko preduzeće „Veselin Masleša“. Neke davne godine u Sarajevu. Onda su došli su na Sajam knjiga u Beogradu, onda sam na sajam došla i ja i uzela knjigu koja mi nije bila potrebna. Stvarno, šta bih sa tim udžbenikom radila, kada sam imala svoj, od zvaničnog izdavača. (Mi ne učimo iz tih drugih knjiga…)
Veselin Masleša, čoveče, otkad nisam pročitala to ime. Čula to ime, tu sintagmu Veselin Masleša Sarajevo. A tada, tada mi je Veselin-Masleša-Sarajevo bila sintagma koju upotrebljavam, onako, svakodnevno.
Na polici koja se nalazi u vrhu ormara, sa ostalim dečjim stoje i dve slepljene knjige. Dok ih otvaram, korice lagano pucketaju. Biblioteka „Pingvin“ – „Bijeli Bim Crno Uho“, „Đavo u tijelu“. A gde je treća? Znam da sam nagrađena trima knjigama. Ta nagrada nije otvarana sigurno trideset godina, možda malo manje. Dobila sam drugu saveznu nagradu na konkursu „Lastavice“. Lastavice od Veselina Masleše Sarajevo.
Teme se ne sećam. Imam u arhivi na dnu ormara i otkucanu pesmu „Breza“, jedini sačuvan materijal koji je u osnovnoj slala razredna na konkurse širom zemlje, ali mislim da je ona bila slata za Zmajevu nagradu, u Novi Sad.
Imala sam savezno detinjstvo i u saveznom detinjstvu dobila saveznu nagradu. Sadašnje nagrade su opštinske, gradske, ili republičke. Međunarodne. Nema više nikakvog saveza. Regionalno nije isto što i savezno.
On their way to Dubrovnik they stopped at Tjentište to show Nelly the Youth Centre, the legendary river Sutjeska and the enormous monument. Nelly was very excited.
Nisam sasvim sigurna zašto je Neli toliko uzbuđena. Nije to samo za potrebe učenja novih i nepoznatih reči. Možda se pred monumentalnošću osetila i sama takvom, monumentalnom. Nekadašnje devojke po udžbenicima osećale su se egzaltirano. Kako se mi danas osećamo? Kako sam se osećala kada sam bila tih godina kao Neli?
Gde nam je monumentalnost? Baš ću potražiti sadašnji udžbenik engleskog jezika, čisto poređenja radi.
Tjentište, opet šort-kat. Lanč-paket. Toga se sećam odlično. Bila su dva parčeta isečenog hleba, pašteta i sok na slamčicu u zatvorenoj papirnoj kesi. To smo dobili kao večeru za putovanje. Vraćali smo se sa mora, i tu smo svratili. Ponavljam, sećam se sintagme Tjentište – lanč paket. I mutnog svetla u autobusu. Godina, recimo ’86, ’87, ’88. najdalje.
Sledeći put kada sam bila na moru, nije više bilo Tjentište-lanč-paket. Bila sam sa drugaricom u Budvi, 1993. Ali to više nije bilo more. To je kao da sam bila na jezeru, drugoj, utešnoj nagradi. Tražeći one građevine i utvrđenja koja na moru postoje, išle smo do Kotora. Tamo sam imala lirske trenutke, i sećam se da nisam uspevala da pretočim svoje impresije u tekst.
Sećam se i da sam se tada osećala čudno – na prostoru moje nekadašnje teritorije čiju sam površinu pamtila iz geografije kao 255408 dešavalo se nešto strašno.
Potrebu da pišem o tome osetila sam desetak godina kasnije. Pominjala sam nekim ljudima od pera ratne i ratnoposledične teme, a oni su mi govorili „Koga još to zanima?!“. Valjda su mislili da je posle deset godina deplasirano pisati o tome. Ne znam šta bi sada rekli, četvrt veka kasnije.
Te teme u mom mozgu nikad nisu prestale da budu aktuelne, i žive, kao da je bilo juče, što naravno ne znači da se u moju teritoriju interesovanja nisu uselile i druge teme.
Tek danas mogu da razumem naše starije koji su vreme određivali kao pre rata, posle rata. Za vreme rata. Neko iz moje generacije danas je kao neko ko je bio tinejdžer ranih četrdesetih godina dvadesetog veka.
Nelly: Who’s the boy next to Rodoljub?
Maja: That’s our cousin Davor. He’s a member of the international brigade…
Devedesetih godina bila sam studentkinja književnosti. Pisala sam duga pisma u Ameriku, na, otprilike, dve nedelje, jer toliko im je trebalo da stignu do tamo, da budu pročitana i da se zatim vrate nazad u vidu odgovora. U Americi je bila Ana.
Godine 1995. u januarskom roku dobijam devetku iz Dubrovačke književnosti, odnosno Književnosti od renesanse do racionalizma, i odlazim Aninoj mami da joj vratim Sabrana dela Marina Držića. Znam prilično detaljno istoriju Republike, raspored trgova, Zaleđe. Na studijsko putovanje u Dubrovnik idem samo u svojim mislima, vadeći maršrutu iz kolektivno svesnog i nesvesnog, te iz sporadičnih fotografija koje su mi dostupne, kao i sa razglednica na kojima pozdravljaju moju porodicu i mene.
Ana je prvi put iz Amerike došla tek 1996, posle četiri godine. Došla je na moja vrata a ja sam se umalo onesvestila. Htela je da me iznenadi. Mislila sam da se nikada neće vratiti. Kako su godine odmicale, i kako je imala više novca, sve češće je dolazila u Beograd. Sada dolazi otprilike jednom godišnje. Ali sada je sada, a pre je bilo pre.
Uglavnom, te godine kada je otišla, dakle ’92, smrt je dobila svoju jasnu i nedvosmislenu konkretizaciju.
Leto pre toga, po običaju provodim na Vardi kod tetke i društvo, inače većinom Beograđani, sprema se na izlet u Rogačicu. Na ušće Rogačice u Drinu. Roditelji me iz Beograda mole da ne idem, jer po Drini plove tela. Ali to su bila neimenovana telesa, mogla su biti bilo čija!
A tog gimnazijskog dana smrt je imala sasvim imenovano lice. Bio je to momak dve godine stariji od nas, koji je po maturi otišao u elitnu padobransku jedinicu. Elitna smrt, u elitnom helikopteru, iz elitne beogradske gimnazije, elitne suze moje drugarice čiji je momak nekad bio, elitni šok svih nas.
Nekoliko meseci kasnije vraćala sam se kući iz škole u prepunom autobusu, kada je nastalo neko komešanje, i nejasan govor oko sedišta. Razabrala sam da neko odbija da sedne, a da mu neko drugi nudi mesto. Na sledećoj stanici, kad mi se vidik raščistio, na mestu kraj prozora sedeo je mladić-dijagonala. Imao je levu ruku i desnu nogu i plakao je. Preko njega je bila naslonjena štaka, dijagonalno. Shvatila sam da je želeo da stoji u autobusu, kao svi drugi. Bio je u šortsu i beloj majici i plakao je. Bio je običan, školski dan. Nikakve muzike, nikakvog bek-graunda. Nikakav adađo u pozadini. Dijagonalni dvadesetogodišnjak sedi kraj prozora i plače. Plačem i ja zajedno sa njim, ali u sebi. Imam 18 godina i slabo smem da pokažem emocije, kao i ostali tinejdžeri.
It has become a custom for young people to pay visits to the famous battlefields of the Liberation War. Every year files of youngmen and girls set out on a great march following the paths of Partisan units.
Stasala to pay visits mogla sam samo da sedim jer su na tim zamišljenim mestima moje mape zastavice bile na pola koplja, ili su se na tim mestima vili ratni krstaš-barjaci. Nisam mogla da budem ratni izveštač.
Početkom 1999. pripremala sam se za ispit iz Metodike nastave srpskog jezika i književnosti i prvi deo tog velikog ispita je praktični: držanje časa u školi u kojoj si hospitovao. Na raspolaganju mi je bilo nekoliko tekstova, ali opredelila sam se za moju omiljenu „Orlovi rano lete“. Čas je trebalo da se održi u petak, 26. marta. U ponedeljak je „Priprema za nastavnu jedinicu: Branko Ćopić, Orlovi rano lete“ ocenjena najvišom ocenom, i odobreno mi je da polažem u petak. U sredu je počelo bombardovanje.
Taj čas nikada nisam održala, ispit sam polagala kada se bombardman okončao. A okončala se bila i školska godina, tako da je trebalo čekati septembar za sledeći rok. „Zbog vašeg pristupa i odgovornog i savesnog načina rada, Katedra je odlučila da načini presedan i da vam omogući da polažete ispit bez održanog časa.“
Pre toga, u toku bombardovanja, položila sam ispit iz Srpske književnosti 19. veka – realizam, i ispit iz Hrvatske književnosti 19. i 20. vijeka. Iz hrvatske sam izvukla pitanje „Hrvatski bog Mars“. Sećam se da me je profesor pitao da li sam iz Zagreba, a zatim začuđeno rekao da je bio je ubeđen da sam iz Zagreba. Ne znam zašto. Rođena sam i živim ceo život samo u Beogradu.
Kada sam otpočela da radim u školi, bilo je tu dece sa čitave savezne teritorije. Periferija grada odlikuje se jeftinim smeštajem, a posebno su tu bile barake u kojima su se smenjivale izbeglice, redom iz Hrvatske, BiH, sa Kosova. To je bilo pre 15-20 godina. Oni su se u međuvremenu snalazili kako su umeli. Sada tu uglavnom žive ovdašnje tzv. socijalne kategorije, i Romi.
Pre desetak godina jedna devojčica postavila mi je, vidno uzbuđena, pitanje, kada je ulazila u učionicu: „Nastavnice, oni ratovi što su bili… Više ih neće biti, jelda?“ Trebalo je da arbitriram u njenoj raspravi sa drugom iz odeljenja. Da presudim u opkladi: hoće li ili neće biti onih ratova.
Predavala sam deci čiji su očevi bili na ratištu, potom deci čiji su očevi bili u mladosti na ratištu; deci koja pamte bombardovanje, pa deci koja ne pamte bombardovanje, ali znaju iz roditeljske priče jer su tada bili mali, i sada deci koja nikad ne spominju bombardovanje, a ako kojim slučajem spomenu, to nije njihovo pamćenje, već pamćenje iz njihovih porodica.
Engleski uče iz originalnih udžbenika u kojima nema partizanskih puteva, oni ne moraju da se sećaju ratova kao što smo mi morali, ratova koji su bili četrdeset godina pre nas, ratova na engleskom, ruskom, nemačkom, francuskom. (Španski je kao jezik uveden kasnije.)
Jednom prilikom upotrebili smo reč štafeta. Nekoliko njih znalo je šta je štafeta po atletskoj disciplini. Niste čuli za štafetu? Ni za Štafetu mladosti?
Zatim sam ja, kao pravi pedagog, objasnila šta je bila Štafeta mladosti; kako je pronošena kroz čitavu saveznu teritoriju; prenosioci i podnosioci štafete imali su poseban ugled u društvu; nosili su štafetu na grudima i trčali; na kraju je organizovan slet na stadionu gde je štafeta predavana Titu. (Za Tita su bili čuli.)
Aleksa je slušao u neverici i na moje reči da je štafeta trčala kroz celu Jugoslaviju, rekao, vidno rezigniran mojim lažima: „E, jeste! Kroz celu Jugoslaviju…“
Godine 2005. počela sam da pišem blog na portalu Mojblog, inače osnovanom godinu dana ranije. Sasvim neočekivano naletela sam na njihovu stranicu, a zatim, dok još nisam znala ni ko su ni šta su, počela da pišem. Tu su pisali ljudi iz Srbije, Crne Gore, Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Bosne i Hercegovine. Pisalo se jezikom koji će 12 godina kasnije biti proglašen zajedničkim u Dekleraciji o zajedničkom jeziku. Još jedna šredingerovska formacija na ovim prostorima: jezik je istovremeno i naš i nije naš; istovremeno ga neki smatraju svojim, a neki tuđim.
Otprilike polovina nas je bila na matičnoj teritoriji, polovina u rasejanju. Lako i brzo smo se sprijateljili, i počeli svakodnevno da informišemo jedni druge o našoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Istoriju ovog portala, njegovih ljubavi i nacionalnih i rodoljubivih tema, svakodnevnih tema, istoriju aktuelnih tema interpretiranih iz glava mnogih amatera, ali i ponekog profesionalca, trebalo bi tek napisati, ali to prepuštam drugima. Bilo je tu raznih zgoda i nezgoda. Portal je kasnije preimenovan u MojBlog.co.yu, pa MojBlog.rs, i na kraju je prešao u Internet Archive negde 2012, kada je ugašen.
A baš te 2012, negde sredinom februara, malo pre gašenja MojBlog sistema, moj prijatelj, sa bloga, dolazi iz Osijeka u Beograd, na promociju „Teksture – časopisa za književost u školi“. Projekat izdavanja ovog časopisa podržala je Evropska unija, i organizacija „Mi i oni drugi“. U časopisu su zastupljeni aktuelni stvaraoci sa teritorije, već pretpostavljamo koje. Osmišljen je tako da tinejdžerima objasni šta je to književnost, i da ih uključi u savremena zbivanja u kulturi.
Tema kojom se bavio moj prijatelj bile su osnovne škole i gimnazije na srpskom jeziku u Hrvatskoj. Bili smo stari znanci, tolike godine na internetu proveli smo zajedno, onako kako ne bismo nikada bili u prilici da budemo bliski u bivšoj državi. Čini se da su nas tekstovi i elektroni kojima se prenosi pisana reč uveli u prekinuti kontinuitet. Kada o tome razmišljam, od početka devedesetih pa do sredine dvehiljaditih, znači nekih petnaestak godina imam(o) prekid, a od početka blogovanja vratio nam se i kakav-takav nastavak. Makar u jeziku.
Zamolila sam koleginicu da mi pokaže sadašnji udžbenik engleskog jezika, za osmi razred. Htela sam, naime, da poentiram svoj tekst citatom kako izgleda „Unit 1“ tridesetak godina kasnije. Nije me ništa pitala, samo mi je poslala po detetu koje se uljudno izvinilo što prekida čas i spustilo na sto narandžastu knjigu A4 formata.
Ime izdavača ne umem da ponovim, dakle, radi se o franšizi, verovatno. Prvo mi je trebalo nekoliko minuta da se uopšte snađem šta je prva lekcija, jer uvodni deo predstavlja obnavljanje sadržaja obrađenih u prethodnom razredu kroz niz praktičnih vežbanja i kvizova.
U pomoć mi priskaču deca koja su oduševljena neobičnim zbivanjem na katedri nastavnice srpskog. „Šta je ovo… Nemate tekstova, samo neki kvizovi…“ „A šta vi tražite, nastavnice?“ „Tražim Junit 1.“ „Pa evo vam Junit 1“, počeše da okreću onu knjigu i da mi prstićima pokazuju koji je prvi tekst. „A što vam to treba, nastavnice?“ „Pišem nešto.“
Prvi tekst prve jedinice koja maršira u borbu protiv neznanja engleskog jezika izgleda ovako:
Alice: I was a teenager in the fifties. They were exciting times. A lot of terrible things had happened in the Second World War and when it ended in 1945 people needed to have some fun.
Dalje baka Alis priča svojoj unuci tinejdžerki kako se … subotom išlo na ples, slušao se džez i sving, a rado se išlo i u bioskop… današnja vremena mnogo su drugačija, danas roditelji deci kupuju sve, i ona nemaju osećaj za sitna zadovoljstva i druženje… Sledi govor njene unuke o tome kako ona provodi slobodno vreme.
Pričica je o jazu generacija, ali pominjanje Second World War i exciting u tri uvodne rečenice odvodi poentu ovog teksta na sasvim drugu stranu.
Jer, nije samo Neli kidala od sreće, od sreće je otkidala i Alis, u svoje vreme.
Ili možda baš u tome i jeste poenta.
(Iz zbirke priča: “Ovo ti pismo pričam”, PRESING, 2022.)
