Nova knjiga Nenada Glišića, pisana u obliku prozaida, melanholična je priča (ili možda – poema) o neumitnosti prolaznosti, o nelečivosti velikog umora sada i ovde (ili bilo gde). Ona je gorko pevanje o velikim i malim prevarama, samoobmanama, “onim” danima, slaboj utesi (ali jedinoj, znači – poželjnoj, a možda čak i dovoljnoj) u pisanoj reči. U pitanju je zreo, samim tim i setan pogled u samo srce svega, u ono pojavno i njegove senke zaostale u sećanjima ili delima umetnosti. Igramo igre, govori nam ova knjiga, sa drugima, sa sobom, sa vremenom – ali, da li su one dovoljne?
ŽEDNA ZEMLJA
Ispucala koža i tlo pod nogama. Mala ostrva i među njima duboki kanjoni. Sve je to prašina i u nju će se pretvoriti.
Žuta je trava kasnog proleća, staza za jahače apokalipse.
Suvo se u očima jutro rađa, ali ako ništa drugo – nebo je lepo.
Večita je to, mada slaba uteha; ako bude kao do sada – srušićemo i nju uskoro.
Za uspomenu ostaju slike a na njima suva, žedna zemlja i nad njom duboko nebo.
ŽABLJA PERSPEKTIVA
Čak i najviši sveštenici starog Egipta pljačkali su grobove. Teladi nije bilo unaokolo, ali zlata jeste. Plemeniti metali menjaju sve perspektive od onomad.
Iz žablje perspektive, sa najnižeg stepenika, licemerje je opravdanje za svaki sunovrat sa pogledom u svod. Tek naknadno setimo se dubine.
Tad ništa drugo ne preostane nego tvrda dna koja se kriju potonja za prethodnim.
SCENARIO
Dobra su vremena za zla vremena. A mi samo nežno prema sebi do istrebljenja.
Koliko je mogućih ljubavi na taj način stavljeno pred svršen čin?
U tom velikom času pamtimo dobro kakvo je bilo svetlo i kakvi su bili zvuci.
Film, jbt. Svi igraju, a niko ne gleda.
PUŠKA NA SCENI U PRVOM ČINU
Sve se nešto upreglo: volovi, njihovi napori, sve do naraštaja za žrtvovanje.
Rat je, znate. A vi polako umirete u lepoti. Sve što je juče bilo nemoguće, sada deluje neizbežno.
Tešimo se – tako će i sa savešću. Sada je nigde, ali u trećem činu, što se kaže, ima da opali.
SEĆAČI
Sećanja moraju da budu kriva, jer su ogledala kriva, jer su uglovi zakrivljeni, jer je pogled iskošen a svetlo nije uvek idealno.
Nosioci sećanja. Sećači, svako sa svojim razlozima sećanja. Možemo li otvoreno da govorimo o sećanju Vi i ja? Imamo li neka zajednička?
Imamo li zajedničke razloge poput samih nas podeljenih u strojeve i falange ili sami kao borovi među jelama, svako sa svojim ogledalom.
Znak pitanja.
STILISTIKA I PRAVOPIS DOK ZALAZI RASVETA U NEKOJ METROPOLI: PRELAZI
Sa visine cinizma slazi se u dubine razočaranja. Ništa novo pod kapom nebeskom i to može da bude pravi problem. Nekome ili nečemu, ako je neko ili nešto.
Prelazi postoje za sve. Da se odmori umorna duša, da se sve zaustavi ako hoće. Da se pretvori vino u vodu i zlato u olovo. Da se siđe i ustane.
Tačke polaska su krajevi rečenica. Tačke dolaska su često pod znakom ?
GLUPOSTI
Danas je počeo vikend. Maske vise u vazduhu kao duhovi. Samozaborav je unapred pripremljen, ritualno. Da li je kasno da ti pišem, Sančo Pansa? Maskenbal je, a don Kihot ne dolazi.
Vetrenjače proizvode struju, ali nedovoljno. Zamišljena deva koju spasavamo je svet. Svako ponaosob ili tačnije rečeno – spasavaj se ko može. Ti i ja takođe. I ovi što se smeju takođe. I ovi što se prave ludi ili mnogo pametni.
Takođe.
MALA GRADSKA STRAVA
Zavijaju alarmi u tmurnoj noći. Mračnim ulicama bez struje plove svetla intervencija, sa sirenama upletenim u fijuk vetra koji ne prestaje.
Sa svake strane nešto puca; otkinute roletne vise na polomljenom putokazu. Iz praznine ulice vrebaju njeni ćoškovi.
Svanuće, kažu. Ali onda će ponovo da padne mrak. Oni načitani kažu da je do ovoga moralo da dođe. Zato ne promaljaju nos.
Nikad više. Nikad više.
VELIKI UMOR
Umori se čovek mnogo, pa se malo ubije. Ni traga očajima, pozivima, strahovima ako gledamo sa strane. Samo teški koraci i bezuspešni osmesi.
Jer, sve je u redu. Mirimo se sa sobom teže nego sa sudbinom. Uostalom, gde je smisao i kuda žuri sav taj svet?
Video sam iz autobusa mladog, umornog čoveka. Bilo je rano, čisto i sveže jutro, a njegovi teški koraci već su duboko spavali.
Da je išta rekao, svejedno mu ne bi verovao taj svet koji oko njega leti.
REZULTAT
Odbrambeni prkos. Taktika, strategija i metodologija. Izvođač, izvedeni, subjekat i objekat glavom i bradom: ti lično.
Šta se radi, šta se ukršta i na čiju se senku gazi. Mora da bude ljubav. Obavezno. Onda će sve to u jednom času da dobije epilog.
Nadaš se.
SADA
Postoje trenuci kada svet umrlih i svet nerođenih deluju isto, ali između njih je neprobojno sada koje sigurno umire i isto tako se rađa svaki čas.
Bacam frizbi. On počiva na vazdušnom talasu i zavrti se u mestu.
LINIJA SAMOOBMANE
Brlog od papira u improvizovanoj tvrđavi. Tvrde korice kao štit, nazubljena slova kao kuršumi.
Slaba uteha ponekad, a i takva dovoljna.
OVO SU ONI DANI
Slede koraci i greške u koracima; borba sa nemanima u glavi, srcu i hipofizi.
Ovo su oni dani – kraj godine ili pun mesec ili raspored zvezda ili bilo šta. Ali, ne i mi.
Svaka godina na kraju iscuri. Mnogo se kuka zbog toga, ali čini mi se da ti ljudi niti znaju šta pričaju. niti šta hoće.
Čeka se sinopsis, scenario ili stručna pomoć. Do tada, planovi se prave i propadaju.
Kao i svetovi.
Ovo su oni dani u kojima tvoj kvantitet ne uspeva da postane kvalitet.
ZANOSI
U zanosu gledamo uobraženog lovca kako upada u zamku, što je gluplje i tužnije od žrtve koja postaje dželat.
Kao turistički vodiči objašnjavamo ovu pojavu publici koja razmišlja o onome što sledi. Ništa nije isključeno.
U sledećem zanosu je oštra krivina, na njenom kraju je zgažena mačka koja je jurila za leptirom.
On je odlepršao u noć i nije osvanuo.
ŽMURKE
Sakrili smo se; međusobno, kao i svako za sebe. Jedno od drugog, od celog sveta koji smo pravili mi i u kome smo nastali.
Deca dok ne porastu misle da se kriju ako zatvore oči.
Vreme odbrojava. Žmurimo sakriveni žudeći za svetlom.
