Nikita Stanesku spada u sam vrh ne samo rumunskog, već evropskog i svetskog poetskog nasleđa. Verovatno je najčitaniji rumunski pesnik na našem prostoru i samim tim inspirativan jednom broju domaćih pesnika koji su u svežini i inovativnosti njegovog postupka pronašli smernice za svoj rad. Njegova poezija pleni originalnim izrazom i istančanom upotrebom pesničkih sredstava, kojima najveće ljudske zapitanosti bivaju provučene kroz slike odnosa čoveka i prirode, mitološku i biblijsku simboliku ili sasvim nove i neočekivane slike i poetska rešenja. Pesme koje smo odabrali deo su zbirke “Stanje poezije” koja svojom svežinom poziva na uvek nova čitanja i tumačenja.
LEKCIJA O KOCKI
Uzme se parče kamena,
iskleše se dletom od krvi,
uglača se Homerovim okom,
izbrusi se zracima
sve dok ne izađe kocka savršena.
Potom se kocka izljubi nekoliko puta
ustima svojim, ustima drugih,
a naročito ustima kraljevske kćeri.
Potom se uzme čekić
i razbije se naglo ugao kocke.
Svi će apsolutno reći:
“Kakva bi to savršena kocka bila
da nije imala odvaljen ugao.”
PESMA
Uspomene ima samo sadanji tren.
Šta je zaista bilo ne zna se.
Mrtvi razmenjuju stalno između sebe
ime, brojeve, jedan, dva, tri…
Postoji samo ono što će biti,
samo događaji koji se nisu dogodili,
viseći o grani nekog nerođenog
drveta, avet napola…
Postoji samo moje telo udrvenjeno,
poslednje, staračko, okamenjeno.
Tuga moja sluša nerođene pse
kako laju na ljude nerođene.
O, samo će oni zaista biti!
Mi, stanovnici ovog trena
tanak smo noćni san,
sa hiljadu nogu što jure bilo kud.
NIŠTA NIJE NEŠTO DRUGO
Ništa nije nešto drugo.
Kamen mi je sestra.
Voćka mi je rod s očeve strane.
Reka vuče poreklo iz oka moje majke.
Ništa nije nešto drugo.
Onaj jučerašnji i onaj sutrašnji
braća su po vremenu.
Onaj odozgo i onaj odozdo
braća su po vazduhu.
Ništa nije nešto drugo.
Hod oblaka na nebu
i hod oblaka po vodi
sijamski su blizanci;
stanje tuge
verenica je radosti
ali žalost mi kruniše
oreolom belih zuba
smeh onog što je počeo da se smeje.
Ništa nije nešto drugo.
Smrt konja
se u dubini moga oka odmara.
Smrt ove jeseni
oslanja se potiljkom na jastuk beo kao sneg.
Smrt je nalik na rođenje.
Ništa nije nešto drugo.
Ono što sam osetio pre no što sam se rodio
osetiću i posle kad me više ne bude.
Kako je bilo onda tako će onda biti.
Ništa nije nešto drugo.
Sve je sve.
A ja sam ti.
Ništa nije nešto drugo.
PREOBRAŽENJE
Ne zaboravite: sad nisam gladan,
ni žedan.
Moje gledište je gledište kamena.
Nisam umoran, ne, nisam umoran
i nisam žedan
i ne mislim da sedim ispružen
na bubnoj opni nekog krokodila.
Hodam kao kad bih stajao,
i mada sam sit vazduha, dišem.
Ne, ne, ne zaboravite; nisam gladan
i nisam žedan,
kao što nisam više mlad,
ali ni star nisam.
Mekom dahu jutra
mogu da savijem meku šiju
bez većeg napora
i mogu da udarim
tanku i slabunjavu reku
bez riba u njoj.
Reku ne vredniju
od pasjeg repa.
Ako odlučim da nešto radim, radim.
Potrošio sam toliko dana
da me dan rasipanja više
ne čini siromašnijim.
Ni želja da preživim
ne nagoni me da češće dišem,
ni smrt mi se više ne čini
toliko oholom.
Dobar je ovaj planetarni sistem,
ali ništa više od toga.
Svetlo je ovo sunce,
svetlo. Ali ne zaslepljujuće, ne zaslepljujuće.
Ako ne bi jutro sutra izišlo,
bio bi to veliki gubitak.
Ali ništa više od velikog gubitka.
Mogao bih da šibam stvari, ali to ne činim.
Ne zbog toga što ne verujem da stvari
ne bi osetile bol,
već zbog toga što bih nekorisno iskoristio bič.
Neću da ti se isplazim
da ne bi pomislio da hoću da te okušam.
Samo ti govorim.
To je način kako se jezik plazi napola.
Ako me dobro razumeš,
biću danas za to vreme radostan.
Čak srećan.
Ali samo danas.
Ako ne razumeš ništa, biću tužan,
a na kraju večeri – melanholičan.
Ali nikako duže od ove večeri,
jer u ponoć
dolazi anđeo.
On će mi reći:
“Došao sam da te preobrazim!”
“Preobrazi me”, reći ću mu.
I on će me preobraziti.
Posle toga ja ću otići konju
i reći:
“Konju, došao sam da te preobrazim.”
“I-ha”, odgovoriće on,
a ja neću razumeti da li treba da ga preobrazim,
ili da li on hoće da ga preobrazim.
I neću razumeti da li sam ja za njega
ono što je anđeo za mene.
“Došao sam da te preobrazim, konju.”
“I-ha, i-ha”, odgovara mi konj.
