Početkom avgusta iz štampe je izašla knjiga pesama Nikole Stefanovića, dugogodišnjeg člana Kluba “Prejaka reč”, nezvanično proglašenog najboljim pesnikom našeg kluba. Dugo iščekivani događaj u potpunosti je opravdao sva naša očekivanja – sjajan odabir pesama (od kojih su u prvom delu začuđene, a u drugom ušećerene male pesme) našao je svoje mesto među koricama novog Presingovog izdanja u odličnoj ediciji VRTLOG, sa zanimljivim rešenjem naslovne strane.
Knjiga je krenula na svoj put, privukavši već u prvim danima pažnju urednika kulturnih programa (recimo “Dnevnika kulture” na Radio Beogradu 2), kao i čitalačke publike zainteresovane za savremenu poeziju. Pred nama je prvi tekst o Nikolinoj zbirci poezije iz pera Dane Ćirić, književnice i kritičarke iz Beograda.
Dana Ćirić piše:
Začuđene pesme, pretpostavljam, imaju ovakav naslov, jer su se oformile kao slike, ukomponovane sa ljudskim, poučnim, iskustvenim (nikad ne dodaj drugome nož sa sečivom okrenutim ka sebi!). Od svake bi se mogla napraviti fotografija, ili neki akvarel sa bojom i zvukom. Prekrasni naslovi kod čitalaca bude osećanje proživljenog poistovećivanja. (Mala pesma o huku ćuka, Mala pesma o kišnoj metamorfozi, Mala pesma o nedeljnom izležavanju u polju, Mala pesma o “petardum mobile”, Mala snupi pesma, Mala pesma o kupinama na kiši). Pa i sama sintagma “mala pesma” nagoveštava bliskost, mogućnost da je držimo u ruci, da je čuvamo, štitimo, prisvajamo.
To se osećanje pojačava opredmećenošću Nikolinog lirskog iskaza. Elementi tog iskaza su cigle pesničke građevine – reči su sandale, štap zmija, a vreme plavi ratluk. Moljci se pretvaraju u melanholiju zamirisanu žalfijom. Misli mirišu na kesten, a tuga, šta je drugo nego staklo, nežno staklo koje će se rasprsniti pod golubijim nožicama? Pesnik se igra predmetima, želi da zna šta je u digitronu, a tamo svakako nešto ima. On je taj dečak koji peva o košu kukuruza u kome se najbolje vidi kako rastu noge, koje u tri korake pređu selo.
U Nikolinoj poeziji osim vizuelnog, primaran je i zvuk. Prasak je zvuk koji budi. Prsla je zvezda, pada kiša. Ne vidim more, ali ga čujem, ne moram da ga vidim. Mače je u topoli, ne vidim ga, samo čujem. Malo srce u kadi maše nogicama, psi se igraju u reci. Čist zvuk tišine u polju, ništa sem cvrčaka. Mir je duže na svetu nego bes. A jure se napolju, mir i bes i vilin konjic. Bes juri, vilin konjic ide peške i ne ostavlja trag..
U nekim od svojih pesama mladi pesnik je inspirisan govorom, mada je u suštini cela zbirka govor začuđenosti i zadivljenja. Kad se šestar zabode u reč, da li je to boli ili učvršćuje, da se ne izmakne, nestane? Celog života učimo jezik, učimo govor. Slažemo Rubikovu kocku govora. Malu kocku poezije. I drvo uči govor ali nije dobro ako ne nauči jezik sekire. Na drugoj strani, lanac govora puka je kopija lanca sa palog bicikla
Ušećerene male pesme, kako ih naziva pesnik, pesme za čaranje i vračanje, imaju i ukus. Možda nekih kolačića; vanilice su mi na umu. Nisu one bez razloga pesme o malim predmetima, o malim pticama, životinjama. Zašto smo zaboravili na vrapce, na gliste koje kopaju tunele i ljube se u usta? I da li nas zaista kosmos zasipa malim štencima, divnim i mogućim potomcima keruše Lajke? Eto, o tako milim bićima peva Stefanović,
Slikovitost ove poezije proističe iz njene fabularnosti. Bog kuva puding za Božić, samo da se završi grudvanje! Zri lubenica u polju, razvijaju se kore za burek, pije se kafa i ljuljuška u plastičnoj stolici. Život je bundeva, mreška se i zri jedan ušuškani svet, kad se zaboravi da je dete dobilo keca. A neko tamo domišlja i dopisuje u Sikstinskoj kapeli, nešto od izgleda one koja mu se sviđa.
Ovo su zaista male i ušećerene pesme, trebalo bi ih raznositi po kućama, deliti da se ljudi slade. Naučiti ih napamet, recitovati, prisvojiti, da bi se postalo onaj tlocrt u koji su urezane, ona šuma po kojoj će drugi hodati i upijati.
Izabrala sam dve pesme iz “začuđene” zbirke. Pesma o ćuku možda i najdublje svedoči o filozofiji pesnika na početku karijere. Biti šuma, biti tišina, meriti se po jačini zvuka, biti tlocrt od koga će sve krenuti. Odmeriti svoje vreme, loviti noću (zar inspiracija ne dolazi noću? ), biti mudar kao sova, ili njen muški par, nevidljivi ćuk.
Mala pesma o huku ćuka
Kao iz razvaljenih usta proroka, slušaj,
između belih breza, noću, luta huk ćuka.
Oštar visak zvuka određuje prostor
u kome živite kružno.
Ćuk meri noć,
ne vidiš mu lice dok gradi hram zvuka.
Ti si, u činu gradnje.
Čudo, starije od jezika,
zida te u temelj.
Ćuk, sada, može da ode
ti si tlocrt šume.
Nešto papratno i tamno
znaće po tebi da se kreće.
To znači biti sam u šumi.
I moja omiljena, za kraj:
Mala pesma koja tvrdi da su vrata
Ovo nije pesma,
ovo su mala vrata za mačke.
Mnogo je mačaka, prošavši ovuda,
otišlo na drugu stranu.
Mnogo je mačaka,
sa druge strane,
kroz ova vrata
ovde došlo.
Ako trepneš dok čitaš
znači da ti je upravo
jedna mačka ušla u oko.
Možda se zaigra sa tvojim srcem
kao sa klupkom.
Ako bude tako, pij dosta vode, ne sekiraj se, to je dobro.
Dobro je kad se mačka igra sa srcem,
znači da je srce dobro.
Nego da se vratimo na temu,
ovo nije mala pesma,
ovo su vratanca za mačke.
Izdavač ove zbirke je Presing iz Mladenovca. Kao i u slučaju Radeta Šupića (“Po instrukcijama umrlih”), tiraž je tek toliki da autor može nešto i da pokloni. Ipak, zadovoljstvo je moje, jer kao i Rade, ovo je pesnik za koga će se u najskorije vreme daleko čuti!
Hvala Jadranki na poklonu, i hvala Nikoli na gostoprimstvu. Ko ne bi voleo da bude saučesnik u divnom procesu lirskog rastapanja?
