Jedan od pokušaja da se čovekova zamršena psiha objasni, uvodi – u relativno savremenom trenutku – pojmove erosa i tanatosa, kao nagone ka životu i ka smrti, pojednostavljujući na taj način (i sasvim pogrešno) nerazmrsiv splet sila i instinkata, misli i osećanja (takođe, neodvojivih, iako imamo već ukorenjenu naviku da zamišljamo kako su to dva sasvim nezavisna polja, stvari glave i stvari srca). Koliko su u tom smislu stare civilizacije drugačije pristupale ovoj problematici, može nam biti jasno već iz činjenice da je egipatsko božanstvo Oziris bio bog smrti, vaskrsenja i plodnosti. Eros i tanatos delovi su iste jake sile, istog spleta, koji ima svoje najrazličitije manifestacije. Recimo da je umesto pojma tanatos možda primerenije, bar kad je o umetnosti reč, uvesti pojam tamnog erosa.
Erotika je nešto sasvim drugo, i ona ima svoju ulogu, uzbudljivost i neophodnost, mimo dubljeg sliva jakih poriva, koji se nameće kao konstantno rovarenje tamnog erosa ispod površine. Erotika je rezervisana za maštanje i drhtanje pred mišlju da drugi čovek reaguje na nečije telo, ali ipak nikad ne samo na telo nego na celovitost bića, na način koji čini to otelovljenje za njega neophodnim, naročito uzbudljivim, neponovljivim. Tamni eros je to isto, samo što u igri više nije drugi čovek, nego tamni univerzum, suviše nedokučiv da bi odao je li svako pojedinačno ljudsko postojanje neophodno i uzbudljivo za njega. Dakle, on je svojevrsno osećanje/razmišljenje o vrednosti života samog, posmatranog iz ugla njegove krhkosti i prolaznost.
Tako shvaćen “tamni eros” svakako nije nikakav poziv na razaranje, poništenje, odustajanje, mirenje sa negativnim principima života. Prisutnost smrti u razmišljanjima i delanju aktera zahvaćenog ovim naročitim načinom da se život vrednuje, samo je očitavanje svesti o pojavi koja se ne može ignorisati, i koja jasno i neopozivo utiče na svakodnevni život. Naprotiv, to je princip prepun strasti – strasti prema ljudima, umetnosti, prirodi, sticanju novih znanja, snovima, gradnji. To je u velikoj meri stvaralački princip, naročito očitovan u odnosu prema prijateljima, prema ljudima generalno. Strast je reč koja to ponajbolje opisuje; i što se manje vidi na površini, to su dublja i intenzivnija njena previranja. No, zašto je onda taj eros “taman”? Zato što je svaka strast tamna, na izvestan način. Zato što je opasna u nekoj meri, i mora se kanalisati. Zato što je telo često preslab materijal za sve to.
Ovaj uvod u nekoj meri treba da najavi tematsku ravan knjige priča Eve Ristić, kao i da objasni naslov u kome se već pojavljuju mrtvi, u pomalo čudnoj kombinaciji sa voćem koje je vesnik proleća, buđenja, slasti – crveno i sočno “na radost”. Autorka nam već u naslovnoj priči nudi njihovo prisustvo u prostoru kojim se krećemo, i ono nas neće napustiti kroz većinu priča, ne dozvoljavajući da zaboravimo da je granica između nas i njih veoma tanka, i prividna. Koristi ona danse macabre tehniku, na književni način, pa se u kolu, koje zajedno igraju živi i mrtvi, ponekad ne zna ko je koliko živ ili neživ: “šta tačno podrazumeva to ‘biti mrtav’?” To je jedno od najvažnijih pitanja čitave knjige. Glavni junaci ovih priča (vrlo često su to junakinje) propuštaju svet kroz manje ili više samosvesne mehanizme, opirući se mehanicizmu svakodnevnog života, oslanjajući se na intuiciju (“psihički miris…iz zgusnutosti duševne atmosfere”), boreći se protiv “nadrndane malaksalosti” u kojoj se nalaze, a sve sa velikom dozom jednog savremenog, ironičnog i samoironičnog humora od koga se čitalac neće grohotom smejati, ali koji dozvoljava da se težina prevazilazi i da se lakše plovi vodama tamnog erosa. Držeći se toga, prolazimo kroz bolničke sobe, tražimo sa likovima papuče tek umrlog bliskog pokojnika (dok je njegovo telo samo “masivna praznina na krevetu”, jer “telo nije ni telo kad je ničije”), suočavamo se sa iznenadnim po život opasnim situacijama nakon kojih se stvari menjaju. (“Osetila je da balon samorazumljivosti koji ljudima inače omogućava da budu nekakvi, ono što se obično naziva biti normalan, za nju više ne postoji. Sve je osećala na golo.”)
Čitamo bolnički dnevnik, pratimo glavnu junakinju po ordinacijama…ali već u sledećem trenutku smo na seoskoj svadbi, na jezeru u neuspelom pokušaju flerta, u autobusu gde se sličan susret sa nepoznatim potencijalnim ljubavnikom pretvara u potpuni fijasko (ali ona “nikome, pa ni sebi ne duguje Realnost”), u čitavoj seriji razočaravajućih susreta gde se (bivše) prijateljstvo ili (bivša) ljubav pokazuju kao neadekvatni nakon što je junakinja prošla kroz transformativno iskustvo. Da čitaocu te priče ne zazvuče kao nešto već viđeno, stara se talenat autorke koji nudi zanimljiva rečenična rešenja. Dok su likovi u njenim pričama ponekad namerno nejasni i nedorečeni (to je opis koji daje sama autorka), atmosfera je uvek jasno ocrtana: recimo “puding-atmosfera” prijatnog prolećnog popodneva u kojoj se “blagovest” o skoroj smrti prima nikako drugačije nego “ćelijski”. Šta ostaje likovima? Poneka “glavna figura u paradi besmisla”, duševna bol koja se “penje uz grudi kao gorušica”, “temeljna izloženost patnji”, “ukuvana depresija”, pokušaji skidanja “sa šina rutina”, “unutrašnja bela buka”… Je li to sve? Nipošto.
Sve dok je život, tu je i svaki oblik njegove vrele manifestacije (“vrućina u njenom telu ukuvala se i postala gusta kao slatko”), tu je nastavak tamo gde se stalo, kao da ništa nije bilo (“pozivam se na jedan od svojih preostalih devet života i ustajem iz kreveta”), tu je otpor protiv svake neadekvatnosti (“grebu kalcifikati neizrečenog”), tu je već pomenuti humor (kao kad se u erotizovanoj sceni, dok raste napetost, iznenada zapita: “Bože, da li će dobro da opere čaše…?”), tu je visprena analiza nepotpunih odnosa i nemogućnosti da se dugo održi na talasu zablude (“talas nepovoljnih primećivanja”, “teatralnost kojom je zračio da bi kompenzovao ofucanost”, “gorko osećanje unutrašnje nedojedenosti”, “lako bi se ušećerila od iščekivanja a onda bi, sekund posle, sve zaličilo na dijabetes”). U svetu “pritezanja šrafova sitnih zaduženja” eros nahrupi svaki put kad izmašta kako se iz slučajnog susreta razvija nešto sudbinsko. To se uvek sruši veoma brzo, na razne rashlađujuće načine, i ponovo obezvredi Realnost. Junakinja ostaje srećno “neprisutna u svetu van svoje glave”. I to je neko, kakvo takvo rešenje.
A šta nije rešenje? Nasilni prekid života. Pristanak na nagovor koji bi tome vodio.
Odustajanje.
Odjednom mu je sve bilo jasno i sve je znao.
Da je ipak trebalo da pokuša.
Da nije sve tako strašno.
Da nije nemoguće.
Onda kad imaš Vreme.
Dragoceno je takvo saznanje, koje se nažalost pokatkad rađa samo iz vrlo jasnih, smrti bliskih doživljaja.
Junakinja povremeno izlazi iz svog Jajeta, iz Opnice, “po sili strmoglavljivanja” spušta se u novi dan, “povinuje se kao da je dobra”. Povremeno se vraća ispod Opne. Razgovara sama sa sobom. Sanja. Priče su povezane, i vešta urednička manipulacija mogla je od ove knjige (kao što je trend poslednjih godina) napraviti ne manje uspešan roman, donekle bajkovit, praćen očima živih i mrtvih, ljudi, životinja, anđela. Mi bismo i tada s jednakom pažnjom pratili junakinju koja u najtežim trenucima, nakon što je jedva izbegla smrt ili nosi papir s nepovoljnom dijagnozom, ide da kupi svoj večiti kačkavalj na popustu.
Evi Ristić ovo je prva knjiga, ona objedinjuje priče koje su verovatno nastajale u dužem vremenskom periodu. Nejednake su po intenzitetu, zanemarljiv broj priča ne dostiže majstorstvo onih najboljih. Najbolje ukazuju na to da je autorka izuzetan talenat, i da se može računati na to da će tek imati šta da kaže. Tamni eros, u momentima svojih najtamnijih manifestacija, razvija određenu dozu samosvesti jer razlučuje bitno od nebitnog. “Ko stane na nagaznu minu u samom epicentru sebe, taj biva raznesen tako da se nikad ne sastavi na staro.” Eva to zna, i karta na koju sve stavlja je “večnost njene suštine”. Ona je vešta u “ljuljanju klatna krajnosti”. A ono zbog čega i ja stavljam svoj ulog na kartu njenog uspeha je retka i dragocena osobina da u sebi “uvek može da nađe kanal koji vodi u Ushićenje”.
Knjigu je objavila izdavačka kuća Presing iz Mladenovca. Preporuka za čitanje i praćenje razvoja ove talentovane autorke.
