Knjiga “Naslednici” Vilijema Goldinga značajan je napor autora da se književnom imaginacijom vrati unazad u period prošlosti ljudske vrste u kome ono što nazivamo civilizacijom, ni u svom prvobitnom obliku, još nije predstavljalo način na koji se ljudske grupe organizuju na prostorima naše planete. Zadivljuje već i sam pokušaj autora da priču ispriča iz perspektive pripadnika plemena koji ne razmišlja na nama poznat način, već koristeći (umesto apstrahovanja) neki od aparata svesti karakterističan za civilizacijski period kome pripada.
Radnja ovog netipičnog romana naizgled je jednostavna i u grubim crtama mogla bi se smestiti u svega nekoliko rečenica. Jedno pleme (ili je preciznije reći: pripadnici jedne vrste; najbliži tome su neandertalci), koje još nije ovladalo tehnikom pravljenja lukova i strela, kanua, ni sličnih važnih dostignuća za ubrzavanje razvoja, dolazi na teritoriju drugog plemena (druge vrste – Homo sapijensa), koje je već savladalo te veštine. Očigledno sposobnije za samoodbranu, drugo pleme dočekuje ih strelama. Tome ne prethodi ispitivanje namera pridošlog plemena, koje se sastoji od miroljubivih i za saživot sasvim sposobnih pripadnika nešto drugačije vrste. Slabije pleme je sposobno za učenje novih veština i unapređenje svog načina života. No, pleme koje je već ovladalo izradom lukova i strela, i dobro se njima služilo (ne samo za prehranu, odnosno ubijanje sitnijih životinja, već i za odbranu od brojnih opasnosti), moglo je pojavu drugačijih bića oglasiti neprijateljskom. Tako za nestanak neandertalaca sa istorijske scene, određeni broj istraživača iznosi hipotezu (takođe čitljivu kao potencijano tumačenje ove knjige) o mogućoj odgovornosti one vrste – Homo sapijensa – koja je prva ovladala tehnikom izrade modernijeg oruđa i oružja.
Jedan od pripadnika primitivnijeg plemena, Lok (sa nagoveštajem “slika u glavi”, koje predstavljaju pokušaj složenijih oblika mišljenja), prvu strelu koja je doletela u njegovom pravcu smatra poklonom koji su mu “novi ljudi” velikodušno uputili. Osim mogućnosti da makar zamislimo kakav je mogao biti svet kao veliki broj “slika u glavi” jednog primitivnog stanovnika zemlje, još uvek pokrivenog krznom – kome njuh govori više o događajima koji su prethodili ili mogli uslediti nego što će mu reći misaoni aparat – ovaj roman saopštava i nešto mnogo važnije o ljudskoj prirodi: o strahu kao izazivaču nasilja, kao i o odsustvu empatije kod onih koji raspolažu jačim i ubitačnijim sredstvima odbrane. Civilizacija nije donela samo poboljšanje bazičnih uslova života, donela je i moć, kao i neke nove oblike okrutnosti, ostavljajući one naivnije i empatičnije nužno na (ne)milost jačima i okrutnijima. Ono što danas živimo, ono što je danas svet – rezultat je dugog niza borbi u kojima su, naravno, pobeđivali oni sposobniji da misle (apstrahuju), ali i gladniji moći to jest kontrole nad staništem i zatečenim uslovima. A za odgovorom zašto je Homo sapijens jedina vrsta koja je preživela, naučnici danas još pokušavaju ustanoviti smislen odgovor (koji se ne udaljava suviše od zaključaka koje nudi Goldingov fikcionalni svet).
Pretpostavimo da je bilo mnogo lakše osmisliti i napisati knjigu iz pozicije Homo sapijensa, iako bi udaljenost od današnjeg trenutka svakako bila ista. Te dve različite vrste drevnih predaka današnjih stanovnika zemlje živele su istovremeno, ali se nisu podjednako brzo razvijale. Današnja istraživanja pokazuju da je pored njih bilo još nekoliko vrsta koje nisu opstale. Opstao je samo Homo sapijens; ta činjenica pokreće niz pitanja, od kojih je jedno svakako vezano za intelektualne potencijale i mogućnost apstraktnog razmišljanja. Knjiga „Naslednici“ pokušava da ponudi jedan od potencijalnih odgovora na ta pitanja. U pitanju je fantastični pokušaj da se prikaže unutrašnji život mogućeg čovekovog pretka, ali ne Homo sapijensa, već upravo pripadnika jedne od onih vrsta koje nisu uspele da prežive i dalje se razvijaju. Autor prikazuje nastajanje “slika u glavi” jednog pripadnika plemena, slika pre misli, pre znanja o paljenju vatre, pre gradnje kanua, pre luka i strele. Radi se o vremenu kad je pripadnik plemena po mirisu znao ne samo da li je u nekom prostoru boravio njegov saplemenik ili stranac, nego i da li je u tom trenutku taj drugi osećao strah ili sreću. Opisuje se period u kome je vođa plemena znao da prenese vatru s jednog mesta na drugo noseći je umotanu u zemljani omotač, ali ako je izgubi, moraće da čeka munju i požar da bi je opet uhvatio. Istovremeno, pleme je već imalo rituale za pokopavanje svojih mrtvih i klanjalo se svojim božanstvima koje je znalo i da veže za određeno sveto mesto. (Takav način komponovanja priče navodi na zaključak da mitologija, makar najnerazvijenija, prethodi bilo kakvom obliku sistematskog stvaranja oruđa – što može da se usvoji, ali ostaje neobjašnjeno na koji su način onda sakralna mesta mogla biti opremana statuama koje predstavljaju toteme ili idole. Istraživanja na području današnje Turske i pronalaženja takvih sakralnih mesta pomeraju granice dublje u prošlost, uvodeći mogućnost da je čovekov predak mnogo ranije bio sposoban za podizanje trajnih spomenika nego što je bio spreman da formira prva statična naselja.)
Čitava priča nije nam data iz pozicije objektivnog, superiornog pripovedača, već iz veoma komplikovane (za prikazivanje u književnoj formi) pozicije pripadnika plemena koji teško (ili nikako) povezuje svoje slike. Jedna od teškoća usled koje je ova plemenska zajednica bila tako ranjiva je i nemogućnost da se stečeno znanje prenese. U jednoj od scena, nakon što su pokopali starijeg pripadnika plemena, mladi se nalaze u gotovo bezizlaznoj situaciji. Činjenica da je vek primitivnih ljudi bio izuzetno kratak, da je bio potreban čitav taj životni vek za učenje elementarnih veština prostim povezivanjem „slika u glavi“, i da nije postojao način da se to stečeno znanje drugom ostavi u nasleđe (pričom, zapisom neke vrste), značajno je usporavala proces. Lokova saplemenka sa većim brojem upamćenih, povezanih slika, prva se izlaže mogućem napadu „novih ljudi“ (možda zbog veće radoznalosti ili hrabrosti). Lok, oslonjen na nju kao predvodnicu, njenim nestankom biva potpuno lišen zaštite.
Veoma je mali broj pisaca koji će se odvažiti na pokušaj prodiranja u misli pripadnika vrste koja je toliko daleko od njihovog doba. Često nam se čini da između nas i ljudi rođenih u 18. veku nema mnogo dodirnih tačaka. Što se u mislima više udaljavamo od sadašnjosti, sve nam je teže da zamislimo život određenog razdoblja, čak i kad ima dovoljno istorijskih izvora i artefakata na osnovu kojih je rekonstrukcija moguća. Ubeđujemo sebe da nam je Šekspirovo doba beskrajno daleko, a jedan od faktora koji nas uverava u tu činjenicu je i velika promena nastala u jeziku u odnosu na to doba. Gotovo da nam je nerazumljivo čitati književnost nastalu u to vreme bez prevoda na savremeni jezik i bez velikog broja napomena. Kad se pomene vreme pre Hrista, tek onda pomislimo da tad ničeg nije ni bilo. Ona nulta tačka na vremenskoj liniji kao da je obrisala ono što je pre toga postojalo, iako smo, naročito poslednjih decenija, u skladu sa istraživanjima daleke prošlosti, više nego svesni koliko je bogato i važno razdoblje koje je prethodilo, i koje desetinama hiljada godina pre te nule obiluje civilizacijskim tekovinama. Može se reći da je to sebičnost živih u odnosu na prošlost. Ipak, učestvovanje u tvorevinama ljudskog duha iz raznih razdoblja, kao što je čitanje izvorne književnosti, lako uverava u suprotno. Pročitamo li Šekspirovu dramu, Homerov ep, starozavetnu priču (probijajući se teškom mukom kroz stihove, iako su prilagođeni koliko je to bilo moguće savremenom jeziku), shvatićemo da nas za ljude tih davnih perioda vezuje mnogo više suštinskih sličnosti nego što smo spremni da poverujemo.
Golding je nastojao da nam pokaže nesumnjivu povezanost i sa onim ko je prvi pokušao da poveže slike i da ih na neki način saopšti saplemeniku. Taj davni predak možda je i strelu ispaljenu ka njemu mogao smatrati poklonom. Mnogo je situacija i u našim sadašnjim životima (u jednoj hipermodernoj scenografiji koja već uveliko naliči na futurističke filmove i na vreme koje samo sebe pretiče), gde se mi ponašamo identično Loku, i dalje verujući da oni jači i lukaviji svoje strele upućene nama ispaljuju kao dobrodošlicu i dar. Ne znamo jedno – da li bi se stvari obrnule da strela i luk, uz veštinu koja je za to potrebna, pripadnu nama, a onaj drugi, na drugoj obali, uskoro će se približiti našem domu, našem logoru, našoj deci. Mi bismo tu strelu verovatno ipak ispalili da danas sretnemo tog drugog, drugačijeg od nas, koji se zaputio na našu teritoriju (o tome govori odnos prema migrantima koji napuštaju ratom zahvaćena područja). Ispalili bismo je iz straha, ili samo zato što posedujemo sredstva za odbranu određene teritorije. Obrazloženje da je to deo čovekove integralne prirode, zaslužan za opstanak vrste, ne pravda osvajanja i razaranja potekla iz nikad prekinute borbe za teritoriju i moć. Opstanak vrste u budućnosti zavisiće od suzbijanja tih nagona, od sposobnosti čoveka da civilizacijske tekovine dovede do nivoa koji pruža mogućnost da se prevaziđe takvo stanje, i uspostavi neka vrsta harmonije – podjednako dobrog života za sve.
Jedan od intenzivnijih delova knjige prikazuje Loka koji se krije u krošnji drveća i posmatra „nove ljude“ kako žive, kako sprovode svoje rituale, ne razumevajući ono što gleda, ali dajući sve od sebe da ubrza misli, dok strah potresa njegovo telo, a panika samo još više razdvaja slike. Ali Lok je sposoban za ljubav i empatiju, ne samo za strah i radoznalost. I, pored toga što nauka i istorija nedvojbeno govore drugačije, vrsta koja u sebi nosi takve sposobnosti, ne samo da zaslužuje da preživi, već bi mogla biti nosilac novih ustrojstava života. Dubok bunar istorije progutao je poslednje pripadnike ove vrste. Nadajmo se da je i među pripadnicima preživele vrste očuvana sposobnost da jednog dana shvate opasnosti koje nosi neprekidno usavršavanje oružja i oruđa, od kojih mnoga ne služe ničem drugom do odbrani od drugih, pravih neprijatelja ili izmišljenih, bez njihove stvarne krivice.
Vilijem Golding je dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1983. Najpoznatiji je po svom romanu “Gospodar muva”, po kome je snimljen istoimeni film.
