Roman Sanje Savić Milosavljević (neobičnog naziva, koji će potencijalnog čitaoca naterati da se obrati gugl-pretrazi ukoliko nije odrastao u Bosni i Hercegovini) već prvim izgovorenim rečenicama odmah vezuje čitaočevu pažnju. Na internetu ćemo naći šture podatke o tome šta sama reč teferič znači: zabava, izlet u prirodu, uživanje u prirodi, opštenarodno veselje, možda blisko srpskoj reči vašar. Zašto je autorki onda bilo potrebno da uvodi reč koja nije u širokoj upotrebi u srpskom jeziku? Razlog po svoj prilici leži u nastojanju da se pokaže prožimanje kultura na čitavom regionalnom prostoru, kao i (plodonosni?) sukob starog i novog kome svedoči svaka generacija, pa tako i autorkina, osuđena na to da prisustvuje i nemilim događajima s kraja prošlog i na početku ovog veka.
Gotovo da (nevoljno) očekujemo da nam novija romaneskna produkcija koju pišu mladi autori donese već bezbroj puta ponovljenu priču o mladom piscu koji se (najčešće u beogradskom prostoru, sa obilnim korišćenjem naziva gradskih kvartova, ulica i autobusko/tramvajskih linija) bori za svoj prostor u književnom svetu (gde drugde?) trudeći se da napiše svoju (prvu ili neku sledeću) knjigu, razočaran, (samo)odbačen, opravdano ozlovoljen. Junak koji nam se obraća na prvim stranicama Teferiča na Slaviji sasvim je drugačiji, vodi borbu sa nekim drugim avetima i govori drugačijim jezikom.
On ipak nije jedini glas koji govori u ovoj knjizi (upravo je taj jedan glas u savremenoj literaturi ponekad kriv za određeno osiromašenje potencijalno zanimljivog teksta, jer nam ne dozvoljava da određene stvari i događaje osmotrimo i iz nekog drugog ugla). Polifonija glasova kao intencionalni postupak autora ostaje tekovina klasičnih romana sa kraja XIX i tokom većeg dela XX veka, dok nam XXI vek u većem obimu nudi “ja-perspektivu”, neobimno štivo, često i u jednom dahu ispričanu priču, zavodeći čitaoca sugestivnošću doživljaja naratora i lepotom poetizovanih rečenica. Neki od tih romana dostižu zavidan nivo, drugi razočaravaju utiskom “već viđeno”, pa se i jedan broj mladih kritičara već obraća domaćoj književnoj javnosti apelom: “samo ne još jedan roman o piscu”. Autorka izbegava ovu zamku uvodeći, nakon prvog, još dvoje naratora, koji ne samo što svoju priču sagledavaju svako sa svog stajališta, već je pričaju različitim jezicima (bez obzira na to što su u pitanju međusobno razumljivi jezici, ili po nekim shvatanjima samo osamostaljeni dijalekti jednog jezika), a da nam nijedan od tih glasova ne zvuči izveštačeno. Kada troje govore čak i o jednom potpuno istom događaju, čitaoci imaju pred sobom tri različite priče. Ovde je situacija nešto drugačija, jer junaci govore o sebi, o svojoj prošlosti i sopstvenom usudu, ali se njihove priče presecaju (kao tri skupa u matematici koja dobrim delom čine jedan presek skupova).
Ko su junaci? Ako ih posmatramo sa stanovišta arhetipskih figura, mogli bismo reći (ali dakako da je to veoma pojednostavljeno i pomalo nategnuto) – jedna “spasena grešnica”, jedan prestupnik koji je doživeo preobražaj (i koji je u više različitih faza svog života spreman na izvesno ispaštanje povinujući se narodnoj mudrosti koja ne dozvoljava preobražaj bez ispaštanja) i jedan raspop, raskoljnik (koji, naravno, mora biti i žrtva, jer – to nam potvrđuje i narodna mudrost i još drevnija mitologija, ali i religiozni obrasci kojima svedočimo – bez žrtve, i to žrtve najboljeg, najčistijeg, dakle nevinog, nema spasa za sve ostale). Priča je, bez obzira na ovako tumačene arhetipske obrasce, sasvim savremena i u njoj nalazimo mnogo od onoga što čini (opterećuje) stvarnost šireg, regionalnog prostora kojem pripadamo, dakle naše sada i ovde.
Odakle termin “spasena grešnica” u razmatranju jedne sasvim savremene priče? Termin potiče iz dugogodišnjeg iščitavanja Dostojevskog i literature koja se njime bavi. Već sam u raznim osvrtima pisala o tome da je knjiga koju sam najviše puta u životu pročitala – roman Braća Karamazovi ovog nenadmašnog maga. Ona je u izvesnom smislu moja Biblija (ovo poređenje se možda nekim vernicima neće dopasti, no ovo nije tekst koji problematizuje svete knjige, pa se ova rečenica odnosi samo na značaj jednog teksta za život njegovog čitaoca), ali to nije jedina njena funkcija u mom čitalačkom iskustvu. Jedna od njenih funkcija je i sravnavanje svakog drugog teksta uz ovaj roman. Druga, važnija, je i pružanje izvesnih alata za tumačenje svekolike književne baštine. Mislim da ima mnogo čitalaca koji osećaju isto, i da među piscima postoji dugačak spisak onih koji su delom Dostojevskog bili inspirisani, stvarajući na toj podlozi stilski i sadržajno sasvim drugačija dela. Možda je nekad bilo i pokušaja da se sam roman Braća Karamazovi nastavi onako kako je Dostojevski to zamislio, a što nam je poznato iz njegovih pisama (vredelo bi istražiti). Jedan od braće, najmlađi i najčistiji, čuveni Aleksej (Aljoša) Karamazov, u tom bi romanu dobio nove zadatke i nova iskušenja sa kojima bi morao da se nosi – a i mi zajedno sa njim, uveravajući se još jednom koliko je teško živeti među ljudima, a zadržati veru ne samo u Boga, nego u njegov svet, u ljude i njihovu dobronamernost, u smisao svega što čovečji život nudi. Koliko bi Aljoša izdržao na tom putu, a da mu duša ne postane korumpirana (svetom)? I zašto sad o tome razmišljam, dugo nakon što sam iz ruku ispustila roman Teferič na Slaviji Sanje Savić Milosavljević?
Ta mi se (možda sasvim neopravdana) veza nametnula još pri samom kraju čitanja romana, onda kad monah Danilo, tada već raščinjen i ponovo zvan svetovnim imenom – Dejan – prvi put dobija priliku da o događajima koji su čitaocu već poznati progovori svojim glasom. Glasom ne monaha već dobrog čoveka, čoveka koji daje sve od sebe da razume sve ostale ne bi li to bila njegova najvažnija odbrana od besmisla i jedini ispravan put ka Bogu (makar i bez monaške mantije). U jednom trenutku podvlačim deo rečenice: “koliko sam samo griješio misleći da svjetovni ljudi mogu da napuste patnju jednostavno je preskačući kao koru banane” i na margini zapisujem “eh, Aljoška, Aljoška…”.
Roman je, kao što rekoh, pisan u tri glasa (treći, Danilov/Dejanov pridružuje se tek u završnici). U priču nas uvodi Petar, koji svoju istoriju, svoje bosansko detinjstvo i mladost sa svim čudima i pokorama prepričava novopečenom beogradskom “jaranu”. Priča je u dijalektu, toliko prirodno da je gotovo začuđujuće (nije čudno što Sanja piše scenarije – ima neverovatan dar slikanja pravog života, sa svim nijansama i specifičnostima govora, kao i odnosa među ljudima, na način koji tekst majstorski pretvara u odličan predložak za film). Drugi glas pripada Jeleni, beogradskoj devojci sasvim suprotnoj po načinu na koji je njen život startovao (možda bi za tekst bilo podesnije reći – otpočeo – ali ne zaboravimo da je njen lik praćen i njenim govorom, opet autentičnim i uverljivim, pa je i reč “startovao” možda sasvim na mestu kad se o njoj govori). Ono što povezuje ova dva glasa je monah Danilo, jer se i Petar i Jelena u različitim momentima nalaze u manastiru u Dobrotiću. Njihova međusobna interakcija je prekretnica za svaki od ta tri života. Jedno od pitanja koje se ovde može postaviti jeste – koliko je moguće prevazići nametnuti obrazac koji proishodi iz zadatog početka, iz “starta”? Drugo bi moglo biti – da li je nešto u stanju da priguši egoizam, koji je možda samo drugo ime za vitalizam, za ništa drugo do pokušaj održanja životne iskre koja u sebi (ali ne uvek dovoljno vidljivo) nosi i određeni nagon za smislom? Gde je granica do koje se može doći ali koja se ne sme preći ukoliko čovek želi da nastavi smislen život i obezbedi isti takav mogućim potomcima? Ovi junaci počinju svojevrsnim bekstvom od roditelja i potrebom za životom koji bi se mogao imati (ali u nekom drugom vremenu, na nekom drugom mestu, ili u nekoj drugoj koži). Ono što je svetla tačka romana (života?) je mogućnost prekretnice (no, da li za sve junake?). Čovek je ambivalentno biće i mi do kraja romana (opet, života?) ne saznajemo da li mu pomaže neka nadređena svest ili je za njegovo preumljenje odgovorno izvesno intenzivno iskustvo (možda iskustvo zatvora, “mrtvog doma”, možda ratno iskustvo, gubitak dragog bića, ili – kao najbolja, a opet tako retka mogućnost – ljubav dovoljno jaka da izazove suštinske promene).
Ova se knjiga, kao ni ostale vrhunske knjige, ne čita prvenstveno zbog sadržaja. Može da se čita kao i Braća Karamazovi – više puta – bez straha da će poznavanje sadržaja smanjiti doživljaj. Naprotiv, tek će onda postati vidljiva sva prigušena sposobnost za činjenje dobra koju likovi nose, iako srljajući kroz život jedni druge povređuju. Tako je teško to izbeći; gotovo da se vraćamo na shvatanje poznato nam iz antičkih tragedija, da je nemoguće odoleti unapred postavljenoj zamci i da se jedino kroz stradanje najboljih (setimo se, recimo, Antigone) raspetljavaju komplikovane šeme koje akteri ne razumeju.
Sam teferič, koji se kao ideja pojavljuje na poslednjim stranicama knjiga, ima tu snagu da podigne intenzitet čitalačkog doživljaja, možda i do potresenosti, pa i suza – onda kad se shvati njegova ne samo verbalna dimenzija, kad nam postane jasno zašto je autorka izabrala ovu ne mnogo poznatu reč i tako rizikovala da to jednom delu čitalačke publike zvuči pomalo odbojno. Kao neko ko je godinama trenirao neplakanje došavši do titule velemajstora, neću se dati tako lako snovima preobraćenika kome autorka prepušta da se narodskim, prostodušnim predstavama približi onom najboljem u čitaocu. Opet, ne mogu da ne povežem ovu scenu sa još jednim preobraćenikom upravo iz romana Braća Karamazovi – Dmitrijem Karamazovim, koji u najtežim trenucima svog života, ali već spreman na preobražaj i ispaštanje, sanja čuveni san sa pogorelcima i detešcetom, iz kojeg mu po prvi put ljudska nesreća progovara i sprema ga za novi put. Ali ako kod mene čak i u toj kulminirajućoj sceni nije bilo spoljnog izliva emocija, dobila sam jedan osebujan čitalački doživljaj, jedno stilsko iznenađenje. Potvrdu toga da se radi o stilski neuobičajenom tekstu za današnji trenutak dobila sam čitajući (na sastanku Kluba “Prejaka reč” čiji su članovi mladi ljudi) početak Sanjinog romana kao protivtežu jednom modernom, potpuno ispraznom romanu. Potvrda je došla, naravno, od članova kluba kojima bi popularni roman o kome je reč, prepun termina vezanih za savremenu tehnologiju i društvene mreže, morao valjda biti bliži, ili bar tako veruje autor istog. Ono što i danas još može zadovoljiti čitaoca sa dugačkim čitalačkim stažom (a nadam se i mlađeg, mada uporno upućivanog na drugačije štivo) jeste izvesna katarza bez patetike. A u tom suvom plaču, u ljubavi kao mogućnosti preobraćanja, možda je i nagoveštaj Boga (smisao?) – ili ga nigde nema. Ni u crkvi, ni pod mantijom.
Knjiga je objavljena u izdavačkoj kući Bedem knjige. Preporučujem je kao iskorak iz savremene književne produkcije i kao tekst koji uspeva u najtežem izazovu koji stoji pred književnikom, a to je da podjednako zadovoljava i publiku i kritiku. Dokaz o tome je i visoki plasman u takmičenju za nagradu “Beogradski pobednik”, kao i veliki broj glasova kritičara u nadmetanju za nagradu “Meša Selimović” koje je još u toku. Sanji Savić Milosavljević želim puno uspeha, spremajući se da čitam njenu zbirku priča “Brda”.
