Odavno nisam pročitala knjigu „u jednom dahu“. Može biti da je razlog moj izbor štiva za čitanje („Zlatno runo“ se i pored velike čitalačke kondicije ne čita u jednom dahu, ma kakav gnjurac da je čitalac, ma kako utreniran da je njegov čitalački aparat za ronjenje na dah). Može biti da je razlog i u tome što se više ne pišu takve knjige. Sećam se da sam tako čitala knjige Tarjeja Vesosa pre neku godinu, Hamsunovu knjigu „Pan“ i, možda, „Život pred njim“ Emila Ažara (Romena Garija). Knjige koje nude „samo radnju“, i koje vuku da se vidi šta će dalje da se desi, obično me odbiju načinom na koji su pisane, i autoru zameram što tu radnju nije prošarao bogatim esejističkim pasažima, originalnim dokumentima, paralelnim radnjama i vremenima, raznim drugim „smicalicama“ za razbijanje banalnosti ako već samim svojim stilom nije umeo to literarno siromaštvo unapred da izbegne. Ali, kod Bojana nema bojazni. O oskudici pravog literarnog sadržaja tu nema ni govora.
Naravno da znam ko je BSO, rekla sam to još pišući čitalački utisak za knjigu „Ništa nije ničije“ koja je pre neku godinu osvanula u najužem izboru za NIN-ovu nagradu (pa su se odjednom svi začudili „novom“ imenu). Čitala sam Bojanovu poeziju, prevode, internet časopis „Agon“ koji je uređivao, slušala snimke njegovih nastupa sa raznim bendovima. Poznat mi je donekle i njegov čitalački ukus. Ipak, knjigom „Vreme vode“ upoznajem sasvim novog Bojana, i srećna sam što se ne ponavlja, nego hrabro osvaja novi prostor.
Knjiga prikazuje nekoliko dana u životu mladog čoveka koji je iznenada dobio poriv da preduzme „putovanje na kraj sećanja“. Ono ga vodi na mesta u kojima je živeo; vodi ga tamo samog, prvi put, jer tako nalaže drevno pravilo, tako počinje „put heroja“, tako se sprovodi inicijacija u svet odraslih, naizgled zakasnela, no nikad nije zaista kasno. Narator se, u jednom impulsivnom prednovogodišnjem trenutku nadahnuća, upućuje u Valjevo tražeći tamo ne poznata mesta, već ono što je od njega tamo ostalo, da možda na taj način prokopa novi put kojim će se moći ići dalje. Iz Valjeva ide dalje sopstvenim tragom, preturajući po sećanjima davno potisnutu priču o precima, tražeći odgovore koje nije dobio, a zna da su važni za nastavak njegovog puta. Ali, zašto je to vreme vode? Možda zato što prepoznati predeli pod njegovim okom počinju da teku kao voda, ili zato što oni o kojima se ćuti mistično hodaju po vodi u snovima svojih potomaka. Ili možda zato što se, kad su zatvoreni svi putevi na zemlji, život ponovo mora potražiti pod vodom, ispod površine.
Narator je u potrazi za vremenom, ne bilo kojim i bilo kakvim, već onim koje je ispisalo koordinate po kojima se kretao, vremenom koje je kadro da postane priča (da li zato što će se pričanjem te priče obesnažiti njena zapovedna snaga i uspostaviti novi koordinatni sistem za dalja kretanja?). Priču nam saopštava do savršenstva odmerenim, izbrušenim, ni zastarelim, ni novogovornim jezikom, tečno, majstorski, zanimljivo. Nije to priča velikograđanina koji se pričom o seoskom detinjstvu oprašta od jednog „nižeg oblika“ života, šarajući ga ironijom, ni romantizirana storija koja se svesno obraća publikumu koji očekuje preromantizirane seoske, pastoralne suzoisteriteljke, a ni suviše nostalgizirana priča o detinjstvu u kakvu se može upasti kad sa tek napunjenih četrdeset neko odjednom oseti kako je prekonoć postao „star i mudar“. Ništa od toga. Priča odiše neposrednošću kojom, recimo, Pol Oster piše svoje knjige sećanja ili Mirko Kovač pripoveda o svom detinjstvu u zaleđu (iako su to moje nevažne čitalačke asocijacije, koje ne nagoveštavaju da su ti autori direktno uticali na Bojana, sasvim zrelog i formiranog pisca samosvojnog načina izražavanja).
Ono što znam iz praćenja Bojanovih aktivnosti jeste da se, prevođenjem, a i sopstvenim afinitetima, okrenuo autorima kao Emanuel Bov ili Agota Krištof, ali je njegov izraz ipak drugačiji. Emanuel Bov svesno zauzima stajalište sa kojeg njegove jednostavne, poetične rečenice svako malo sklizavaju u (blago ali dovoljno) komično, gradeći svet jednog (ipak) karikiranog pojedinca, dok junaci Agotine trilogije svojim takođe kratkim, ukrasa lišenim rečenicama grade daleko mračniju sliku. Bojan zauzima sopstveno stanovište. Sa te tačke, priča koju nam saopštava zvuči prirodno, proživljeno, autentično; sama pozicija i način naracije ne dozvoljavaju da nešto bude isforsirano. Takođe, znam da je Bojan „ulični hodač“, šetač koji opisuje svoja putovanja, makar gradskim ulicama, no ovo se štivo daleko odbacuje uvis u odnosu na narativ mladih beogradskih stvaralaca u stilu „kad sam onda uhvatio tridesetjedinicu i stigao na Konjarnik“ (izmišljam, ne postoji ovakva rečenica). Autor govori suptilno, znalački, nepretenciozno, odmereno, tako da nigde nema ni viška ni manjka (kod drugih bi mi to, priznajem, smetalo; važim za čitaoca koji preferira viškove u književnosti). Bez obzira na to što nema viška, naracija je deskriptivno i jezički slikovita.
„Kad sam ostavio dom za sobom, vazduh se ispunio mirisom čokica, farme i busenja. Dunuo je vetar od kojeg se, prema babinoj uzrečici, ’kočanje kosti’. Bez obzira što je bilo sunčano, čim bi se vetar pojavio, došlo bi do zahlađenja. Celo dvorište, glavni kadar mog sećanja na selo, tada bi zapalo u sumrak, boje su postajale kišovite, modre, keruša Lili se budila iz popodnevnog sna, počinjala da cvili, a baba bi brata i mene postrojila obraćajući nam se zbirno u drugom licu jednine: ’Oblači dugi rukav, odma! Ladno ko šest guja!’“
Slika do slike. Slika spoljna, slika unutrašnja, slika-sećanje, gotovo sasvim bez dijaloga (jer je ćutnja jedan od postupaka kojima se problemi u porodici namerno utvrđuju u nerešivosti, formirajući večitu status quo situaciju). Tamo gde je autor posegnuo za upravnim govorom, rečenice su uverljive, neizveštačene. Svi kulminativni momenti u knjizi dešavaju se istovremeno u prostoru i naratorovom umu. Tako jedno naizgled nenamerno putovanje ispada vođeno prekognicijom, a detinja pitanja bivaju ponovo postavljena, novom snagom. Naivna, infantilna pitanja, ili pretnja poretku koji ne dozvoljava individualni razvoj? Otkrivanje nekih od odgovora skinuće veliku naslagu paučine sa mrtve, zastarele scenografije, ma kako prisna i poznata, pa i voljena ona bila. Poredak ne može biti dobar ako i onaj „najnebitniji“ (a ko određuje tu bitnost?), skrajnuti pojedinac, skoro bez imena i glasa, u njemu nema neprikosnoveno pravo na izabrano mesto. Ukoliko je neprijatelj, koji mora biti ubijen zajedničkim snagama, zajedničkim nečinjenjem i prećutkivanjem, upravo će se na njemu slomiti kola poretka. Dobro je to znati pre nego što sopstveni život ućutkamo pod površinom nepristupačnog jezera, sa džepovima napunjenim kamenjem.
Čitajte „Vreme vode“, ono kao bistar potok donosi svežinu i melodiju jezika, tako suptilno, tako prozirno, gotovo lekovito. Knjiga je nedavno bila u najužem izboru za nagradu „Beogradski pobednik“.
Bojan Savić Ostojić ostavio je na koricama knjige krajnje skromnu biografsku belešku koju prenosim u celosti:
Bojan Savić Ostojić (1983) objavio je, između ostalih, i sledeće knjige: Podli podli psalmi (2016), Punkt (2017), Nema oaze (2019), Ništa nije ničije (2020) i Varvarin u Evropi (2022). Prevodi sa francuskog i peva u bendu Klot.
