Kada govorimo o poeziji, jedna od njenih odrednica može biti i da je ona “umetnost brisanja suvišnog teksta”. Kad se to dovede do krajnosti, do najistančanijih vidova takvog shvatanja pesništva, nemoguće je zaobići i haiku.
Haiku možda nije “naša” forma, ako stvari nužno delimo na “naše” i “tuđe” (zar čovek, naprotiv, nije širi od takvih ograničenja, zar nije, kako smo odavno saznali – čak i suviše širok?), pa će nekome biti teško da zamisli da je moguć i ovakav haiku:
Sa starih slika
mašu pokojni preci.
Zovu u kolo.
No, ovo nije zbirka haiku poezije, iako je prošarana nekolicinom izvrsnih haiku pesama, koje koriste sve tradicionalne vrednosti ovog žanra, ali ga i obogaćuju svežinom. Pesnik suvereno vlada veštinom prenošenja slika u stihove, i neretko njegove pesme mogu da se čitaju kao niz nekoliko uspelih haikua, malo proširenih i povezanih osnovnom idejom.
…
Crkvenjak čisti portu od ostataka mrtvih
ptica.
Skrivena u uhu sitog mačka
leptirica – zalutali komad noći
ispoveda se zori.
(iz pesme “Ispovest”)
Naravno, slike koje će biti opevane, odraz su oka koje ih bira, one svedoče o ruci koja piše, o duhu koji tu ruku pokreće, a zatim možda i o adresatu kome su namenjene. Fenomenalna naslovna pesma (pesma se zapravo zove “Odmetnik”, ali je stih iz nje prenet i na korice zbirke) velika je himna prirodi i neka vrsta ljubavne poruke pojavnom svetu, ali onom iz kojeg su ljudi izuzeti:
Odmetnik
Grliš bistre zore.
divlja jutra nevinog sunca.
Mladi hrast grane savija,
radosnicom rosnom ti oči
umiva,
Pod senom tvojom,
divlje ruže otvaraju srca
za rojeve svetih pčela.
Ptice ti šapuću tajne
koje su od neba ukrale.
Na tvojoj stopi, u klupku
zmija sneva mlečnu reku.
U žuboru vodopada
slušaš reči od anđela
koji sudi:
Živeti se može samo bez ljudi.
Sa stranica čitave knjige iščitavamo tugu, čak neutešnost, sažaljenje (pesme se osvrću ka niščima: siromašnim prostitutkama, beskućnicima, ostavljenoj deci), protraćene nade; čitamo i propitivanje traženja utehe u religijskim ritualima, zastarelost obrazaca, nesuštastvenost uspomena, surovost ljudskog prema svemu ostalom. Pesnik se za iskazivanje svojih stavova i emocija koristi jednim brojem simbola koji se ponavljaju: groblje, Mesec, vetar, zmija, noć, pas lutalica, utvara pokojnika ili uspomene, crni oblaci, crno sunce, crni dim, crne suze, crni stolovi – je li onda čitava zbirka samo skup crnila sabranog u ružnim snovima i još ružnijim danima jednog usamljenika? Ne, ona je neka vrsta traganja, istraživanja, ona i dalje postavlja osnovna metafizička i egzistencijalna pitanja ne odričući da svet poseduje lepote (makar lepote prirode i sklad u njenim ciklusima). Ona ne odriče potrebu za transcendencijom (“Opijamo se sećanjima na nebo”), a ni snagu duše da se odupire crnilu (“Duša se bori da što duže zadrži / poslednji delić večeri”). Ona traži “san u podzemnim vodama”. Pesnika otimaju dubine. “U svetu uplašenom od srca / najteže je voleti smrtnika.” To je vapaj poznat nam iz dela velikih umetnika svih epoha; on nije rezultat mržnje i nezainteresovanosti za Drugog, već uvek i uvek bolni vapaj za boljim svetom sa više ljubavi i saosećanja, dok stvarnost neprekidno izneverava: “Tonemo u virovima očiju / obeskriljenih prijatelja / živih temelja senovitog grada.”
Tegoban je put kojim se tragalac za smislom kreće, i on upozorava da se njime ne polazi. Ne želi “mamce utehe / kuke za srca”; kaže: “Umesto tvoga / ili lica Boga, / ja grlim / strmine bezdana.”
Nezgodni, samovoljni čitalac (dakle – ja), koji uobražava da je on adresat kome je knjiga namenjena, iz ovih će stihova drsko iščitati želju da se grli Drugi i da se ipak ugleda lice Boga, ali samo onog koji bi imao odgovor na pitanja o svetu, ovakvom kakav jeste. Na pitanja kakva bi postavio Ivan Karamazov, iz ljubavi prema svetu i čoveku, tvrdeći istovremeno da “vraća ulaznicu”. Jer – šta je svet bez Drugog? “Belina dođe kad ti odeš” – kaže pesnik u pesmi “Belina”; ta belina nije nevinija od crnine nabrojanih simbola kojima se služi. Ubeđenost s kojom računam na to da crnilo ne ispunjava oko i dušu iako se uvlači u pesme, potkrepljuje sposobnost pesnika da vidi kako je “zvezdana duša / noćnog leptira / nemog svedoka bratimljenja / između vuka i jelena”. Nemoguće je želeti to bratimljenje otvrdlog srca.
Zatvaram zbirku držeći u oku sliku kako “senoviti lovac goni zvezdani treptaj”.
Jadranka Milenković
(U postu su korišćene slike Mikhaila Vrubela.)
