U Zvorniku je izašla iz štampe druga knjiga priča Jadranke Milenković (osma knjiga ove autorke) koja je na prošlogodišnjim “Drinskim književnim susretima” osvojila prvu nagradu u kategoriji kratke proze. Dve priče iz ove zbirke takođe su ovenčane nagradama – priča “Strah” prvom nagradom na konkursu “Miodrag Borisavljević” u Apatinu 2019. godine i priča “Jedan dan” drugom nagradom na konkursu “Tragom Nastasijevića” u Gornjem Milanovcu iste godine. Predstavljamo vam izbor od nekoliko kraćih priča iz ove zbirke.
USAMLJENOST
Jednom je jedan čovek izašao iz pećine gde svi su na zidu posmatrali senke, gledajući ih sa savršenom ozbiljnošću i tumačeći na osnovu njih sve što su životom zvali. Vratio se da im kaže da je video Sunce, ali nisu razumeli o čemu govori, te ga ućutkaše.
Jednom je jedan drugi sedeo za stolom i mnogima pokušavao reći nešto o stvarima koje ga muče, no njihova mu drska pitanja ne dadoše ni da počne govoriti. Jedan drugome su povlađivali nasrćući na tihog gospodina, naviknutog na podsmeh, te on ućuta voleći ih i žaleći, svestan da druge prilike neće biti.
Jedan je, pak, sedeo zadubljen u muziku, potpuno dalek ostatku gledališta, ozaren i predan svetu neobjašnjivom, koji je nastajao sa notama i nestajao odmah u dubinama vremena. S početkom sledeće melodije čarolija je nestala, te se on zatvori i utonu potom u najdublju čamu.
Jednom je jedan veseljak skočio sa ringišpila, ugruvao se pri padu, protrljao oči, rasterao vrtoglavicu i potom začuđeno pogledao svet oko sebe. Ugleda šarenilo, vašarko veselje, lažnu raskoš, buku i besmisao vrteškinog okretanja, ruglo silom izazvane zabave, neiskrenog smeha i grčevitog dozivanja novih mušterija.
Jednom je neko gledao predstavu u sali punoj uzbuđenog sveta, i dok su glumci sve ostavljali bez daha, on je osećao da je svima rod, da rone iste suze i smeju se zajedničkim smehom, da su povezani nitima trajnijim od ičeg materijalnog. No zastor se spusti i oni krenuše ka izlazu, strani jedni drugima, uzeše kapute, uđoše svako u svoje vozilo, krenuše svako u svom pravcu, otresajući sa sebe ostatke niti koje su se tako brzo pokidale, da namah na njih svi i zaboraviše.
BIBLIOTEKA
Mesto radnje: Velika Biblioteka. Vreme radnje: sadašnje.
Jedna tiha žena neutešno traži knjigu za koju zna da postoji; u toj knjizi piše da je prava majka došla devojčici sa šibicama neposredno pre nego što je poslednja šibica izgorela. Uzela je devojčicu za ruku, rekla joj – dođi, idemo kući. U sobi je bilo drvce, ispod njega pokloni. Još u knjizi piše da se nisu više rastajale i ono što su delile bila je nepomućena, sušta sreća.
U nekom drugom šestouglu za to vreme mladić prebire po redovima knjiga o velikim bitkama. Zna da negde postoji jedna u kojoj se prijatelj obukao u preveliki oklop, ne bi li preokrenuo tok sudbine, i prijatelja najvoljenijeg spasio sramote i jada. U toj knjizi prijatelj će pohrliti u bitku i od neminovne ga pogibije spasiti u poslednjem trenu. Njih dvojica, kao jedan zamah i jedan mač, izvojevaće veliku pobedu o kojoj će u starosti slušati kod ognjišta pevače što njihovim unucima podvige kroz stih predstavljaju.
Negde sasvim u dnu biblioteke, toliko nisko da se ne vidi koliko spratova ispod zemljine površine je sišla, prelepa djeva traži knjigu čijeg se naziva ne seća. Kažu druge knjige da jedan je mladić umilne pesme pevao svojoj dragoj, no nijedna joj knjiga ne nudi njihov život na suncu i godine sreće. U svakoj je nasrtljivac, ili zmija, ili srditi nebesnici, ili dugački niz stepenika, ili pogled preko ramena posle koga se sve gubi. A ona zna da u jednoj, samo jednoj knjizi koju mora naći, postoji svetlo u obodu izlaza iz mračnog tunela, i da je na tom svetlu lepota devojka, probuđena, izronila iz teškog, zatočeničkog sna. Lomna i satrvena osamom, na suncu je ponovo raširila ruke kao cvet; svetom je tad zabrujala najlepša pesma te su se i bogovi zadivili, i ganuti pognuli glave.
Ovo troje zanesenih nikad se u Velikoj Biblioteci neće sresti; suviše obuzeti svako svojom potragom kroz ruke će proturiti gomile rukopisa gladeći stranice knjiga koje niko drugi, da njih nije, nikada dotakao ne bi. Ako je verovati njihovoj nadi, Velika Biblioteka je sazdana samo zato da oni pronađu rukopise koje traže.
O LJUBAVI
Mesto radnje: Makondo. Vreme radnje: pre nego što je pala teška, zlehuda kiša.
U Makondu: s jedne strane Ursula, s druge Fernanda.
S jedne strane mnoštvo ljudi, zuj gomile u stalnom pokretu, brižnost, rad, neka vrsta haosa koji život sam po sebi jeste. Ljubav i bezgranična trpeljivost, razumevanje za ljudske nesavršenosti i prokletstva. Jedna starica, sasvim obična, i njenih sto godina samoće (jer svako je sam). Njeno staračko slepilo, njeno postajanje lutkom za dečje igre, njen polagani prelazak u večito bdenje i nadgledanje gomile načetih duša o kojima je zadužena da se stara, nadziranje njihovih koraka s neke druge, nepojamne strane postojanja.
S druge strane, ručavanje u tačno određeni čas, stolnjaci od damasta, čaše od češkog porculana, prazna kuća u kojoj je red, zlatna noša i čipkasta spavaćica. Čipkasti rub hladnoće koja se širi kao usred zime na zaleđenim prozorima. Neljubav i razumevanje samo za sopstvena htenja. Jedna mlada žena koja od Makonda pokušava da napravi Ledeni Zamak. Njena je samoća od drugog materijala, ona preti da se proširi i zarazi sve što dotakne. Da se sve umrtvi, umiri. Da svako ko ispruži ruku ne bi li dodirnuo deo tog sveta, oprlji prste na toj hladnoći. Da se i sam hladnom čipkom optoči, i skameni u tom nepokretu.
U koji je Makondo otišao pesnik? Ko ga je dočekao? Hladna, beživotna tmina iz koje je odsutno vreme, pravilna u svojoj nepojmljivoj geometriji kao češki porcelan, malodušna kao mir, raspredena kao gomila materije koju ništa ne drži na okupu? Ili miris Ursuline ruže iz izgaženog ružičnjaka, u kome se, nakon sto godina, nekim naknadno razvijenim čulom oseća nataloženi, naslućeni smisao i poziv ka nekoj drugačijoj vrsti nemira?
