Tekstovi koje je Rastko Petrović objavljivao u raznim časopisima tokom dvadesetih godina prošlog veka, beležeći svoja putovanja po Makedoniji, Dalmaciji, Srbiji, Španiji, Turskoj, Libiji i Italiji – spadaju u sam vrh putopisne proze pisane na našem jeziku.
Pogled na veselu mladež, na Ohridsko jezero i na zadužbine
Dok gledam crkve, sva deca varoška skupe se oko mene. Ona ne traže groševe već da čuju koju reč, da se razgovaraju. Rekao mi je tri reči, hvali se jedan! Meni je rekao pet, inati se devojčica pepeljavih očiju. Svi oni donose i nude dudinke, ribice, male kao punoglavci, koje pecaju po ceo dan na čiode. Neki su dečaci još golišavi, sa kupanja na jezeru; ubrljani muljem; sa blatom čak na trepavicama. Do manastira Sv. Jovana, iskupilo se trideset i dvoje. Ako se koji drugar ne nađe pred kućom, oni ga viču kroz kapiju da se pojavi i pođe s njima; ljute se ako nije kod kuće već na jezeru. Manastir Sv. Jovan završava rt kojim se varoš zabada u jezero. To je čista bizantijska građevina s harmoničnim kubetom, okružena visokim zidom i tako izdvojena od sveta. U kamen urezane stepenice silaze do jezerskog ogledala, jedno stotinu metara nižeg. Uz njih se sada puže magarac, natovaren s četiri velike etrurske ćupe masla. Za njim, noseći visoko prut, penje se njegov gazda. Na kamenoj ogradi terase pod manastirom, odmah iznad tih stepena, i kao obešene iznad jezera indigoplavog, sede dve majke, svaka sa po tri kćeri, i razgovaraju neobično spuštenim, zabrinutim glasovima. One kao da ne vide ništa, ali ipak s vremena na vreme pogledaju ona dva mladića što su kao hipnotisani, ispevši se na stenu manastirskog podnožja prema njima, gledaju ih kao što izvesne zmije gledaju svoje žrtve. Još malo više, zaklonjeni zavijutkom, sede mladić i devojka; ona zadigavši gornju suknju iza sebe da je ne praši, on stavivši joj ruke na rame, kao da će se fotografisati. I oni pogledaju s vremena na vreme u pravcu odakle bi im se one žene mogle približiti, zatim uzdahnu vrlo duboko. Sasvim dole, na dnu serpentina, između drveta i na visini samog jezera iza malog perona, usađena je u stenu malena odajica u čijem je podu bazenčić izvorske vode. S desna na istome peronu je nekoliko ribarskih kamenih koliba; dalje kraj jezera uska varoška mala. S časa na čas, iza tih zgrada pojavi se poneka žena ili čovek, sa testijama i drvenim sudovima u rukama; idu pravo izvoru, sagnu se, izbace iz njega najpre koju trunku, mrtvu bubu ili što drugo, a onda zaitaju bez žurbe. Kad pođu, osvrnu se još jednom, i pošto ih niko ne vidi, a sami do ujutro više neće zahvatiti vode, snažno pljunu u izvor. Pogledaju jedan trenutak šta su učinili, nasmeše se, i odlaze svojim putem. Još dalje, na samome jezeru, nekoliko stotina metara udaljeno od obale, ribarski čamac, ivicom čijih brvana, za održavanje ravnoteže, spavaju oba ribara. Jedan vrlo mlad, otvorivši usta okrenuo je lice pravo suncu, koje mu sve ćelijice valjda hemijski razjedinjuje. Dva gema, kružeći oprezno, usude se svaki čas da se odjednom po jedan od njih sjuri na čamac i iz njegove utrobe iščupa nešto, što s izvesnim trudom guta. Biće da je to dopodnevni lov ova dva mladića. Njina se mreža suši na kraju lađe. Ja sam nalazim se pod velikim potamnelim zvonom, u krovu manastirskom, i premda nijedno od ovih spomenutih lica ne vidi ono na drugom mestu i tako se oseća potpuno usamljenim, kroz jedno prozorče ja ih vidim sve, skoro jednim jedinim pogledom, i to mi je svejedno.
Do onog Svetog Nikole, koji je u Džerakovskoj ulici a u Člnica mali, istovremeno i između i iza Nasarajišta i Svete Sofije, a odmah ispod stare škole velikog Sv. Klimenta, vodila me je kaluđerica, ogromnih kukova, rahitična, uskih grudi i struka, no glasa detinjskog i svežeg. U ovoj varoši kaluđericama zovu obične starosedelice koje pobožnošću i smernošću svrate na sebe pažnju vladičinu, te im ovaj da koju crkvicu na čuvanje i staranje, ne posvetivši ih zato, ne odvajajući ih od porodice; predavši im samo ključ i blagoslov. Katkad one sede sasvim u drugom kraju grada, i određenih svetaca dolaze da pripale kandilo, počistivši hram uoči toga dana. Ova što je mene vodila, disala je teško i išla beskrajno lagano, polu kao hramajući, polu kao rasturenih pa privezanih kostiju. Crkva je mala, no dosta duga, a silazi se u nju na nekoliko stepenica. Pre jedanaest godina požar joj uništio tavan i drvenariju, te su ovi obnovljeni. Neki umetnik osamnaestog veka izradio je ciklus vrlo realističnih ikona. Sveti Ilija vučen s obe strane crvenim konjima silazi sa neba, i spušta bundu nekome svecu koji, pruženih ruku, dignutog pogleda, čeka je u sredini divnog pejzaža, kraj neke brze reke na čijim obalama rastu debeli hrastovi. Planine su visoke i braon osenčene, dok je nebo sve zeleno. Iza široke rešetke vidi se Jovanovo telo, bačeno potrbuške na svezane ruke, dok mu iz vrata lopti krv. Raskoračeni dželat, u zlatnome oklopu, sa zlatnim mačem, drži u jednoj ruci dignut mač, drugom spušta glavu u činiju, koju pažljivo pridržava Saloma, povijena ispred tamnice, u crvenoj brokatnoj tunici i pod zlatnom krunom. Ona je pri dnu stepenica; a uz iste stepenice penje se služavka, noseći na svojoj glavi činiju i njenu krvavu voćku Irodijadi koja, potpuno slična Salomi, sedi na čardaku iznad tamničkih stubova, iščekujući dar pruženih ruku. Četrdeset hiljada mučenika dave se u tri grupe, u jezeru. Levo žena, u crvenoj haljini, dobija natrag svoje dete iz vode; desno valjda žena, gazeći po skelama koje ulaze u vodu, dopire u crveni šator, ogromnog zlatnog neba, ispred kog neki džinovski stražar u oklopu pokazuje rukom na ono što se u njemu događa. Ogromni Sv. Merkurije ubija mršavog i mladog cara Julijana, kopljem, i gazi ga. Sv. Ana leži na postelji ispred postavljenog stola i prima od jedne mlade žene, kašičicom, napoj iz putira, koji druga žena naginje. Dve žene u dnu odnose novorođenče. Dalje, Svetu Marinu muče žaračima.
Kažu da pravi Sv. Kliment, koga je Sveti Kliment podigao i u kome je najpre ležao, nije arhitektonski divni Manastir Uspenija Presvete Bogorodice, već niže, zalutao među uličice, kamene, sasvim uske i strme, blizu visokog kamenog doma Fortomarovića. To je takozvana Sveta Klimenta. Malena, prosta kamena crkvica, sa trouglastom apsidom i dva kamena rebra sa južne strane – da je valjda zadrže od kliženja po ovako strmome terenu. Ona je tako proste, skučene, a snažne građenosti da njeno poreklo može biti iz najranijeg doba. Manja no jata čvrstih zgrada što se zbijeno pužu uz breg, pritešnjena između stepenaste i nagle ulice i malenog trga, u senci dva-tri malena drveta, ona se čini toliko večnom i neprikosnovenom u svom svetom ćutanju. Kondakov, koga se okolni stanovnici još sećaju, protumačio je važni natpis na zidu. Hram je morao biti podignut krajem devetog veka, i bio bi, znači, najstariji u svojoj okolini, i svem pravoslavnom slovenstvu uopšte, za čitav vek i više stariji od rotonde Petrove crkve u Rasu, gde se pokrstio Nemanja. U unutrašnjosti, više vrata, naslikano je krštenje u Jordanu. Pred Isusom je ogromna dugovrata žirafa, a oko nogu u vodi bezbroj ribica. Nad vodom na steni se vidi Jovan niže pasa.
No u vreme kada se pare kornjače, koje ovde nazivaju željkama, kada zrikavci najviše zriču, i oseća se da toplota kao ulje otiče između plećki i niz pas, iziđoh iz grada i uputih se ohridskom poljanom, između sadova duvana, polja deteline i kraj oronulih mlinova, ispred kojih, pred svakim, puši ubrašnjavljeni vodeničar Arnautin i čekaju nerastovarene mazge. Drago je gledati ptice koje izleću ispred mojih nogu, i kojima ne znam imena. Potok se srebrni i vijuga ka jezeru (a ovo se odavde više ne vidi) po širokoj šumovitoj ravnici. Levo je selo Velgošči rasuto uz breg, čuvajući još uvek svoje slavno ime plemena Starih Slovena, koji se ovuda naseliše. Desno od sela je manastir, usađen na trećini visine u strmo, senovito, i drvcima zasađeno brdo. Stena na kojoj je sam manastir, visoka dvadesetak metara, žuta kao pomorandža, izdubljena je na podnožju tako da zgrade manastirske, ivičeći njen vrh, nadnose se nad dolinom pod sobom. Zgrade manastirske su dvospratne, bele i kao krila sa obe strane crkve, i, kao zamak, s kulama na temeljima. Nad crkvom na krovu zvonara. Sve se te građevine skupljaju oko uske kaldrmisane avlije, po kojoj poskakuje i kaska magare, staro tek jedan dan, mršavo i veliko koliko i veći pas. U avliji kamena česma na lulu; na česmi ucrtan lik Sv. Paraskeve i godina 1760. Na kamenom česmenskom koritu sedeći i plačući puši na lulu stara udovica popova, osamdesetogodišnjakinja.
Kuće su visoke, svezane kao tvrđava jedna za drugu, u kvadrat, dižući čardake nad prizemljem, i konake nad štalama punim mirisa na zob, životinje i vunu. Prvo se iz avlije, na dva basamka, penje u jednu sobicu sa niskim prozorima i ognjištem čija je odžaklija spolja kao fesom drvenim pokrivena. Soba je ta niska, u njoj samom jedna ljuljka (kolevka) i asura. Iz te sobice tek, na basamak, s poprečne strane u crkvu. Crkva je posvećena Sv. Petki; iz nje lestvicama na pregradu za žene, pa opet lestvicama u zvonik, odakle se ukrug vidi sva okolina i kale (grad) nad jezerom. U manastiru celom, sem one starice i magareta, nigde žive duše. Gledam nebo, poljane, jezero, rabotnike, ptice; gledam sebi u dušu: u njoj je kao na starome ognjištu na kome se popac naselio.
(1924)
