Zbirkom pesama „Gibanje senke“ autor se kreće ravnima nad kojima se nadvija nešto što zamračuje prostore poznatog, prostore sećanja, kao i prostor prirode, sve manje prisutan u ljudskom iskustvu. Raspon njegovih raspoloženja i tonova u pesmama kreće se od melanholično-nostalgičnih do ironično-upozoravajućih, a narativnost u pesmama čini ih prohodnim i bliskim današnjem čitaocu, iako se zbirka naslanja i na tradiciju, pogotovo na srpsko pesničko nasleđe. Autor suvereno vlada i rimom, kao i slobodnim stihom, a raznovrsnost u uobličavanju pesničke ideje otkriva ga čitaocu kao zrelog pesnika i nekog ko iznova dokazuje vitalnost poezije na našem jeziku.
(Z)VEK
Iznenadi nas podatak da su mnogi zločinci i dokazane ubice
poput upravnika,
nadzornika i čuvara koncentracionih logora
doživeli duboku starost.
Bez obzira na genetske predispozicije,
teško se može objasniti tako vremešan životni vek.
Okolnosti u kojima su obitavali
morale su da ostave traga na telesne
i psihološke karakteristike njihovog bića.
Može biti da je odsustvo empatije
učinilo da bezbrižno nastave svoje živote.
Povučemo li paralelu,
sigurno se isto nikako ne bi moglo reći
za njihove mučenike, logoraše,
od kojih su neki takođe živeli dosta dugo.
Moglo bi to biti zarad živog svedočanstva o zverstvima
o kojima bi zločinci-gorštaci bez stida i griže savesti
zauvek ćutali;
možda pak zbog čvrstine koju su kroz sve muke stekli
i tako ojačali;
ili zbog toga što je ono najživlje u njima ostalo tada i tamo,
da zapravo nikada nisu izašli celi iz tih mučilišta,
već samo onoliko da bar svojim tlačiteljima pariraju u
dolazećem potomstvu.
VID SLOBODE
Nebojši Leontijeviću
Kada sam bio mali
u autobusima su bile ugrađene piksle
pored svakog sedišta.
To je za mene bio vid slobode.
Danas čitam u novinama kako se iz upotrebe izbacuje pečat,
odlazi u istoriju radi pojednostavljenja
birokratskih procedura.
A onda, u vreme kad su sela imala status opština,
sva vlast u njima bila je skoncentrisana
u rukama opštinskog predsednika.
Upravo je pečat bio najmoćnije oružje kojim je raspolagao.
Samo ono što se tim štambiljom overi
bilo je validno i merodavno.
Zato je jednom prilikom,
kada se predsednik dao u beg zbog izvesnih malverzacija,
potera krenula za njim,
ne da bi mu seljani prekim sudom presudili
već kako bi mu oduzeli pečat koji je sa sobom prvo poneo.
Možda je vid slobode došao sa konačnim nestankom
te stilizovane mrlje od mastila na papirima koji obezbeđuju
određena prava i beneficije ili iste ukidaju.
A možda je vid slobode sve vreme prisutan, nevidljiv kao
duh iz boce.
U tim bocama su mnogi odavnina slobodu pronalazili.
Sećam se da je neki pijanac
vrativši se kući pravo iz lokalne kafane,
dohvatio motornu testeru i u trenu
odsekao stogodišnji dud koji je rastao u dvorištu.
Delirium tremens je nadjačao
stege tradicije i norme ponašanja,
oslobodio alkoholnog duha iz boce.
Nevoljnik se zatim dugo lečio od tog upornog poroka
i kada je došao kući iz bolnice
prvo je upitao ukućane
koja budala poseče stari dud iz avlije.
Očigledno je bilo da je izlečen.
O slobodi je više bilo neumesno govoriti.
BELO VIDELO
Nije hendikep što si rođen na selu,
ni loša startna pozicija.
Tvoj je najveći kapital što su te oblikovali vetrovi
u malinjacima,
a ne basovi zvučnika zagušljivih andergraund klubova.
Iz skupljenih šaka, vodu si pio sa izvora;
u plastičnim flašama i ambalažama
čuvao samo ulje za traktorske kočnice.
Konje si timario u štali, ne u stripovima.
Sa banovih i debelih brda ista je putanja ka nebu,
ista blizina smrti.
I muka je ista dedova u brazdama i dekica u kalemegdanskim
napetim šahovskim borbama.
Sve sa istim ciljem: da se potraje,
da se duže gleda iskonsko belo videlo.
JEDNU KARTU ZA PROŠLOST
Zgrada nekadašnje železničke stanice
danas je muzej.
Otmena prestonička starica,
našminkana i doterana za novo doba
postala je čuvarka starog.
Pitam se da li je tim činom
i moj dolazak u glavni grad
postao deo istorijske baštine.
Peron preko koga sam silazeći iz voza
prvi put kročio na prestoničko tlo
sada je lapidarijum.
Kroz izmaglicu vidim
sve te užurbane putnike sa koferima
kako postaju statue; kipovi kraj sarkofaga.
Među srednjovekovnim spisima sakrila se
moja studentska legitimacija
za povlašćenu vožnju.
Nekada sam kraj tog ulaza grlio nežnu brucoškinju;
metalni oklop bez viteza stavljen je
da stražari nad tim trenutkom.
Zgrada nekadašnje železničke stanice
danas je vremenska kutija iz koje
samo poneko setno uvo
može čuti gluvo zbratimljene
fijuke mačeva i hukove vozova.
ĐON
Borislavu Radoviću
Te kišne večeri ne odabrasmo šetnju.
Ulazeći u taksi slučajno
zape cipelom o prag vrata
i otkinu deo đona koji upade u baricu na asfaltu.
Podigoh ga poput ribolovca
koji izvlači iz dubina kapitalni ulov;
zavih u parče papira i predadoh vlasniku.
Uz nelagodu i zahvalnost,
spuštajući ga u džep od sakoa,
reče da će već sutra otići obućaru.
Malo lepka u veštijim rukama
verovatno bi popravilo stvar,
ali je znao veliki pesnik to što drugi
danas nikako ne znaju,
da svako treba da radi ono što najbolje ume.
Slađan Milošević (Vranje, 1978) piše poeziju za decu i odrasle. Objavljuje u periodici. Živi u Beogradu.
Objavljene zbirke poezije: „Vazduh u šaci“ (2008), „Demofontov krik“ (2013), „Glib“ (2017), „Gibanje senke“ (2023). Za zbirku „Vazduh u šaci“ dobitnik je nagrade „Matićev šal“.
(u objavi su korišćene slike Vinsenta van Goga).
