“Napisana je: istorija rata, istorija fudbala i filatelije. Istoriju trave niko nije napisao. Sa gledišta trave to je beznačajno” – kaže Miroslav Valek u svojoj pesmi. Ali – sa one tačke gledišta koju zauzimaju pesnici – ovo je pitanje jednako važno i inspirativno za posmatranje, kao i svako drugo. Štaviše, Dobriša Cesarić jednu od svojih pesama naslovljava – “Kad budem trava”… Dve pesme o travi koje potpisuju Dedinac i Valek nude obilje slika i zanimljive polazišne tačke za dalja promišljanja.
TEMA: TRAVA
Milan Dedinac
TRAVA U SNU I NA JAVI
Tri noći, tri puna dana opčinjen bejah od trave.
Mesto Meseca i Sunca, druga sad gledah znamenja,
i saznadoh da sagreših sa svoje mahnite glave
što ljubljah dosada samo čari neba i kamenja,
a travu poznavo nisam. Tri dana, tri teške noći
rasla je meni kroz snove, na javi ta ista mora,
pa strepeh već da mi lice, u zloslutnoj toj samoći,
ah, neće nikada više zracima umiti zora.
Tri noći, tri puna dana minuše bez svetla žarka,
i ja ga uzalud čekah da dom i mene pozlati.
Nada mnom cvetaše samo njegova utvarna varka:
suncokret, mesto Sunca, koji se u nebu klati.
Tri dana, tri teške noći prođe bez sunčeva zraka,
pa mene, zveri i šume obuze predsmrtna strava.
Ispod tog ogromnog Sveta koji se širi iz mraka
ja videh da celim Svetom svud vlada svemoćno trava.
Do podne svakoga dana iz grdnog kratera cveta
bili su mlazevi trave s hukom iskonskih glečera,
od podne u mrak tog grotla sve trave ovog Sveta
vraćale su se, sumorne, ko zraci Suncu s večera.
U snovima, do ponoći, iz zemlje sam kido travu,
i ne slutih da to čupah, iz nebesa, kišu crnu.
Ali kada na prag stupih da razvenčam san i javu,
mesto toga, preko mene, ponoć kišni plašt ogrnu.
Od ponoći, strasno žuđah da se spasem travnih čini,
ali zalud! Uzalud sam ja čupao svoje kose.
Od jave mi, i od snova, ostanuo trag jedini:
u ruci sam pritiskao pregršt trave, s kapljom rose.
Miroslav Valek
ISTORIJA TRAVE
/Oldržihu Mikulašku/
To biste rado videli,
taj fosfor!
Ovu livadu, što svetli kao sat
u času kad pokazuje proleće.
Još ima meke listove,
boleće je mišići,
i već obronkom promine njen kabriolet zeleni,
o, akceleracija trava!
I hlorofil!
I prolećno klijanje!
I dvesta hiljada drugih ludosti!
Od toga vas neće zaboleti glava
i trava u drugo kolo već ulazi –
zapevaj nešto veselo,
zapevaj, ali brzo!
Kao jeleni preplašeni
starimo naočigled trave.
A to više nisu trkačka kola,
grmljavina proletnjih motora,
divljanje tribina!
Ovo su samo jadna kola s pivom,
iz kojih bacaju
zelenu flašu sa penom u grliću,
ždrepce,
skakavce,
koji imitiraju kas.
Jedan-dva,
uvis kolena,
pevati!
I tako je čovek doživeo hiljadu godina.
Morao je samo da trči,
da pretiče, s penom u grlu,
niko ga nije
pitao “zašto?” i “kud?”
A ko je travu pitao, zašto raste, i kud?
Ko je za njen unutrašnji život pitao?
Ko je barem stabalce trave preveo
na govor ljudski?
Ništa, samo oganj i kiša.
I trava radi:
nad hodnicima krtica,
nad grobom,
nad grobom,
sluša naricanje mora,
šum iznad aorte,
menja
požar sunca,
buncanje vode,
menja
mrtve stvari u žive,
sama u sebi pati,
svemu traži pravi oblik.
Napisana je:
istorija rata,
istorija fudbala i filatelije.
Istoriju trave niko nije napisao.
Sa gledišta trave to je beznačajno.
Njena je istorija duga i neprekidna.
U njoj voze ekspresni vozovi
i osvajači grizu konjsku grivu.
Zalazi u nju glava zlatokosa,
mnogi je petlić kresticu u njoj izgubio.
O, ona poznaje zvezde skitnice!
Trava zna iza čega ostaje krv.
Čuva u pamćenju sve letnje ljubavi,
preljube,
i zverska ubistva.
Ali, strpljiva je trava,
i osetljiva.
Sve sakrije trava.
Ćuti.
Ne gledajte na nju s visoka.
Zna trava od čega mrtve boli zub,
zna trava sve o smrti i životu.
Ima trava tačan spisak nada i suza.
Proračunala je vaš konačni oblik,
podvukla ga zelenim
i sad čeka.
Jednom ću sve da shvatim,
otkriću jednom skrivene veze stvari.
Dođi,
izaći ćemo u mrak,
da porođajne slušamo bolove trave,
ukočen grč korenčića,
prasak ćelija,
sokova vrenje.
Sve već razumem,
kao da sam trava.
Stavi ruku na rame noći,
dobro čuj šta ti kažem:
Ništa, samo oganj i kiša.
(Prevod František Lipka, Ljubomir Simović)