Pri prvom susretu sa poezijom Marka Poropatića (kome je ovo četvrta zbirka pesama) već na samom početku, u prvim pesmama koje otvaraju zbirku, čitalac biva osvojen jednom od važnih osobina dobre poezije, a to je komunikativnost pesničkih slika. Autor već u prvom ciklusu („Kiša sitnica“) stupa pred čitaoca spreman da se predstavi, da u nekoliko važnih rečenica (dakle, ukratko) navede ono što bi moglo interesovati Drugog pred koga se izlazi. Počinje navođenjem odlika koje se čine bitne – datuma i godine rođenja – istovremeno odričući važnost tim značajkama (nije bilo vatrometa – opisujući rođendan, ili Te godine sve je počelo / ali samo za mene). Ono što je važnije od šturih podataka upravo su slike koje dočaravaju atmosferu intimnih krugova u kojima se lirski subjekt obrće. Pesnik to postiže izuzetno veštim korišćenjem dinamizma prostora kroz koje se zajedno sa njim krećemo.
Sam autor na promociji priznaje da je ova knjiga drugačija od njegovih prethodnih zbirki, upravo zato što je okrenuta „ka unutra“, introspektivnija, intimnija, stišanija – kako već dolikuje stanjima u kojima se preispituje unutarnji život. No, ona zbog toga nije i zatvorenija, čitaocu je dozvoljeno da ga prati, jer se taj unutarnji život reflektuje na spoljašnju sferu, pa njegov duh bira sitnice koje će uveličati lupom i tako od njih sagraditi vernu sliku sakrivenog sveta. Ta mapa, iscrtana od sitnica, služi za komunikaciju ne samo sa zainteresovanim Drugim, već i kao vrsta ogledala, pred koje se izlazi sa spremnim savetima (uglavnom o tome kako se pristupa stvaralačkom činu): Treba pronaći idealan položaj tela / i dobar odnos između istine i laži („Lajtmotiv: dileme“). Beleži se na taj način i nešto što se uvuklo u pesmu, možda i netraženo – a to je svest o nemogućnosti potpunog bežanja iz prostora laži.
Bežanje iz prostora suviše očiglednih neadekvatnosti goni lirskog subjekta u prostore prirode. Linija bekstva vodi u šumu, ili park, negde gde ima drveća (ali se ne može pobeći od mraka). Decenijama tražiš idealan prostor / za samoću. Lakše je pristati na sebe / kada nema svedoka („Ogledi u prirodi“). Tumaranje je izazvano nemirom i potrebom za koračanjem (koje može biti lekovito), kretanje nije puki fizički čin već i put ka unutrašnjem prtljagu lirskog subjekta. Najranije uspomene su sećanja na padove: Prvi strah i moj pogled u bistra /nebesa („Pad“). Usamljen na mestima buke, onaj koji je započeo dubinsko zaranjanje povremeno se izmešta iz sebe ne bi li se posmatrao sa strane: U društvu neočekivano / Ćutiš, ne nasedaš na provokaciju / buke. Noć te obezrečuje („Izvod iz hronike“). Pesnik je u stalnoj potrazi za mestom na kome može da bude konstruktivno sam, traga za samoćom koja nije prosta samoizolacija. Kao da korespondira sa onim Geteovim: „Kada bih jednom mogao da budem sam sa sobom na pravi način, nikada više ne bih bio usamljen.“ Kao da traži mesto za tu idealnu samoću. Neke od pesama govore o iskustvu proživljavanja prvih dana nakon što ode voljeno biće. Automatizam sa kojim se ponavljaju naučene radnje (ne)prijateljski potpomaže da se ostavljeni dobaci do sledećeg, pa opet do sledećeg dana:
(…) Jutro je svet koji nikada nisi dobro
Razumeo. Uvek si se plašio početka.
Puno je dosade koju treba preživeti.
Puno glava sa kojima treba izaći
Na kraj. Jutro je tiho. Moć ponavljanja
Nas brižljivo usisava. Ruga nam se
Ravnodušnost, zbunjuje neplodna
Sentimentalnost, privlače sumnjive
Poruke na fasadama zgrada. U sobi
Je hartija, bela strana noći. (…)
(„Izvod iz hronike“)
Mesta na kojima se odvija radnja (naime, pesme Marka Poropatića su male narativne celine, male priče, smeštene u stihove) jasno su naznačena: spavaća soba (iz koje je pobegla nežnost), sopstvena soba (sam sa tastaturom, i nekom vrstom duhovne lupe nad kišom sitnica), kuća na brdu (porodična vikendica; mesto za preispitivanje porodičnih odnosa), zgrada (sa stanarima koji postoje i čuju se s one strane zidova), groblje (jer i mrtvi imaju šta da kažu), autobus (jer kretanje oslobađa nemir, jer su napolju drugi, vrata za ulazak u svet), izmaštane turističke destinacije, vidikovci, put do nečije zgrade (sa tačnim podatkom o broju kilometara do nje), automobil (u kome se razgovara, možda i sa sobom), virtuelni čet (sa gomilom saveta o dobrom životu), nutrina voza, mali vrt, bolnička soba… Ali i to nije sve. Može se tonuti i u provaliju rečenice, nešto se može zapisati i u gustoj dubini krvi, u tečnoj, crvenoj biblioteci. Pesnik i sam postaje prostor – prostor između znakova interpunkcije. Pre bilo kakvog odlaska dovoljno je u torbu spakovati svetlost bivših vremena.
U skladu sa naslovom, autor (odnosno lirski subjekt) pokušava u više pesama da ponudi što je moguće kraći opis onoga što je o sebi introspekcijom otkrio:
(…) U godinama koje slede dva
Puta sam pao na popravni, imao sam
Tri mačke, jednog psa, nekoliko
Godina koje nikada neću zaboraviti,
Nekoliko koje nikada neću moći da
Zaboravim (…)
(„1984. ukratko“)
(…) Ponosan na
Stid koji golica utrobu, zatočen u jeziku,
Sklon avanturi, privremeno zaposlen, povremeno
Odlazim. Stariji od svoga oca kada je ocem
Postao oslobađam sendvič od celofana
I žvaćem odluku da budem zdraviji od svoje
Prošlosti.
(„Odlazak, privremeni, povremeni“)
Ali, mada uronjen u sopstvene unutrašnje prostore, lirski subjekt ne zaboravlja na prisustvo drugih. U pesmi „Sa druge strane zidova“ koja se meni nametnula kao jedna od najdragocenijih za odgonetanje tog dinamičnog odnosa unutra-spolja, naročito je istaknut taj preplet utisaka koji se nameću istraživaču sopstvenih dubina. Prenosim pesmu u celosti (sa žaljenjem što neki od stihova iz nje nije poslužio i kao naslov zbirke, recimo stih Sa druge strane neko se bori).
SA DRUGE STRANE ZIDOVA
Svakoga dana glasovi cure sa druge strane
Zidova. Zvukovi prolaze kroz ciglu. Ništa
Nije neprobojno. Odzvanja centrifuga veš-
-Mašine, čuju se prepirke i dirljive izjave
Iz dubine stana. Svakoga dana nesvesno
Uzimamo delove tuđih života.
Iza osvetljenih prozora postoji predgrađe
Tame. Sa druge strane neko se bori.
Neko traži izlaz. Sa ove strane je paučina
Po ćoškovima, belina nosi tragove nemara.
Sa ove strane sam sklapao prve reči,
Tako kažu svedoci. Zatim su me strpljivo
Ranjavale decenije. Sa ove strane glasovima
Hranim zidove. Sa ove strane se znojim;
Pokušavam da otključam pesmu.
Pred nama je svakako nesvakidašnja knjiga pesama, s jedne strane moderna u izrazu, s druge strane daleko od pravljenja ustupaka dominantnim strujama u savremenoj poeziji. Umešnost kojom se grade poetske slike birajući prostore i obraćajući pažnju na “kiše sitnica” pod autorovom lupom, nagnala me na ponovno iščitavanje “Poetike prostora” Gastona Bašlara. Naime, ovom knjigom Marko Poropatić potvrđuje neke od postavki iznetih u kultnoj knjizi tog čuvenog epistemologa, matematičara, predavača i “teoretičara poetske mašte” kako ga je opisao Sreten Marić. Autor zbirke “Ukratko” na izuzetno uspeo način kondenzuje i pred čitaoca iznosi intimne slike sazdane od sećanja i snova, introspekcije i dubokih uvida vezanih za odnose sa drugima, koristeći upravo prostore u kojima se kreće (makar i u sećanju ili u mašti) kao mesta koja čuvaju intimu, na kojima je zapisano ono što se još može čitati i prečitavati u traženju suštinskih odgovora. Sve je u stanju da sačuva deo naših potraga i nesporazuma, kafić, spavaća soba, kancelarija, prozor autobusa, predeli koji se kroz njega mogu videti. Mi smo u svemu tome rasejani, svuda smo se ostavili, svuda su tragovi. Umetnikovo oko ih pronalazi i sakuplja. Svest o tome da je svaki njegov izlazak iz sebe, iz samoće, iz uskogrudosti, iz sebičnosti za koju sam najbolje zna koliko je bez pokrića – povezan je sa izlaskom iz zaštićujućeg zagrljaja sopstvene sobe. Pokušaji da se Drugi (ili bar spoznaja, ako ne mir, ako ne smisao) pronađe u širokim horizontima koji se otvaraju s druge strane zidova potvrđuju nepobitnu istinu o tome da postoje daljine koje se ne mere kilometrima, da ništa me zamara kao sumnja. Jer napolju su drugi. Napolju su vrata za ulaz u naš svet.
Iako stišana i oslobođena afektivnosti, dakle – zagledana unutra, spremna na najteže istraživanje – knjiga nije lišena pasioniranosti (jer, ima li većeg uzbuđenja od istraživanja sopstva skopčanog sa potrebom da se razume sve što je ljudsko?). Ali zato u njoj ne pronalazimo patetiku, nema poze ni mistifikacije, emocije deluju proživljeno, zapitanost nije puka retorika, izbor tema je lična potreba a ne dodvoravanje savremenom publikumu, već naviklom na to da se određeni tematski krug podrazumeva i zloupotrebljava (što će proći, kao i svaka moda). Prekomerna narativnost u pesmama sprečena je izbrušenim stilom; poznaje se već “ispisana” ruka nekog ko se nije tek latio pera i ko svoj talenat disciplinuje dugim i filigranskim radom na tekstu. Zato postoje višegodišnje pauze između knjiga pesama ovog autora. Umesto raspričanosti, nudi nam slike velike umetničke potencije i ostavlja nas u zapitanosti i laganom kretanju po sopstvenim prostorima, u sakupljanju preostalih tragova.
