Najnoviji roman Uglješe Šajtinca zasluženo je našao svoje mesto u najužem krugu za NIN-ovu nagradu. Uglješa Šajtinac je višestruko nagrađivan dramski pisac, pripovedač, romansijer i pisac knjiga za decu. Osim najvažnijih domaćih nagrada, dobitnik je i Evropske nagrade za književnost, za roman “Sasvim skromni darovi”. U romanu “Koljka i Sašenjka”, narator-pisac oprašta se od nedavno preminulog strica, boraveći u njegovoj kući, okružen životom i smrću podjednako, poznatim stvarima i kućnim ljubimcima, avetima od kojih je najvažnija – duh Puškina, čijim se životom bavi u pokušaju da napiše knjigu o njemu. Sam, kao i sa ljudima koji ga vole i koje voli, prolazi kroz period “boleštine” preispitujući vreme u kome živimo, poredeći ga u neku ruku sa vremenom u kome je stvarao veliki ruski pisac. Knjiga zavodi poznatom melanholijom, kratkim, nenametljivim rečenicama, rafiniranim stilom i nepatetičnom, katarzičnom osećajnošću.
Sa Nadeždom i bez Nadežde
Prvo me je za nju pitao jedan od drugova strica Koljke, a posle i kum. „Je l’ si joj javio?“ Eh, pa kakav bi gad bio da nisam. Iako je nikad nisam upoznao, znao sam sve. Nadežda iz Kijeva. Radi još na tamošnjem univerzitetu ili nekakvoj višoj školi. Upoznala ih je Marina iz Činadijeva, devojka koju je stric Koljka hteo da usvoji. I na tome joj hvala. Bio je srećan kad bi pričao o njoj. Jedno leto je bila tu, bez ikakve buke, na desetak dana. Stric Koljka ju je vodio u prestonicu, na neka fina turistička svratišta i konačno tu, kod nas, ovde, u zavetnoj kući, spavala je i sanjala u njegovoj blizini neki samo njoj važan san. U telefonu sam našao prepisku, odlagao nekoliko dana a onda seo i napisao: Draga Nadežda, stric Koljka je preminuo. Primite mnogo pozdrava od porodice i javite se na ovaj broj, slobodno… Onda sam tražio tu reč „sinovac“ po ruskom rečniku i našao – „plemjanjik“. Lepo, pa, jeste, iz plemena, evo, bolje i ne može da zvuči. A ona je „peredčuvstvovala“ i nikad nije bilo „toliko dugo“ bez odgovora. Vidiš suze kako svetle malim pikselima između redova. Na kraju je samo napisala „moj Serbin“. Još malo sam klizio niz prepisku i osim onoga o čemu bi dvoje posebnim vezama spojeni pisali jedno drugome uspeo sam da primetim da joj se ipak žalio na zdravlje. Na „oštar vazduh“ koji „ne prija njegovom srcu“. Na takva saznanja prepuštao sam se jari nekakve izdaje iznova. Eto, i njoj je pisao da se ne oseća dobro?! Od čega nas je čuvao? Meni su slepo crevo i govna već bili izvadili iz stomaka, ali on je sigurno brinuo da će mi biti potrebno dosta da se oporavim. Što nisam otišao neki dan pre? Celo leto prodajem ovaj auto, odjednom svi koji su ga hteli iščeznuše i eto sad čovek koji je došao da potpalimo plinske peći u garaži kao iz topa nudi 400 evra. Toliko sam i tražio. Sutra će doći po njega. Lepo, eto para u fondu za obnovu kuće. Sve bude, nikad kad se čovek nada ali dođe. Gledam kako Mila sastavlja test za učenike sa smanjenom mogućnosti razumevanja gradiva. Slika srne, šarana i orla. „Povežite olovkom: sisar, ptica, riba.“ Velizarovom sinu mogla bi bez ikakvog posebnog ustupka na polugodištu biti zaključena četvorka. Deca su počela da uče biologiju. Ebigejl izlegla deset zdravih pilića, već su svi ojačali i ne odvajaju se od nje. Neverovatna majka. Pokušao da ih držim zatvorene, ali ih ona sve iznela, odbranila i podigla na otvorenom. Nekako mi žao Maze, ali vidim da se drži kao snažna, nepobediva tetka svim Ebigejlinim mladuncima. Sašenjka u kuhinji sedi i čita knjige priča i roman-putopis strica Koljke. Hteo je, dozvolio sam. Lolika spava na trosedu, na ekranu mala grupa studenata. Da analiziramo jednog Šekspira. Uzduž i popreko. Birajte, rekoh. Evo, oni bi Meru za meru. Razmislite još jednom. Razmislili su i ne odustaju. Dobro, neka bude. Još jedna studentkinja odustala od kursa. Kum zove iz Kanade. Biće sve gore. Boleština neće proći ni za godinu dana. Meni je spas u pogledu na Loliku. Sva se presijava u zimskom krznašcetu a obrisi stomačića već odaju plodove bestidnosti koju je s Numom i ko zna koliko još mačora sprovela u delo. Zvuk plamena u plinskoj peći zavodi i spuštam se do troseda da je češkam i odremam. „Znao je dušu da unese u ono čime obuzme se…“, reče Sašenjka oslonjen na ragastov. Rekoh ti, takvu rečenicu ja nikad neću osvojiti. Putopisi su mu se naročito dopali. Eto, veli, da sam putovao i ja bi ih pisao. Putuj i piši. Ne mogu, u večnosti toga nema. Što si za života završio, to ti je to. Pa dobro, pisao si o mestima na kojima su bio. Krim, Besarabija, Odesa, Moldavija, Moskva, Pićer, Orenburg, ne treba zanemariti to. Nisu mi dali. Da razjasnimo, Aleksandre Sjergjejeviču, ja znam da si ti osujećen. Znam čak i da si pošteđen goreg. Ali, spasao si se „Sibira i manastira“! Ja to ljudima govorim, oni slabo šta razumeju! Puškin je zatvorenik na slobodi. Praćen od policije ceo život. Bez pasoša! Tebe, Sašenjka, ljudi mahom doživljavaju kao da si za života poput faraona Rusijom nošen u nosiljci i to je neznanje. Smirujem se jer Lolika oseća da postajem nervozan i grize mi prst u znak upozorenja. Zato sam ja tu. Jer si ti to osetio. Ne, mahom sam čitao, Sašenjka. Imam deset knjiga, tu su, u džaku. Sutra ću ti ih istresti pa i to pogledaj. Ono što si osetio važnije mi je od onog što si pročitao ili naučio. Eto, tako treba da kažeš i tim tvojim studentima. Hoću. Nego, ima nečeg u toj iskustvom stečenoj geografiji kod strica Koljke… Misliš? Njegov opis Krima, eto, to nam je zajedničko iskustvo. Žudnja za Kavkazom. Ono što i ja osećam, mada ni Krakov ni Holandija nisu nejasni iz njegovog doživljaja. Stric Koljka je verovao da postoji linija koja spaja narode a koja je nekad bila jasnija i uočljivija nego danas. To je linija Kavkaz-Balkan-Etrurija-Korzika-Baskija. Aha. Da, eto. Njegov glavni argument bio je: narav tih ljudi i način pevanja. Naročito višeglasnog. I ja se nadam da njegov duh, kao što tvoj stoji ovde i sada, obitava u nekoj krčmi u Tiflisu ili na nekom zavojitom putu u Baskiji, u drumskom svratištu s konjušnicom. Ako je pravde u večnosti njegov konj drema sa zobnicom punom baskijske raži pod gubicom dok se u sobi iznad on izležava na grudima lepe Gruzinke.
Metež u praznini
Ostalo je još dopremiti joj tih nekoliko ličnih stvari, poneku knjigu i mali neseser u kojem su leškarile osnove ženske higijene, makazice, gumice, šnale. Otac se prihvatio obaveze. Greta je dugo družbovala sa stricem Koljkom. Čak nam se činilo mogućim da se na kraju razvede i preuda za našeg rođenog. Ali nije. Zahladneli su pre izvesnog broja godina, sigurno ne mnogo, jer je tragove njenog boravka bilo iznova lako pronaći. Možda sam i ja mogao ali otac se ponudio, znao je više, siguran sam, i bio uvek spreman da u najvećem duševnom miru provede takav susret. Seli su u poslastičarnicu. Predao joj je stvari. Ona je pominjala ponos s kojim je stric Koljka isticao kako se odnosim prema svojoj sestri i supruzi, bilo mu je važno da sam dobar muž i brat. Za ostale stvari, a bilo ih je još, rekla je da joj ne trebaju. Neka ostanu. Sad to nije važno. Otac je Gretu voleo i poštovao, i nikad nije uzimao za bitne opaske moje majke: „Ako ga je volela, onda je trebalo da završi s onim i bude s njim. Njemu je trebala žena u kući. Svaki dan. Ali, ne, koja će to danas da prihvati?! Sve bi se samo provodile!“ Itd. Itd…Stric Koljka je životno bio zanesen idejom Fausta i verujem da je u samom Gretinom imenu video neki sudbinski znak. Jednom je i izgovorio tu očekivanu rečenicu: „Ako je neka od njih žena mog života, onda je to Greta.“ Ironijom smrti, čovek koji je tog dana vozio kombi komunalnog preduzeća do kapele na groblju bio je onaj kojeg Greta nije mogla da napusti. Pričao sam s njime kad, gde i kako da se obavi posao i nije bilo sumnje da smo obojica znali ko je ko u toj priči. Uljudno je izjavio saučešće, naročito mu je žao, poznavao je čoveka. A meni on ni pre, ni tada, ni danas ne znači ništa i zbog toga mu još više hvala što je sve bilo po dogovoru i na vreme. Naravno, nije mi se na rastanku omaklo „pozdravite Gretu“. Samo, u toj priči, nekako transvestirano, shvatam sad, stric Koljka je bio Margareta, a Greta verovatno Faust. Onaj koji tuđu muku ne može da pretpostavi svojoj (dobro, u drugom delu Faust već shvata i to). Moj brat Vukašin bio je ono izgubljeno, neprežaljeno čedo, ono zbog kojeg niko nije mogao da dopre do duboke tuge strica Koljke i kojeg za razliku od Margarete niko nije osuđivao. Daljnji su žalili, a to je uvek bezbednije od onoga što ostaje bližnjima. Muk i škrgut zuba. Ipak, svršenom poslu mane nema i čestitao sam ocu kako je uz svu slabost srca i to izdržao. U međuvremenu, sasvim sam se pogubio u proračunima dokle povremena viđanja Mile i Sašenjke mogu da dovedu. Odjednom me je saleteo. Slušaj, Mila mi je rekla da ti nisi neki sasvim izgubljen tip. Znaš, ona i dalje misli da si pogrešio kad si odbio onaj izuzetan posao u prestonici. Ugled, novac, veliki grad. Možda ona tebi deluje skromno i razumno, ali isti ti pojmovi kod žena ne znače isto. Njima je skromno – uzmi kad ti se nudi! Razumno – i ne dvoumi se oko toga! Eto, sad će me i on pritiskati. Ljudi misle da ti je ona kćer. Pa, zar je moguće? Zapustio si se. Da se razumemo, ona ne bi bila tu da te ne voli, ali ti živiš život starca! Sašenjka, ti si otišao a da starac nikad nisi bio, ne lupetaj. Ti si nastavio tamo gde je stric Koljka stao. Ni on nije bio starac, umro je u poznim šezdesetim ne krijući da je srećan što još može da najnežnijom ljubavlju voli. Ti nisi on i zato ću ja nešto morati da preduzmem ako je tebi već svejedno. Iščezao je i posle sam samo čuo neke šumove na tavanu. Počeo je da se skriva i tumara gore svaki put kad bi hteo da me ne vidi neko vreme. Ili je tamo gore smišljao nešto. Samo je Lolika imala razumevanja za moju blizinu. Uključio sam računar i na tiho zujanje došla je i legla na tastaturu. Insistirala je na češkanju. Kolege reditelji odgledali su verziju Mere za meru koju sam im poslao i s velikim iščekivanjem nadao sam se sadržajnom i uzbudljivom razgovoru o utiscima. Bi-bi-sijeva verzija iz 79. godine, velika produkcija pod komandom Sedrika Mesine i u režiji Dezmonda Dejvisa. Bajkolika Kejt Neligan kao Izabela. „Samo su deca – duha merilo“, pa da druge rečenice i nema – lepo i umno pozorje. Ali, avaj! Priče i nema. Nije im se dopalo. Dosadno je. Praistorijski. I tako, eto, pa ti traj na ovom svetu. Deca su puna neke praznine. Neko je to dozvolio. Rekao im da je to sasvim u redu. Idite, deco, igrajte se u praznini, kao nekad u prašini. Ne mogu da započnem razgovor. Nikome nije ni do čega. Jedno priznaje da nije ni odgledalo do kraja. A onda i drugo priznaje isto. To ste hteli, kažem. Jesu. I, ništa, za sada, nije toliko strašno. Prosto, nije ih trebalo puštati u prazninu. Praznina je privid bezbednog. Strašno će biti kad iz praznine budu počeli da se vraćaju. S rukama punim onoga što su tamo našli. Sa željom da to podele. Biće vam, deco, kao što je meni sada. A vi gledajte da pred sobom imate nekog ko će vas bezuslovno činiti važnim i potrebnim. Mačku, recimo.
