Sve moje znanje o stripu koje, istina, nipošto nije zavidno, ali nije sasvim zanemarljivo, potiče od jedne osobe – Ivana Praštala. Praki je, kako ga odmila zovemo, tu ne samo kad su posredi pitanja iz navedene oblasti nego za čitav niz problema, od onih, razume se, egzistencijalnih (zar smisla nema?) do krajnje praktičnih (kako da upalim kompjuter i kopiram tabelu?). Da nije njegove dovitljivosti, čitava generacija studenata književnosti ostala bi još dezorijentisanija nego što jeste, te su Prakijeve zasluge i veće nego što bi mogao misliti. A on je skroman čovek, samozatajan, predan, ali, ukratko, ključni šraf bez koga malo šta može da se pokrene. Jasno je da bi njemu ova pažnja smetala, ali pišem s uverenjem da se može naći trunčica koja bi mu makar malo godila, te da mi neće previše zameriti raspričanost. Ionako se, vremenom, navikao na svašta.
Ali otkud ovaj panegirik kada treba reći koju reč ne o životnom delu Ivana Praštala, već o zbirci Danila Đokovića Zbogom, Dilane? Razloga je, razume se, više. Prvi se vidi već u naslovu: svet stripa se nameće kao stub dela i to kroz opraštanje. Nije, doduše, jasno kom Dilanu je obraćanje upućeno (Dogu, Bobu ili Tomasu), ali pop-art korice brzo rešavaju nedoumicu. Odmah zatim javlja se pitanje razloga opraštanja: šta je Dilan Đokoviću i šta Đoković Dilanu? Tu već korice ne pomažu, nego sami stihovi, koji obuhvataju tačno ono što sam naznačio u pohvalnom slovu Ivanu Praštalu, te se tu može naći drugi razlog. A treći je krajnje konkretan: sama zbirka je, kao i još desetine knjiga, prošla kroz njegove prste, a na koji način, može otkriti svako ko ima knjigu.
Ovo će, dakle, biti tekst dijaloga sa nekim ko ne zna da je uključen u njega. Ali to je okolnost svakog pisanja, odnosno, čitanja, nije li?
Iako zbirka Danila Đokovića ne donosi nikakav iskorak u istoriji srpskog pesništva, niti za tim, istini za volju, postoji namera, ona ipak uspeva da predoči jednostavan, topao i pristupačan pregled susreta sa prolaznošću, oličen kroz splet percepcije sitnica. Bilo da se služi popkulturnim referencama (od MTV-ja, preko Pavlikovskog, Trifoa, Kerola Rida i Korta Maltezea, sve do Haustora) ili pronalazi poeziju u četkici za zube i memljivom podrumu punom kutija stripova, Đoković je na pragu da razradi, kako stoji u tekstu na poleđini knjige „dnevnik (ne)sazrevanja lirskog subjekta”. Međutim, taj poduhvat ostaje nerazrađen, a mogućnosti koje stihovi najavljuju značajnije su od onoga što trenutno pokazuju. U odnosu na to, blizak poetski srodnik Đokovićevom delu bio bi prvenac Lazara Prendovića Smeh iz tame, kao i niz drugih Enklavinih autora.
Urbani pejzaži, nemiri i male epifanije upareni su sa ponekad neodgovarajućim poređenjima, koja, treba istaći, uglavnom ne funkcionišu kao celina. Ukoliko zbirka poseduje kapacitet za priču o razvoju (senzibiliteta) junaka, onda ne bi bilo zgoreg poraditi na promišljenijoj celini, koja bi kroz raspored pesama pričala priču o promenama. Elementi toga, jasno je, postoje, ali ostavljen je i veliki prostor za usavršavanje, što se može reći i za mikroplan dela. Na primer, ostaje nejasno kako je uredniku izdanja promaklo da prepelice ne sviјaju gnezda „u uglovima nadstrešnice” (41), nego, eventualno, lastavice, da se višečlani brojevi pišu sa razmakom, a ne spojeno, ili da je ispravan oblik imenice „talac”, a ne „taoc” (47). Takođe, smatram i da je utemeljena zapitanost vezana za neusklađenost motiva; dovoljno je, s tim u vezi, porediti naizgled škrtu, a zapravo podsticajnu i upečatljivu pesmu o iskustvu dečjih igara (15), koje se može preliti na plan odraslog doba, sa pesmom „Egziperi u potrazi za atom-planetom” (43), gde postoji neobičan spoj bit poetike i muzički nadutog sentimentalizma na granici sladunjavosti, oličenog u prekidima elipse valcera ili povišavanju vergla melodije za oktavu. A kad smo kod onoga što se tiče zvuka dela, prava je šteta što Đokovićeva zbirka, u odnosu na naslov, nije pronašla put do izuzetno zanimljivog dela Dilana Tomasa Pod mlečnom šumom, jednim od najfascinantnijih primera verbalne muzike u svetskoj književnosti.
Takođe, vredi istaći da rastanak najavljen u naslovu nije potpun ni konačan – rastanci, kako to inače zna da biva, često nas zbližavaju sa onim od čega želimo da se odmaknemo. Nešto slično postoji i u divnom filmu Volfganga Bekera Zbogom, Lenjine!, čiji se naslov od Đokovićeve zbirke, nimalo slučajno, razlikuje samo u jednoj reči. I dok preplavljujuća nostalgija za Istočnom Nemačkom u drastično izmenjenim društveno-političkim okolnostima pobeđuje, tako i lirski subjekat zbirke Zbogom, Dilane! ne uspeva da uspostavi stalne samospoznajne koordinate. Ta nerešenost stanja nije loša, naprotiv. Konačno lično rešenje bilo bi kič, laž sa mašnicom i self-help pisanje po receptu. Đoković, srećom, nema ni trunku te namere, već tematizuje nešto što je neočekivani pogodak knjige: mucanje. Da, pobeda zrelosti i oblik usidrenja bića upravo je prevazilaženje celoživotnog problema, gde su stihovi dokaz uspeha i to, nimalo slučajno, stihovi koji se odnose na ljubav: „mucao sam čitavog života / dvesta pedeset miliona zareza / jedan si u sebi obgrlila / slepila sve buduće razmake” (40). Hvale vredan momenat i putokaz za buduće pisanje može biti pesma „peta žica” gde se mucanje suptilno određuje kao formativno iskustvo, što je posebno potcrtano prizorom štimovanja žice na gitari preko zvuka telefona (29). To štimovanje ima nesumnjiv autopoetički značaj: ono označava kako osposobljavanje da se o sebi peva, tako i proces pronalaženja adekvatnog, pogođenog, naštimovanog glasa. Iako je i dalje na putu da do njega stigne, Danilo Đoković ima razloga da sa osmehom uplovi u dalje poetske poduhvate.
I da, važno je zapaziti, veze sa stripom, mada zanimljive, mogle su takođe da budu razvijenije. Komunikacija književnosti i stripa tek je u poslednje vreme izazvala više istraživačke pažnje, a vredi primetiti da je strip prisutniji u srpskoj književnosti nego što bi to neko mislio. Od Sudbine i komentara Radoslava Petkovića, Korta Maltezea Vladimira Pištala i, na primer, Knjige o stripu Vase Pavkovića, sve do poezije Zvonka Karanovića, Dragana Boškovića, Aleksandra Petrovića Babića. Ko želi, ima inspirativnog istraživačkog materijala napretek!
*
I dobro, reci mi, molim te, Praki, valja li ovo šta, ili će biti: „Zbogom, Uroše!”
Uroš Đurković
