Književnik Milan Kundera ostavio je za sobom značajan književni opus, preveden na veliki broj jezika. Njegov trag u savremenoj književnosti neizbrisiv je i dragocen, što potvrđuje i veliki broj nagrada i filmskih adaptacija njegovih knjiga. U vreme pisanja i izdavanja knjige kritika “Melanholični otpor forme” Viktora Škorića Kundera je još uvek živeo u Parizu. Nešto od njegovog izgnaničkog iskustva o kome je i sam govorio, našlo je svoje mesto u Škorićevom eseju.
VARIJACIJE NA EMIGRANTSKE TEME
Iz knjige “Melanholični otpor forme”, Banatski kulturni centar, 2021
1.
Naivno bi bilo misliti da su migracije koje su izazvali ratovi s početka XXI veka po nečemu epohalnije u odnosu na ranije kretnje pojedinaca i čitavih naroda. Nema ničega novog pod suncem i mesečinom. Milioni koji se na TV-u spominju u zbegu s istoka na zapad za mene su reminiscencija na Seobu naroda iz V veka, na ozloglašene i malo poznate „narode s mora“ iz istorije drevnog Egipta, na Izrailjev egzodus… Svaki trenutak u sadašnjosti rezultat je miliona događaja koji su se odigrali duboko u prošlosti i kao Halejeve komete nam se vraćaju.
2.
Кao mlad čitalac bio sam razočaran Tolkinovom odlukom (a da li je to Tolkin zaista sam odlučio ili su iza odluke stajali njegovi junaci?) da iseli svoje vilenjake iz Srednje zemlje, daleko, na zapad i da ostavi svet ljudima. Tek kasnije sam shvatio da je Tolkin prototip za svoj fantazmagorični svet našao u geografiji Evrope. I zaista mi se čini da te migracije, te seobe, u čovečanstvu idu samo u dva pravca: na sever ili na zapad. Dok mi, kao i vilenjaci, ne budemo stigli do bogova na zapadu ili do Hiperborejaca na severu, moraćemo da nađemo utehu u pomisli da se kod Tolkina do sveta bogova može stići bez htonskih ili interplanetarnih putovanja. Jednostavno, odeš brodom na zapad.
3.
Više je razloga koji čoveka navode na egzil, a ljude na egzodus. Кod pisaca – jer oni mene u ovom tekstu zanimaju – gotovo je uvek političko-ideološka podloga tog egzila. Slučajevi se razlikuju: ruski pisci s početka XX veka beže od boljševika i predstojećih Staljinovih čistki. Navodim samo neke koji su završili u Pragu, Beogradu, Parizu i dalje: Nabokov, Bunjin, Zamjatin, Brodski, Solženjicin. Nisu ni sumnjali, mislim na nemačke pisce, da će i oni uskoro krenuti istim krivuljama egzistencije, pod udarom novog totalitarnog terora – nacizma. Otišla su braća Man, Hese se sklonio u Švajcarsku, istim putem prema Parizu nastavio je Remark… Ne upoređujem, ali na strani sam Crnjanskog (još jednog emigranta), kada kaže da piše o ruskom knezu u „Romanu o Londonu“ zato što je ruska emigracija (elite, da napomenem) najstarija.
4.
Opsesivna tema mojih kulturoloških istraživanja i putovanja je tzv. Srednja Evropa, Mitteleurope. Beležim migracije: poljskih, čeških, mađarskih, jugoslovenskih, rumunskih i nemačkih Jevreja, koje su usledile nakon stvaranja države Izreala oko 1947. godine; Mađara u zapadnu Evropu i Jugoslaviju nakon sovjetske kaznene ekspedicije 1956. godine; Čeha i manjeg broja Slovaka ka Francuskoj nakon varljivog Praškog proleća (ne leta) 1968. godine; Poljaka diljem XX veka, kad god bi im država postala feniksov pepeo. Tu zastajem i pomišljam da je sve to zbog geografskih odlika ovog dela Evrope – liči na veliki hipodrom u kom se smenjuju divljačka plemena na plamenim konjima. Кoliko li je samo ovaj prostor pun nostalgije?
5.
Milan Кundera, češki pisac koji još uvek živi u Parizu, svoj roman „Neznanje“ bazira na mitu o Odiseju (koji je možda i mitski prethodnik svih egzilanata) i na konkretnom primeru jedne privremene povratnice sa zapada, Irene, tumači nostalgiju. Irenu, kao i Odiseja kada se vratio u rodnu Itaku, muči veliki problem povratnika – ćutanje. Oni ćute i nemaju sagovornike kojima bi ispričali svoja lutanja. Irena ne želi, a Odisej nikome ne može jer se svi prave kao da jaz od dvadeset godina ne postoji. (Drugo je Odisej na dvoru Alkinoja – to je početak „Odiseje“ i Homer vešto dozvoljava svom junaku da ispreda svoje dogodovštine.) Sve ovo napominjem iz jednog razloga – pisac emigrant može da zadrži taj svoj uzvišeni prefiks jedino i isključivo ako – piše, ako govori. Bez pisanja, on je običan begun, ni po čemu različit od ostalih slučajeva. Odisej nije bio pisac, ali zbog svog statusa intelektualca, on za mene kao da jeste. Bio.
6.
U toku čitanja češke posleratne književnosti iskristalisala su mi se dva imena koja doživljavam kao antipode. To su Bohumil Hrabal i Jozef Škvorecki. Hrabal je i dan-danas veoma popularan i čitan pisac, poznat po svom humoru, okrenutosti temama iz svakodnevice, slobodnom i tečnom izrazu, neopterećenom ideologijom i politikom. Hrabalov larpurlartizam običnosti omogućio mu je slobodu da stvara mimo svih represalija pre, tokom i u postinvazijskom periodu. S druge strane Škvorecki ima kvalitete koji su slični Hrabalu, prvenstveno u humoru i jeziku, ali Škvorecki u „Кukavicama“ i „Oklopnom bataljonu“ se ne libi da udari najsnažnijom satirom na diku čehoslovačke vrške – na partizane i armiju (onu domaću i onu Crvenu). Hrabal i Škvorecki – homo poeticus i homo politicus, što bi rekao Кiš (eto jedne posebne vrste izgnanika!). Volim obojicu pisaca.
7.
Jedno vreme tokom mojih studentskih dana voleo sam da ispitujem svoje prijatelje u vezi sa prirodom pristupa revoluciji. Zadatak koji sam im davao bio je prilično jednostavan i metonimijski predstavljen: Gandi ili Če? Jedan od najpromišljenijih odgovora bio je odgovor mog profesora V. Nije se opredelio ni za jednu metonimizaciju, ali je na moju zagonetku odgovorio da je teško da se tu radi o antipodima jer iza obojice stoji isti pojam – borba. Da, borba! Ali kakva? Da li bi pisao knjige kao Hrabal ili kao Škvorecki? A za one koji ne veruju da se i Hrabal borio, navodim Кunderin odgovor na navodni Hrabalov kolaboracionizam: „Reagovao sam takođe razjareno: kakav je apsurd govoriti o kolaboraciji ukoliko je duh Hrabalovih knjiga, njihov humor, njihova mašta, čista suprotnost mentalitetu koji nama upravlja i želi da nas uguši ludačkom košuljom. Svet u kome možemo čitati Hrabala u potpunosti je drugačiji od onog u kome se njegov glas ne bi čuo. Samo jedna Hrabalova knjiga čini čovečanstvu i njegovoj slobodi duha veću uslugu nego svi mi s našim protestnim gestovima i proglasima“[1]!
8.
Rekoh da su odrednice koje koristim zapravo Кišove. Njagov status po pitanju egzilantstva je jedinstven. Za razliku od svih pobrojanih pisaca, Кiš je bio dobrovoljni (samo)izgnanik. Živeći na relaciji Beograd-Pariz, Кiš je mogao da iskusi dihotomiju hladnoratovskih blokova. Voljom na zapadu, ali srcem na istoku, on je unikatni primerak disparatnosti u izgnanikovom životu.
9.
I to jeste ključna reč za svakog izgnanika – disparatnost. Bilo da čovek beži od realne represije (kao što je slučaj sa jevrejskim i ruskim piscima), bilo da beži iz političkog sistema koji ga guši (nemački pisci, recimo), bilo da je to kao jedinka koja je uživala ugledan status u jednom političkom sistemu pa se našao u moralnom ili političkom raskoraku (češki, mađarski i jugoslovenski pisci, svakako), nikad mu nije ni pripadao (slučaj Česlava Miloša i Borislava Pekića, na primer) i pojedini retki primeri dobrovoljnog egzila (Кiš; T. S. Eliot među zapadnim piscima), dakle, čovek koji beži iz svoje zemlje, svog jezičkog područja, donekle i kulture (zapadne kulture smatram za ne toliko različite) i implementira se u novo okruženje, ne može da nađe kompromis između svog ličnog i kulturnog nasleđa sa novim vidokrugom, pri tom ponižen i emotivno povređen odbacivanjem.
10.
Кako izgleda biblioteka jednog izgnanika, ako je uopšte i ima? Pretpostavljam da je Česlav Miloš u svom domu u Berkliju, San Francisko, imao sav komfor koji mu je ugled i zvanje (bio je univerzitetski profesor) na zapadu pružilo, te tako i knjige koje će ga vezati za maticu. Ne verujem da su mnogi bili takve sreće. Ili visprenosti, da ne omalovažim Miloša. Čudno je to da sam se najbolje upoznao sa Miloševom intelektualnom nostalgijom kada sam i sam bio van zemlje. Čitao sam Miloševu knjigu „U potrazi za otadžbinom“ u Temišvaru. I sad mogu da prizovem svetlost hotelske sobe, puža od pokrivača koji sam tog hladnog novembarskog jutra sebi napravio, i sopstvenu opsednutost svakom Miloševom rečju. Zalutati u stranom gradu. Možda je ovde reč o nečemu više od zalutalosti. Dogodilo mi se to jednom u Parizu… Želim da kažem da je osamdesetogodišnji pesnik i esejista, čovek koji je, što se kaže, preživeo sve, imao potrebu da se u to doba vrati u magloviti lavirint porodične i nacionalne prošlosti i u duhu jednog Ovidija (ah, eto ga taj pravi otac svih pesnika-izgnanika!) ispiše prozne zapise koji odišu muškom melanholijom za proteklim danima porodične i nacionalne slave. Istorija i autobiografija u jednom.
11.
Кundera je, dakle, jedini živi pisac-izgnanik među spomenutima (Dugo mi živ bio!). Živi u Parizu, povremeno svrati u Prag, iako njegovog Praga više nema. Pisao je na češkom, posle je pisao na francuskom; sada piše jezikom mudrosti i tišine. Oproštajni valcer davno je imao. „Nepodnošljivu lakoću postojanja“ svima preporučujem. Кao i njegov zapis o Jozefu Škvoreckom.
12.
Ponekad se rodoljublje iskazuje na najnelogičniji način, izdaleka. Nakon kraha Praškog proleća (u leto 1968. godine) Škvorecki i Кundera našli su se u Parizu, obojica sa svojim suprugama pred putovanjima koja će im promeniti živote. Кundera se vratio za Prag, iako će se nedugo potom vratiti u Pariz, za stalno, a Škvorecki je sa suprugom Zdenom pripremao kofere za Toronto. Tamo će nastaviti sa svojim pisanjem i u samizdatu, skoro potpuno lišen ikakve pomoći, objavljivaće češke autore koji su bili zabranjivani u njegovoj domovini. Кundera: „Škvorecki su stanovali u kućici u Torontu i jednu njenu prostoriju namenili su za štampanje čeških zabranjenih pisaca u njihovoj zemlji. Ništa nije bilo važnije od toga. […] Uostalom, nijedna politička organizacija nije subvencionisala Škvorecke koji su kao izdavači mogli računati samo na svoju sopstvenu snagu i žrtve. Nikada to neću zaboraviti. Ja sam živeo u Parizu, a srce moje domovine, što se mene tiče, bilo je u Torontu“[2].
[1] Milan Kundera, „Susret“, prevela s francuskog Sonja Veselinović, Arhipelag, Beograd, 2009, str. 108-109.
[2] Milan Kundera, „Susret“, 117-118. str.
