Evo šta vidim u tvojim očima ovog trenutka: kišnu noć, usku ulicu, ulična svetla koja klize u daljinu. Kroz oluke se sliva voda sa strmih kosih krovova. Ispod ispusta svakog oluka stoji vedro sa zelenim obručima. Nizovi vedara obeležavaju crne zidove sa obe strane ulice. Gledam kako se pune hladnom živom. Kišna živa narasta i preliva se. Gologlave svetiljke plove u daljinu, njihovi zraci stoje uspravno u tami kiše. Voda iz vedara se preliva.
Tako ulazim u tvoje zamagljene oči, u usku uličicu crnih odsjaja u kojoj noćna kiša šušti i žubori. Nasmeši mi se. Zašto me gledaš tako zloslutno i mračno? Jutro je. Čitavu noć zvezde su pištale dečjim glasovima, a gore na krovu neko je mučio i milovao violinu oštrim gudalom. Gledaj, sunce sporo prelazi preko zida kao blještavo jedro. S tebe se uzdiže izmaglica i obavija nas kao dim. U očima ti lebde zrnca prašine, milioni zlatnih svetova. Nasmešila si se!
Izlazimo na balkon. Proleće je. Dole, nasred ulice, kovrdžavi plavokosi dečak vredno radi, crta boga. Bog se proteže od jednog do drugog trotoara. Dečak steže komad krede, malo parče belog ćumura, čuči, okreće se, crta širokim potezima. Beli bog ima veliku belu dugmad, stopala su mu okrenuta u stranu. Razapet na asfaltu, gleda uvis okruglim očima. Usta su mu beli luk. U ustima mu se pojavila cigara veličine cepanice. Kratkim kružnim potezima dečak crta spirale koje predstavljaju dim. Podbočio se da osmotri svoje delo. Dodao je još jedno dugme… S druge strane ulice čulo se otvaranje prozora; zazvonio je ženski glas, snažan i srećan glas, dozivao je dečaka. Dečak je šutnuo kredu i utrčao u kuću. Na ružičastom asfaltu je ostao da leži beli geometrijski bog, zagledan u nebo.
Oči su ti se ponovo zamaglile. Shvatio sam, naravno, čega se sećaš. U uglu naše spavaće sobe, ispod ikone, stoji šarena gumena lopta. Ponekad meko i tužno skoči sa stola i nežno se zakotrlja po podu.
Vrati je na mesto, pod ikonu, a onda, zašto ne bismo otišli u šetnju?
Prolećni vazduh. Pomalo paperjast. Vidiš li lipe duž ulice? Crne grane prekrivene vlažnim zelenim resama. Sve drveće na svetu nekud putuje. Večno hodočasti. Sećaš li se, kad smo dolazili ovamo, u ovaj grad, kako je drveće putovalo pored prozora vagona? Sećaš li se onih dvanaest jablanova koji su se dogovarali kako da pređu reku? I pre toga, na Krimu, jednom sam video čempres kako se nadvija nad badem u cvatu. Nekada davno, čempres je bio krupan i visok odžačar sa žičanom četkom i merdevinama ispod miške. Bio je do ušiju zaljubljen, nesrećnik, u sićušnu pralju, ružičastu kao latice badema. Sada su se najzad sastali i zajedno putuju. Njena ružičasta kecelja se širi na vetru; on se naginje bojažljivo, kao da se još plaši da će je očađaviti. Prvorazredna priča.
Svako drvo je hodočasnik. Imaju Mesiju, koga traže. Njihov Mesija je kraljevski libanski kedar, ili je to možda neki majušni neupadljivi grm negde u tundri…
Danas kroz naš grad prolaze lipe. Pokušavali su da ih zaustave. Oko stabala su postavljali kružne rešetke. Ali lipe i dalje putuju…
Krovovi blješte kao položena, suncem zaslepljena ogledala. Krilata žena stoji na simsu prozora i pere stakla. Savija se, pući usne, sklanja pramen plamene kose s lica. Vazduh blago miriše na benzin i lipe. Ko danas može reći kakvi mirisi su dočekivali goste na ulazu u pompejski atrijum? Za pola stoleća niko neće znati kakvi mirisi su ispunjavali naše ulice i sobe. Iskopaće nekog ratnog heroja od kamena, kakvih ima na stotine u svakom gradu, i uzdisaće za Fidijama prošlih vremena. Sve na svetu je lepo, ali čovek primećuje lepotu jedino ako je viđa retko ili iz daljine… Slušaj… danas smo bogovi! Naše plave senke su beskrajne. Putujemo kroz džinovski, radosni svet. Visoki stub na uglu je čvrsto obmotan vlažnim platnima na koja je slikarska četka nanela vrtloge boja. Starica koja prodaje novine ima kovrčave sive dlake na bradi i ludačke svetloplave oči. Neposlušne novine vire bez reda iz njene torbe. Krupna slova me podsećaju na leteće zebre
Autobus se zaustavlja na stanici. Gore na spratu kondukter udara dlanom o gvozdenu školjku. Krmanoš snažno okreće veliko kormilo. Čuje se težak jauk, sve snažniji, i kratak zvuk brušenja metala. Široke gume ostavljaju srebrni trag na asfaltu. Danas, na ovaj sunčani dan, sve je moguće. Gledaj – onaj čovek je s krova skočio na žicu i sad hoda po njoj, cepa se od smeha, širi ruke visoko iznad zaljuljane ulice. Gledaj – one dve kuće se igraju trule kobile; kuća broj tri je završila između brojeva jedan i dva; nije se odmah skrasila – video sam prorez ispod nje, tanku traku sunčevog svetla. A jedna žena se zaustavila nasred trga, zabacila glavu i zapevala; svet se okupio oko nje, a onda uzmakao: na asfaltu leži prazna haljina, na nebu je proziran oblačak.
Smeješ se. Kada se smeješ, želim da čitav svet pretvorim u tvoje ogledalo. Ali oči su ti se odmah ugasile. Govoriš strasno, prestrašeno: – Da li bi želeo da odemo… tamo? Da li bi to želeo? Danas je tamo lepo, sve cveta…
Naravno da sve cveta, naravno da ćemo otići. Zar nismo bogovi, ti i ja?… U krvi osećam okretanje svemira koji se ne mogu istražiti…
Slušaj – želim da trčim čitav život, da urlam na sav glas. Neka sav život bude nesputani krik. Kao kad gomila pozdravlja ulazak gladijatora.
Ne zaustavljaj se da razmisliš, ne prekidaj urlik, izdahni, oslobodi radost postojanja. Sve cveta. Sve leti. Sve urla, guši se kricima. Smeh. Trčanje. Raspuštena kosa. To je sve što život može da ponudi.
Ulicom vode kamile od cirkusa do zoološkog vrta. Njihove kudrave grbe se povijaju i njišu. Blaga izdužena lica podižu visoko, sanjivo. Kako može postojati smrt dok kamile vode niz ulicu na prolećni dan? Na uglu, neočekivani prizor ruske flore; prosjak, božansko čudovište, sav je izvrnut i naopak, stopala mu rastu ispod pazuha, vlažnom maljavom šapom pruža buket zelenih đurđevaka… Udario sam prolaznika ramenom… Kratki sudar dva džina. Veselo, veličanstveno, odmahuje mi svojim lakovanim štapom. U zamahu vrhom štapa razbija izlog prodavnice iza leđa. Cikcak linije se šire sjajnim staklom. Ne – to je samo odblesak sunca u mojim očima. Leptir, leptir! Crni leptir s grimiznim prugama… Komadić baršuna… Uzdigao se iznad asfalta, preleteo preko automobila u prolazu i visoke zgrade u vlažni azur aprilskog neba. Isti takav leptir jednom je sleteo na belu ogradu arene: Lezbija, senatorova ćerka, graciozna, crnooka, sa zlatnom trakom na čelu, opčinjena njegovim pulsirajućim krilima, propustila je onaj delić sekunde, onaj kovitlac prašine kada je bikovski vrat jednog borca pukao pod golim kolenom drugog.
Danas mi je duša puna gladijatora, sunca, buke sveta…
Niz široke stepenice spuštamo se u dugačku mračnu prostoriju. Stepenici glasno odzvanjaju pod našim stopalima. Sive zidove ukrašavaju prikazi grešnika u plamenu. Crna grmljavina u daljini narasta baršunastim talasima. Onda eksplodira svuda oko nas. Žurimo napred, kao da očekujemo boga. Stešnjeni u sjaju stakla. Polazimo. Nestajemo u crnom bezdanu i ubrzavamo uz šuplje odjeke duboko u podzemlju, držeći se za kožne remene. Ćilibarske lampe se na trenutak gase uz tihi prasak, u mraku se žare lebdeće loptice – izbečene oči demona ili možda cigare naših saputnika.
Svetlo se ponovo pali. Gledaj, tamo – visoki čovek u crnom kaputu pored staklenih vrata vagona. Nejasno prepoznajem to izduženo, žućkasto lice, koščatu grbu njegovog nosa. Tanke usne su stegnute, brazda napete pažnje između gustih obrva, sluša nešto što mu objašnjava drugi čovek, bled kao gipsana maska, s kratkom, ovalnom, štucovanom bradicom. Siguran sam da govore rimovanim trostisima. A žena pored tebe, u svetložutom kaputu, sa spuštenim trepavicama – da li bi to mogla biti Danteova Beatriče? Iz vlažnog podzemlja ponovo izranjamo na svetlo sunca. Groblje je daleko na periferiji. Zgrade se proređuju. Zelene prazne površine. Sećam se kako je ova prestonica izgledala na jednoj staroj grafici.
Hodamo uz vetar pored teške ograde. Na isti takav ustreptao i sunčan dan vratićemo se na sever, u Rusiju. Tamo neće biti mnogo cveća, osim žutih zvezda maslačaka duž jaraka. Golubije sivi stubovi telegrafa šumeće u prolazu. Kada me iza krivine u srce pogode jele, crveni pesak, ugao kuće, zateturaću se i pašću ničice.
Gledaj! Iznad puste zelene ravnice, visoko na nebu, avion putuje uz duboki zvonki zvuk, kao eolska harfa. Staklena krila mu svetlucaju. Lepo, zar ne? Da, slušaj – evo šta se dogodilo u Parizu, pre oko 150 godina. Jednom, rano izjutra – bila je jesen i drveće je u mekim narandžastim čoporima plovilo niz bulevare u nebo – jednog ranog jutra, trgovci su se okupili na pijaci; tezge su zatrpali sočnim, sjajnim jabukama; osećao se miris meda i vlažnog sena. Jedan starac s belim čupercima u ušima bez žurbe je ređao kaveze sa pticama koje su se vrpoljile na prohladnom vazduhu; onda se pospano spustio na ležaj; jutarnja magla je još zaklanjala zlatne kazaljke na crnom brojčaniku sata na gradskoj većnici. Tek što je zaspao, neko ga je uhvatio za rame i prodrmao. Starac skoči i pred sobom ugleda zadihanog mladića. Mladić je bio vitak, suvonjav, sitne glave i malog zašiljenog nosa. Prsluk – srebrnast, s crnim prugama – bio mu je ukoso zakopčan, traka na konjskom repu mu se razvezala, a jedna bela čarapa mu je spala niz nogu i pogužvala se. – Treba mi ptica, bilo kakva ptica – može i kokoška – reče mladić, pošto je bacio ovlašan, nemiran pogled na kaveze. Starac je pažljivo izvadio malu belu kokošku koja se slabašno opirala u njegovim preplanulim rukama. – Šta joj je – je li bolesna? – upita mladić, kao da razgovaraju o kravi. – Bolesna? Tako mi riblje utrobe! – blago se brecnu starac.
Mladić mu baci sjajni novčić i otrča između tezgi, stežući kokoš uz grudi. Onda naglo stade, okrete se i dotrča nazad pred starca.
– Treba mi i kavez – reče.
Kad je najzad otišao, držeći kavez s kokoškom u jednoj ruci i mašući drugom kao da nosi kofu, starac je zabrundao i ponovo se opružio. Kako mu je posao tog dana išao i šta mu se dalje dogodilo, to nas ovde uopšte ne zanima.
Što se tiče mladića, on je bio niko drugi do sin čuvenog fizičara Šarla. Šarl je pogledao malu kokoš preko naočara, kucnuo kavez vrhom žutog nokta i rekao: – Dobro, sad imamo i putnika. – A onda je iza sjajnih naočara dodao: – Što se tebe i mene tiče, dečače, mi ćemo sačekati. Bog zna kakav je vazduh gore među oblacima.
Tog istog dana, na Marsovim poljima, u dogovoreni sat, ogromna laka kupola ukrašena kineskim arabeskama, s pozlaćenom gondolom pričvršćenom svilenim užadima, polako je narastala pred zapanjenom gomilom, puneći se vodonikom. Šarl i njegov sin užurbano su obavljali pripreme između stubova dima koje je vetar zanosio. Kokoška je virila iza žičane mreže jednim okruglim okom, naginjući glavu u stranu. Svuda oko nje promicali su šareni, kitnjasti kaftani, široke ženske haljine, slamnati šeširi; kada je velika sfera počela da se podiže uvis, stari fizičar ju je prvo pratio pogledom, a onda je zaplakao na sinovljevom ramenu; stotine ruku je mahalo sa svih strana maramicama i trakama. Prozračni oblaci plovili su nežnim osunčanim nebom. Zemlja se udaljavala, zaljuljana, svetlozelena, pokrivena klizećim senkama i rasutim mrljama drveća. Dole, u daljini, projurila je figurica konjanika – i sfera je uskoro nestala sa vidika. Kokoška je malim, okruglim okom i dalje gledala dole ka zemlji.
Let je potrajao čitav dan. Dan se završio raskošnim, živopisnim zalaskom sunca. Kada je pala noć, sfera je polako počela da se spušta. Nekada davno, u selu na obali Loare, živeo je jedan dobroćudni, razroki seljak. Izašao je na njivu rano u zoru. Usred njive ugledao je čudo: ogromnu gomilu šarene svile. U blizini je ležao prevrnut mali kavez. Kokoška, sva bela, kao da je od snega, proturila je glavu kroz žicu i kljucala, tražeći male insekte u travi. Seljak se prvo uplašio, a onda je shvatio da je to poklon od Bogorodice, čija je kosa lepršala na vetru kao paukove mreže u jesen. Seljakova žena je prodavala svilu malo po malo u obližnjem gradu, pozlaćena gondola je poslužila kao kolevka za čvrsto povijenog prvorođenog sina, a kokoška je završila u dvorištu iza kuće.
Slušaj dalje.
Prošlo je neko vreme i jednog lepog dana, dok je prolazio pored sena kod ulaza u ambar, seljak je čuo radosno kokodakanje. Zastao je. Iz zelene prašine ispod sena iskočila je kokoška, graknula na sunce i ponosno se odgegala. Ispod sena su sijala četiri zlatna jajeta, topla i glatka. Što uopšte nije neobično. Prepuštena milosti vetra, kokoška je prošla kroz čitav zalazak sunca, a sunce se popelo na nju kao vatreni pevac s grimiznom krestom i zamahalo krilima.
Ne znam da li je seljak to shvatio. Dugo je stajao nepomičan, treptao i žmirkao, držeći na dlanovima još topla, cela, zlatna jaja. Onda je potrčao preko dvorišta lupajući drvenim klompama i zaurlao tako snažno da je nadničar pomislio da je odsekao sebi prst sekirom…
Naravno, sve to se dogodilo pre mnogo, mnogo vremena, davno pre nego što je avijatičar Latam, pošto se srušio nasred kanala, seo na rep svoje potonule „Antoanete“, tog vilinog konjica, da tako kažem, zapalio požutelu cigaretu i onda gledao kako gore visoko na nebu njegov rival Blerio u malom avionu zdepastih krila prvi put preleće od Kalea do šećerno belih obala Engleske.
Ali ne mogu da savladam tvoj bol. Zašto ti se oči ponovo pune tamom? Ne, ne govori ništa. Znam sve. Ne smeš da plačeš. On čuje moje priče, nema nikakve sumnje da ih čuje. Reči ne znaju za granice. Pokušaj da shvatiš! Gledaš me tako zlokobno i mračno. Sećam se noći posle sahrane. Nisi mogla da se skrasiš u kući. Izašli smo na blještavu lapavicu. Zalutali smo. Završili smo u nekoj nepoznatoj uskoj ulici. Nisam razaznao njeno ime, ali video sam da je izvrnuta, kao u ogledalu, na staklu ulične svetiljke. Lampe su plovile u daljinu. Voda je kapala sa krovova. Vedra su se nizala duž crnih zidova sa obe strane ulice i punila hladnim životom. Punila su se i prelivala. Odjednom, bespomoćno šireći ruke, rekla si:
– Ali bio je tako mali, tako topao…
Oprosti mi što sam nesposoban za plač, za jednostavan ljudski plač, što umesto toga pevam i nekuda jurim, hvatam se za svaki par krila koja naiđu, visok, pogužvan, preplanulog čela. Oprosti mi. Tako mora biti.
Hodamo polako duž ograde. Groblje je već blizu. Eno ga, ostrvce prolećnog belila i zelenila usred prazne prašnjave parcele. Dalje idi sama. Čekaću te ovde. U očima ti se video kratak, zbunjen osmeh. Znaš me dobro… Kapija je zaškripala, onda se zatvorila uz udarac. Sedim sam na proređenoj travi. U blizini je vrt s ljubičastim glavicama kupusa. Iza je prazna parcela, fabričke zgrade, živahni džinovi od cigala lebde u azurnoj izmaglici. Kraj mojih stopala, zgužvana zarđala konzerva se presijava u levku od peska. Okružuju me tišina i nekakva prolećna praznina. Nema smrti. Vetar mi prilazi s leđa kao šepava lutka i golica mi vrat paperjastom šapom. Smrti ne može biti.
Moje srce je takođe proletelo kroz zoru. Ti i ja ćemo imati novog, zlatnog sina, rođenog iz tvojih suza i mojih priča. Danas razumem lepotu ukrštenih žica na nebu, magličastog mozaika fabričkih dimnjaka, izvrnute zarđale konzerve s poluotvorenim, nazubljenim poklopcem. Izbledela trava žuri, žuri nekuda na prašnjavim talasima praznog placa. Podižem ruke uvis. Sunce klizi preko moje kože. Koža mi je pokrivena šarenim iskrama.
Želim da ustanem, da raširim ruke za beskrajni zagrljaj, da se velikim, blistavim rečima obratim nevidljivoj publici. Počeo bih ovako:
– O bogovi duginih boja…
(prevod s engleskog: Đorđe Tomić)
