Ivan Đurđević, Besnilo ili kako smo umirali (prvi deo)

“Knjiga je, odmah na početku, dobila prefiks „žanr-roman“, aludirajući na amalgam više literarnih pravaca. Fabula se sklapala iznad londonskog Hitroua, u očekivanju nuklearne katastrofe, tako da je knjiga mogla pripadati savremenoj vrsti trilera koja se u današnje vreme bez skrupula eksploatiše; onoj u kojoj glavni junak žuri da deaktivira bombu u kojoj će nestati kraljevsko blago ili onoj gde čudovište, nedefinisanog i izopačenog lika izazove pomor ili zarazi slabije od sebe. Takva se literatura pre svega drži na „ekskluzivnosti“ i senzacionalnosti nečega što je blisko ljudima, na njihovom duhovnom planu. Ali Besnilo je prevazišlo svoju temu. Tema se nije mogla odvojiti od piščeve poetike. Ona je morala da veže za sebe smisao za antropologiju, unakrsno izlaganje naučnih teorija o problemu kojim se bavi i da u nekom smislu ponudi sintezu nauke i umetnosti. Nije mogla da se razvija bez ironije, parabole i metafore, a još manje bez ispitivanje istorije, jer na nekim stranicama Besnila imamo priliku da se upoznamo sa istorijatom pomora u kojima se ljudska rasa davila i umirala”, kaže kritičar Ivan Đurđević u svojoj studiji.