Poezija nije istina:
ona je uskrsnuće prisustva,
istorija
preobražena u istinu vremena bez datuma.
Poezija,
kao istorija, stvara se;
poezija:
oličenje
sunca-nad-kamenjem u jednom imenu,
rastvaranje
imena u onostranost kamenja.
Oktavio Paz, Nokturno svetog Ildefonsa (odlomak)
Prevod Branislav Prelević
“Čitanje kao jedna vrsta putovanja, pomeranja iz sopstvene pozicije, mogućnost za proživljavanje neograničenog broja neslućenih mogućnosti; kao hvatanje u kolo čije korake ne znamo unapred, kao dozvoljavanje nepoznatom vodiču da nas provodi kroz tajanstvene šume, zemlje u kojima žive džinovi, psoglavci ili sirene sa ptičjim glavama. Čitanje kao način da se bezbroj puta pogine, a da se život ipak nastavi, da se neprijatelju razglobi koleno ili ucveljenom ocu vrati leš sina da ga uz počasti pogrebe. Čitanje kao vraćanje volje duhu obamrlom od lišenosti voljne sposobnosti, kao lekovit dokaz o mogućnosti pomeranja granica i svrhovitosti života izvan žiže, daleko od akcije, od vreve na agori. Pisac te odvodi, daje ti mogućnost da otičeš kao voda, reka ponornica, reka sunovratnica sa neviđenim vodopadom ili mirna ravničarska navodnjavateljka, gostoljubiva brodovima, podatna ribolovcu.
Jadranka Milenković, Soba 427 (Arete, 2019)
Pragmatisti misle da istorija pokušaja da se izdvoje Istina ili Dobro, ili da se definišu reči “istinit” ili “dobar” podržava njihovu sumnju da bi na tom području išta interesantno moglo da se uradi. Moglo je, naravno, da bude i drugačije. Ljudi su, začudo, našli da se štošta interesantno moglo reći o suštini Sile ili o definiciji “broja”. Mogli su da otkriju nešto interesantno i o suštini Istine. Ali, činjenica je da nisu. Istorija pokušaja da se to učini, kao i kritike tih pokušaja, uglavnom se poklapaju s istorijom onog literarnog žanra koji nazivamo “filozofija” – i koji je zasnovao Platon.
Tako pragmatisti smatraju da je platonovska tradicija iscrpla svoju upotrebljivost. To ne znači da oni imaju da ponude novi, ne-platonovski skup odgovora na platonovska pitanja, već misle da ta pitanja više uopšte ne bi trebalo postavljati. Kada sugerišu da ne postavljamo pitanja o prirodi Istine i Dobrog, oni ne formulišu teoriju o prirodi stvarnosti, saznanja ili čoveka koja tvrdi da “ne postoji tako nešto” kao što su Istina i Dobro. Nemaju ni “relativističku” ili “subjektivističku” teoriju o Istini i Dobrom. Oni bi prosto voleli da promene temu.
Rorti, R. Konsekvence pragmatizma, Nolit, Beograd, 1992.
Preveo Dušan Kuzmanović
© 2024 Klub Prejaka Reč.
