Nakon što je pesma “Krdo” Jadranke Milenković pobedila na konkursu “Šumadijskih metafora” 2024. godine, kao nagrada objavljena je njena pesnička knjiga “Stopama onih tiših”. Saradnja autorke i ove manifestacije nakon toga samo se produbljuje. Predsednik žirija, urednik i recenzent ove knjige – Ognjen Petrović – uradio je nedavno intervju sa autorkom za novi zbornik “Šumadijskih metafora” objavljen u 2025. godini, u kojem je mesto našao i najnoviji ciklus pesama iste autorke, pod nazivom “Vremenitost srca”. Pročitajte intervju!
1) Autorka ste pesničkih knjiga, romana, zbirki pripovedaka; pišete esejistiku, meditativnu prozu, književnu kritiku, bavite se i uredničkim radom. Koliko je izazovno menjati književne perspektive i koja vam najviše prija: pesnička ili prozna?
Dugogodišnje bavljenje književnošću, pre svega kroz čitalačku perspektivu, zatim u radu sa Klubom „Prejaka reč“, pa tek onda kroz sopstvene pokušaje književnog uobličavanja, nužno je iznedrilo više različitih uglova iz kojih se toj književnosti može pristupiti. Polje književnosti je neizmerno, na njemu se nalaze i oni svetovi i oblici koje još ne poznajemo i ne možemo ni naslutiti. Zašto se ograničavati, kad je sloboda upravo najvažniji preduslov pisanja? Ne znam šta čemu prethodi – sloboda stvaralaštvu ili obrnuto, ali su svakako u najtesnijoj vezi. U tom smislu, kod mene nema racionalnih i intencionalnih opredeljivanja ka nekom određenom žanru, stilu, tematskom opsegu, pa se tako ne bih ni ovoga puta izjašnjavala o tome šta mi je važnije, odnosno čemu dajem prednost. Na našoj sceni ima još autora koji se jednako dobro snalaze na svim nabrojanim poljima, što scenu čini živom i raznovrsnom.
2) Koliko često i kako pišete? Imate li određene spisateljske rituale? Smatrate li da je pisanje veština koja se mora usavršavati svakodnevno ili mu pristupate kada se za to steknu naročiti uslovi? Postoje li idealni uslovi za pisanje i koji bi to uslovi bili – ukoliko postoje? Pišete li sa lakoćom ili prolazite kroz mukotrpan proces razvijanja inicijalne ideje u tekst? Šta prethodi, u Vašem slučaju, samom činu pisanja?
Volela bih da je pisanje jedini moj posao, a ne samo ljubav, pozvanje. To bi značilo imati mnogo više vremena za čitanje i realizaciju ideja (koje nadolaze u mnogo većem obimu nego što se mogu književno obraditi, s obzirom na činjenicu da je vreme koje odvajam za književnost neka vrsta luksuza, čak i krađe). Nisam u situaciji da se pohvalim čak ni svakodnevnim pisanjem, ako se pod pisanjem ne podrazumevaju i beleške koje će kasnije služiti za neko delo, ili kratke forme, mikroeseji, kratki čitalački utisci i slično, čime uglavnom propraćam svoja čitalačka iskustva. Čitanje jeste moja svakodnevna rutina, koja se proteže u prošlost sve do vremena kada nisam znala da čitam, jer je i tad uvek postojao neko ko mi je čitao, zadovoljavajući moju nepresušnu potrebu za pričom. Smatram da je čitanje osnova za usavršavanje koje pominjete; drugi potreban uslov je pisanje samo, i svest o tome da je napredak nemoguć bez tog mukotrpnog rada na sopstvenom tekstu. Naročiti uslovi koji u mom slučaju značajno doprinose radnom elanu, a nadam se i kvalitetu teksta, odnose se pre svega na prostorno izmeštanje, na putovanje, dakle na odlazak iz kuće. Ne pišem s lakoćom, mada u periodima rada na nekoj proznoj knjizi mogu da ispišem veliki broj stranica za relativno kratko vreme. Ono što usporava proces jeste Sveta Dorada, najmanje dvocifren broj prolaženja kroz isti rukopis radi sređivanja teksta (radi se, naravno, o stilskim intervencijama). Bilo bi od značaja da izdavačke kuće imaju ozbiljne urednike, ali uglavnom se ne mogu pohvaliti ni stručnim i iskusnim lektorima, pa je autor sam i urednik, i lektor, i korektor, često i dizajner svojih knjiga. Potom i neka vrsta menadžera, posrednika koji knjigu približava potencijalnim čitaocima. Sve to ometa autora u onome što bi trebalo da je njegovo jedino zanimanje.
3) Poznata je maksima da život ne sme trpeti zbog književnosti: da li je moguće obrnuto, da literatura ne sme trpeti zbog života? Može li se, u Vašem slučaju, staviti znak jednakosti između književnosti i života? Smatrate li da je književnost paralelni život ili zamena za život ili nešto sasvim drugo?
Čini mi se da oni koji me sasvim površno znaju mogu da pomisle da mi je književnost neka vrsta zamene ili bekstva; no oni koji me znaju bolje vide da je to sasvim drugačije, da kod mene književnost i život ne ometaju jedno drugo, niti su dve paralelne ravni, već su prepleteni (o tome sam puno pisala u svom prvom romanu – o potrebi da najvažnije stvari naših života budu ugrađene direktno u temelj tog života, da ga ne urušavaju nego budu njegova noseća greda). Život zaista ne trpi kad je određena pasija ili najdublja potreba ugrađena u temelj bića i u temelj tog života: porodica prihvata to kao da je član koji je tom pasijom „zaražen“ time samo dobio jedno naročito čulo, neodvojivo od njega samog. Ono što može pogubno uticati na ostale odnose u životu nije umetnička pasija, već neke druge nuspojave koje iz toga proizlaze, a kojima se stvaralac mora jasno i neprekidno odupirati. Mnogi su o tome pisali; jedno od zanimljivih gledišta je izneto u Kamijevoj priči „Jona“ iz zbirke „Izgnanstvo i kraljevstvo“. Dakle, nuspojave takvog života dolaze što spolja, što iznutra. Ono što dolazi spolja uglavnom je vezano za zavodničku dimenziju književnog (umetničkog) života, ono što dolazi iznutra je slabićko uverenje u to da je umetnik naročito biće i da samim tim ima naročita prava. Za samo delo je bolje da književnog života ne bude previše, a da doživljaja sebe kao naročitog ne bude nimalo.
4) Kakav je Vaš odnos prema kompromisima u književnosti? Jesu li oni nužni ili je moguće izbeći ih i po koju cenu? Imajući u vidu činjenicu da Vaše knjige imaju čitalačku publiku – kako doživljavate čitalačke zahteve i koliko često ste nesvesno ili promišljeno izneveravali takozvani horizont očekivanja prema kom pisac (ne)može zauzeti neutralan stav?
I ovo je značajno i neizbežno pitanje sa kojim se autor mora kad-tad sudariti. Kao i mnogi, i ja sam o tome pisala, maskirajući taj svoj doživljaj straha od publike u jednu davnu, detinju epizodu nesvesnog pevanja tokom igre, koje je jednog dana bilo prekinuto svešću da to neko sluša i procenjuje. Posle tog nevinog detinjeg pevanja, više se nikad nije vratila ta sloboda i potpuno uživanje u pevanju radi pevanja. Istu stvar doživi autor onog momenta kad se suoči sa potencijalnom publikom (u mom slučaju taj susret se nije desio odmah – jer moji prvi okasneli pisani radovi, pisani sa punih četrdeset godina, u startu nisu bili namenjeni objavljivanju). Ipak, nisam spremna na velike kompromise, što rezultira time da se moje teme ne poklapaju sa popularnim temama, da takođe nisam spremna da svoj književni stil uprostim prema zahtevima publike sve manje spremne na izvestan napor, kao što nisam spremna ni na jednostavan zahtev da moje knjige budu (duplo) kraće. Mnoge stvari prisutne u mojim knjigama nisu tipične za sadašnje vreme. Drugi pisci se ponekad začude činjenici da neke moje knjige imaju klasičnog sveznajućeg pripovedača, ili epistolarnu formu (prebačenu na mejlove), da je moja poezija manje narativna i donekle hermetična, da se bavi i nekim uslovno rečeno metafizičkim i antropološkim temama (ali to su teme koje mene zaokupljaju kao čitaoca, istraživača – logično je da su onda i prebačene u ono što pišem). Nakon svega toga, i za mene samu je fascinantna činjenica da knjige dobro prolaze kod određenog broja ljudi, kod različitih žirija, kod nekih kritičara…
5) Podelite sa čitaocima „Šumadijskih metafora“ naslov knjige drugog pisca koju biste voleli da ste je Vi napisali.
Puno je takvih naslova, jer sam, kao što rekoh, pasionirani čitalac. Volela bih da sam napisala „Braću Karamazove“, sva dela Tomasa Mana, većinu Kafkinih knjiga, „Sto godina samoće“, „Majstora i Margaritu“, poeziju Ivana V. Lalića. Knjige Pekića, Kiša, Crnjanskog, Rastka Petrovića, Branka Miljkovića. Knjige Olge Tokarčuk, Margerit Jursenar. Antuna Šoljana. Virdžinije Vulf. Svake godine otkrijem poneko ime koje me fascinira. Jedne godine to bude Gonsalo M. Tavareš, druge bude Romen Gari, treće Klaudio Magris. Jako volim Hakslija, Kamija, Elijasa Kanetija, Kortasara, Rilkea. Borhesa. Svi ti uticaji prisutni su u mom pisanju. Mogla bih da nabrajam do sutra. Dok sedim i ispisujem ove redove okružena sam knjigama koje su na policama uz svaki od zidova, u ormarima, u svim prostorijama stana. Gde god da se okrenem vidim knjige koje volim i koje bih volela da sam ja napisala.
6) Književnost koju stvarate karakteriše, između ostalog, i neprekidni dijalog sa drugim piscima i njihovim delima. Može li se reći da svojim čitaocima, intertekstualnim mrežama u tekstu, govorite kako je napor pisanja moguć jedino kroz napor čitanja? Koliko Vam je važno čitalačko iskustvo u uobličavanju i konkretizovanju sopstvenih dela? Smatrate li sebe prvenstveno Piscem ili Čitačem ili se navedene kategorije, u Vašem slučaju, ne mogu razdvojiti?
U prethodnim odgovorima već sam Vam dala i odgovor na ova pitanja. Smatram se pre svega čitaocem. Govorila sam o tome puno, i na sastancima Kluba „Prejaka reč“. Da (daleko bilo!) moram da izaberem (kao u nekoj distopiji, u nekoj fantastičnoj priči) samo jednu od te dve velike strasti, izabrala bih čitanje. Čitanje me povezuje sa svetom izvan mene, ono je neizmerno važno za proširenje svih horizonata, za moje otvaranje prema stvarima koje ne znam, koje nisam iskusila. I dalje imam veliku želju za saznavanjem, za premišljanjem. Za to su potrebni drugi, kao i za sve drugo na svetu. Moji pokušaji pisanja su vezani za to da ja drugima budem taj drugi koji njima donosi nove svetove. Nikako ne bih mogla da se lišim čitanja, ta je potreba kod mene starija, ona je nasušna.
Ljudi koji su pročitali više mojih knjiga primetili su da je glavni junak tih knjiga upravo Pasionirani Čitalac, a ne Pisac (koji je veoma čest junak savremenih romana).
7) Postoji li idealan čitalac i kakav bi, ukoliko postoji, on bio?
I o tome sam pisala, jer je to moja opsesivna tema. Idealan čitalac bi bio onaj koji bi mogao da prodre do samih korena teksta, da pohvata sve što je autor uneo u taj veliki poklon koji je ponudio čitaocu. Čitalac, na žalost, nikad ne može da uzme sve, čak i kad čita istu knjigu više puta, kad je proučava, kad podvlači, prepisuje, piše po marginama, kad prepiše celu knjigu sa predgovorom i pogovorom. Knjiga je uvek veća, to je kolač koji se može jesti bezbroj puta i nikad se ne može njime potpuno zasititi, nikad se ne može sasvim provaliti recept po kome je spravljen. Bilo mi je to jasno i kad nisam pisala, a sada mi je još jasnije. Ipak u šali ponekad kažem: – Ne bi me svaka majka poželela za snajku, ali bi me svaki pisac poželeo za svog čitaoca.
8) Može li pesnik/pisac, u vremenu hiperprodukcije bez gordosti sebe nazvati piscem ili pesnikom?
Strana mi je ta potreba, radije o sebi govorim kao o osobi koja piše, jer to nema vrednosnu dimenziju. Svi smo mi osobe koje pišu, a da li smo pisci ili nismo, o tome neka presudi onaj najstroži sudija – vreme. Mislim da pred tim sudijom ništa ne može pomoći onome ko piše: nikakve književne nagrade, nikakva prodaja tiraža i slično. Čovek koji piše je čudno ranjiv i sam, pogotovo ako sve adute stavi na to polje. Želja za pozitivnom recepcijom i publikom može biti razorna (viđala sam kako neke mlade ljude dovodi i do nervnog rastrojstva, dok se stariji uporno na pogrešne načine trude da sačuvaju „slavu“; kao da je danas moguće zaista biti slavan baveći se književnošću). Ja pišem zato što me to čini srećnom i uzbuđenom, a sve preko toga je čist bonus. Ugraditi velika očekivanja u svoje pisanje je kontraproduktivno.
9) Svedoci smo ogromnog upliva modernih tehnologija u književni život i seljenja jednog dela tekuće književne produkcije u prostore Interneta i društvenih mreža. Kontakt između pisca i čitalačke publike događa se u realnom vremenu, umreženost povećava vidljivost književnih dela i njihovih autora i čini se da su konvencionalni kanali promicanja književnosti prevaziđeni. Kakva je budućnost knjige? Ima li nade da će književnost kakvu poznajemo opstati u vremenima pred nama?
Lično verujem i u opstanak konvencionalne književnosti (odnosno klasične, papirne knjige), kao što verujem da i Internet ne mora nužno za nju biti poguban, već može i privući određenu publiku, makar je zainteresovati za neke kraće forme. Kao što već rekoh – potreba za pričama je nasušna potreba. Ona menja svoje medijume, ali opstaje. Čovek je biće priče i biće velike imaginacije. Ono što ga čini humanijim jeste dodir sa umetnošću; uvek je tako bilo i uvek će biti, bez obzira na promene. Mi smo tu i da posvedočimo tim promenama, i da ih opišemo, i da učestvujemo u širenju umetničkih prostora, onoliko koliko možemo. Jer, „čemu pesnici u ova oskudna vremena“? Pa kao i u svako drugo vreme – da pronesu baklju, da bace malo svetlosti na okolni prostor, da bi ga sami bolje sagledali, i pokazali drugima…
