Pre nekoliko meseci sam pred sobom imao roman Jadranke Milenković, a onda sam, kako to obično kod mene biva sa knjigama u digitalnom obliku, odugovlačio sa čitanjem, počinjao, zastajao, pa se vraćao na početak. Tako mesecima, do kraja novembra.
Čekao me je Jadrankin Istraživač, nekoliko puta prolazio kroz traumatično iskustvo zbog kog je morao da krene u svet da sakuplja priče, nekoliko puta ostavljao srce Biljani koja sve vreme neumorno platno beleše, čekao me i dočekao da zajedno krenemo na put.
I na tom putu, znajući da Jadranka ne piše bajke čak ni onda kad se već na početku jave ala ili zmaj, vila, grad koji se sija od beline, pokušao sam da pronađem neka osnovna obeležja sveta dela, recimo vreme i prostor.
Vreme: neodređeno – nešto izgleda kao deo daleke, mitske prošlosti, negde se pojavljuju tehnološka dostignuća današnjice. Poigrava se sa vremenom, često (i)zaziva humor tako što se stvari odjednom konkretizuju i napuste nivo očekivanja klasične bajke.
(Postoji li vreme ili je to naš konstrukt? Pitajte junake romana.)
Isto je i sa prostorom: može biti bilo gde na svetu; to su različiti, često magični, bajkoviti prostori, koji se ne mogu povezati s konkretnim svetom, kao i imena junaka, a onda se odjednom javlja nešto lokalno, konkretno, npr. poslovica “Dva loša ubiše Miloša” ili razglednica iz Sutomora.
Tim konkretizacijama nas autorka štipa, budi iz bajkovite uspavanosti i podseća da je pred nama jedna metafikcija. (Borhes se zadovoljno smeška.)
Istraživač se zapravo kreće kroz šumu priča, simbola, znakova, književnosti i mita, pomešanih sa urbanom i pop kulturom, tražeći svoju istinu, svoj prostor, svoju priču.
Iako je Jadrankin pristup tradiciji i mitu eliotovski, njena književnost ima svežinu savremenog izraza, prepliće bajkovite gradove isklesane od belog kamena, šume u kojima su nastanjene vile, zmajevi i druga demonska bića, jednolične naseobine i jednolične ljude, virtuelni svet, svet video igrica, avatare i znakove svakodnevice.
Ali funkcija njene proze nije ludus, igra sama po sebi – ona je sredstvo za prezentovanje velikih promišljanja, ideja, dijaloga, pokušaja da se jezikom rekonstruiše sumorna stvarnost i da se u središte stvarnosti postavi priča – priča koja je u modernizmu izgubila mogućnost postojanja i slikanja sveta.
Svakako, nije u pitanju ni čist postmodernizam, jer ne preovladava nihilizam svojstven postmodernim piscima, u kome nema ničega osim priče, dok se i ona ne dovede u pitanje.
Naprotiv, Is pokušava da u svetu post-istine pronađe autentičnost, iskrenost, originalno ljudsko iskustvo, istinu kao kategoriju koja nije nestala, samo je zakopana pod gomilom lažnih slika, simulakruma.
Ovaj roman bi se žanrovski mogao odrediti kao bajka, filozofski traktat, mit, esej, avantura, ali iznad svega kao – velika alegorija.
„Znaš u čemu grešiš? Tražiš doslovni odgovor. Priča je alegorija, ako je iole dobra. Ona nije nauka.”
Vodeći se citiranom mišlju, dao sam sebi slobodu da ovo delo imenujem Jadrankinim najzahtevnijim i najzrelijim romanom. Ne zato što njenim prethodnim romanima nedostaje alegoričnosti, to nikako, nego zato što se ovde najviše približila simbolističkom idealu apsolutne književnosti.
Takođe, Jadranka više ne zalazi u druga književna dela toliko da postanu potka, vezivno tkivo bez kog se ne može i koje stalno u svesti čitaoca priziva to drugo delo, već ih koristi kao čestice u delu koje je dobilo potpunu autonomiju i koje algebarski barata autoritetima iz prošlosti.
Zato je njen junak istraživač, jer tražeći priče traži sebe. U ISaku, ISusu, OdISeju, u usmenim pripovestima, u Hronici Martina Dugokosca, u maštanjima likova koje sreće na svom putu i poznatim književnim delima.
Njegov svet se u jednom trenutku desakralizuje, spušta se u savremeni grad, čini se da će se sve prethodno razotkriti kao fantazmagorija. Ali tu, nad ambisom, nastupa još jedan zaokret.
_______________________________
P. S. Mnoge pojedinosti iz ovog osvrta tematizovane su u romanu. Visok je nivo autoreferencijalnosti, samosvesti. Junaci razgovaraju o prostoru, o vremenu, o Eliotu. Autorka svesno nalazi savremeno u prošlom, vanvremeno u vremenskom, ali se i suprotstavlja eliotovskom poimanju književnosti i mita, nekad čak i eksplicitno, npr. dijametralno izmenivši značenje prve reči u naslovu Eliotovog čuvenog eseja („Antitradicija i individualni talenat”). Svakako, nisu slučajni ni naslovi nekih od poglavlja („Kralj, ribar” ili „Grad, reka” itd).
Čitajte Jadrankine romane, nikada ne znate šta ćete prepoznati i čemu ćete se, iza neke okuke, iznenada nasmešiti.
Lazar Biorac
(tekst je napisan decembra 2023. godine, nakon čitanja rukopisa romana)
