“Idući od stiha do stiha, obarajući ruke s neumoljivim ćutanjem svemira, o onome što se ne može oćutati treba govoriti krotko, da ti reč postane dom obnovljen za sve.” Ova je maksima sastavljena iz stihova nekoliko pesama iz zbirke “Krotko”, uključujući i pesmu “Glina” u kojoj Bojan Vasić vodi svojevrsni dijalog sa Ivanom V. Lalićem, nadovezujući se na njegovu pesmu “Opelo”. Propitujući vremensku dimenziju, kao pojavu smislenu samo u ljudskom poimanju i ljudskim relacijama, autor u svojim pesmama otvara jedan širok prostor u kome se prepoznaje blizak odnos s prirodom. Pesme čiji su naslovi određeni toponimi – nazivi planina, reka, geografskih oblasti – ili pak meseci u godini, slikovni su prikaz asocijacija koje priziva sama ta naslovna reč. Promišljanje lične prošlosti, prošlosti jednog određenog podneblja ili naroda, ili pak istorije kao takve, samo su “sricanje haosa koji time dobija biće”. Sjedinjavanjem motiva iz prirode, mitologije, hrišćanstva, svekolike kulture, sa jakim slikama iz prirode, Vasić ispisuje jednu od značajnijih poetskih knjiga u poslednjem desetleću, otvarajući u njoj pitanja o smislu (pa i pisanja), praznini (ljudskog nasuprot prirodnom), sećanja i zaborava (i redefinisanju obrazaca koji iz toga izviru), kao i mnoga druga. Autor ove izuzetno uspele zbirke, sa pesmama ujednačenog kvaliteta, poznat je – s razlogom – svima koji prate kako poeziju, tako i prozu koja se piše poslednjih godina. Vasić je višestruko nagrađivani pesnik, dobitnik prestižne nagrade “Branko Miljković” za svoju poeziju (zbirka “Udaljavanje”, 2022. godine), a i zbirka “Krotko” privukla je pažnju žirija vrednih nagrada koji su je uvrstili u svoje najuže izbore. Pesma “Krupnooka” iz ove zbirke osvojila je nagradu “Lenkin prsten” za najbolju ljubavnu pesmu 2025. godine.
PLIVA
Svaki je zavičaj hladan i dalek,
od žena što žuborom reke spiraju
tvoje ime iz snova i jedu te
tako, čistog i toplog od noći.
Čim magla okopni, zemlja zablista
bistra kao mrtvačke oči, na ivici
šume pokoleba se pod tobom
senka, pomešaju ničija stada
na spaljenoj zemlji. I sve poželi
da provali unutra, bikovi i koze s
maskama s tvojim likom, takve
su šale mrtvih, da svet gledaš
njihovim okom, divljim i tihim,
dok pristiže vlažno, prevrtljivo
leto s bogovima nabujalim u nemost
korova, zaglušenim prazninom gore,
skorenim lužinom mokre visoravni.
Zavičaj je ono što se vatri usiri na
dnu, što sanjaš, preci dok iskašljavaju
crnu klupčad, nemirne zmijice vune
tebi za ležaj, tebi umesto jezika.
HRISTOFOROS
/ćerki/
Gazimo preko reke
jednom neutaživom
žeđi tražeći drugu. Plaši
te odsustvo reči, mrak
iz kojeg izrasta svetac
sa psećim likom što
te mojim ramenima
nosi kroz tišinu. Još
tvoje oči veruju u ono
vidljivo, još ne znaš
da duša prezire meru.
Uskoro bićeš teža od
sveta, nezaustavljiva
inflacija onog što jeste.
Vodi me ka kraju dok
te nosim ka tebi, rasti
mi na ramenu nesvesno,
dečje, da moja usta pod
tobom potonu duboko u
maticu vremena, napokon
mirna, napokon sretna.
PUTOVANJE
/aleksandrincu, u tavni čas/
Svako sedi sam u toj sobi
koju sumrak polako ispunjava.
Čekaj i bićeš sve nestvarniji
i manji kako te protok
godina ostavlja za sobom,
da utehu tražiš u tinjajućoj
vatri od reči – još jedna
neumesna pretencioznost
na koju si, imanjem duše,
gotovo osuđen. To kratko
putovanje kroz jezik, stvarno
koliko i lažno, sve je što
znaš, i sve što jesi. Ti se
ka ništavilu i krećeš jedino
idući od stiha do stiha,
izmišljajući za sobom
svet, i ne znaš drugi put.
GLINA
/bivšem dečaku/
Glavom više ne zvoni
užas, duboka jama srušenog
tornja crkve u Glini i sve
što joj prethodi, što je sledi
razvučeno kroz vreme u
vrelu zmiju gorućih slika
odakle motri i bdi, čekajući
svoj tren. Jer strašan je nemir
mrtvih, osvetu podgreva
nezgaslim žarom, gradove pali
gnevom pravednika. Kažem, izdigni
naselje mučnih prizora iz svoje
krvi i opet budi dečak, da tuđa
grla u tvome postanu nevidljive
ruže, foneme mekog mirisa. O
onom što se ne može oćutati
treba govoriti krotko, da ti reč
postane dom obnovljen za sve.
Uvedi nas u nju kao u novi
dan, osmi, i neka sve što kažeš
bude bezazleni sinonim za
mudrost.
ZEMLJA, ZEMLJA
Hodam kroz kasnu jesen
dok na biljkama zriju prozirne
reči rose. Priroda bez čovekovog
traga, gde su kapi blizu, sve ostalo
daleko, gde sem lepote blistaju
još siromaštvo, smrt i glad, tuđ,
neljudski svet koji leži s one
strane saznanja. Zabadam
štap u kamen i vreme prestaje
da bude stvarno, tek sadašnjost
ponavljanjem izbrušena u večnost,
tek dobra, crvena zemlja što će
zimom zaceliti daleka naselja
u rane. Niz polje ispraćam gladne
ptice i mislim nije loša ova
praznina, kako toplo odjekuju koraci
ničeg, kako su topla krila
zaborava i tišine.
TUKIDIDOVA ZAMKA
Ne istorija, već nešto
što gori u meni dok čitam,
oprezno sricanje haosa
koji time dobija biće, ili
vreme rečju savladano u
utešnu katastrofu priče,
začaureno neminovnošću
ponavljanja što larvama
novog daje oblik onog čije
je vreme zauvek prošlo. To
nije istorija, već način na
koji varamo sebe, obarajući
ruke s neumoljivim ćutanjem
svemira. Tolika je patnja
sudaranja čestica da kad
je opiše Tukidid postaje
razumnija i manja, da i mi
koji ga čitamo, upadamo
nadi u istu zamku.
KASPIJSKA VRATA
Sve izgleda privlačno jasno
sa druge strane Kaspijskih
vrata, čista i ravna stepa u
koju vreme ulazi samo da
opet iščili i ostavi za sobom
plodnu i strašnu prazninu
novog. Jer kada se konačno
otvori i poslednja kapija na
ničem, pomešaju dan i noć, Goti
postanu Romeji, Romeji Goti,
godine obilja smeniće glad i
bolest, a narodom se osuti vođe
što nadute poput čireva svrbe i
muče prostor da iznova porađa
sebe i previre kroz vekove u
stalnim trudovima. Kapija na
našoj dosadi, ambiciji, žudnji
sada je sasvim otvorena,
i kroz nju nadire topao
košmar, nezavršivo utapanje
u večnoj samrti trajanja.
LIPA UŽASA
/zvezdoznancu/
Svako po jednu ima
da na nju nečiju okači
dušu. Niko ne pita
patiš li, već je li ti
patnja dovoljno ružna.
Ako nije, duši kolovođa
iščupa nokte, zapali
vatru pod tabanima i kaže:
vatrenu igru mi, dušo, igraj.
I duša odigra vatreno kolo
oko svoje krvave lipe. Potom
je red na drugu. Kako se koja
u telo vrati prvo u svet
izdahne užas pređašnje smrti,
udahne hladnu prazninu
vremena. Tako postaje kolovođom.
Onda na lipu tuđu okači
dušu, razbije joj zube, raseče
usnu i kaže: vatrenu pesmu mi,
dušo, pevaj. I tuđa duša s
lipe vatrenu pesmu peva.
(fotografije Bojana Vasića – Sanja Milić)
