Pre nedelju dana, tačnije 03. 04. 2026. bio bi sedamdeset treći rođendan kultnog niškog stvaraoca Slaviše Nikolina Živkovića. Nažalost, njegov se život završio davne 1990. godine, i na taj način je prekinuta jedna autentična i neponovljiva životna priča, kao i nepresušna i sasvim osobena stvaralačka nit. “Slaviša Nikolin Živković zvani Šaka, bio je roker po vokaciji, pesnik po opredeljenju, vagabund i klošar, svetski putnik bez overenog pasoša, ranoranilac-ribolovac, zen-učitelj, radnik u trećoj smeni, savremenik Harolda Fostera, prijatelj Rajnera Fasbindera, De Sadov lični kritičar, čovek koji je uživo gledao Ben Belu i Josipa Broza u blindiranoj limuzini, džin u zaturenom cirkusu, sparing partner Majka Tajsona, majstor za poluprovodnike, bitnik, veliki stvaralac i vizionar” – stoji na omotu knjige izabranih dela ovog pisca, koje je objavio Niški kulturni centar 2004 godine. U znak sećanja na ovog pisca pre deset godina je uspostavljena nagrada sa njegovim imenom, koju dodeljuju Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša i Niški kulturni centar.
Baba me zove da zakoljem pile.
Kaže: – Dođi, muško si!
Uzimam držalju sekire, znoje se dlanovi, ali prilazim drvljaniku, verujem babi da ne činim zlo, dižem sekirče, baba drži pile za krilca. Glava na panju, mirna, zauvek živa, okata glava pileća.
Zažmurim, čujem fijuk, polako otvaram oči, vidim, glava pala u travu.
Krv šiklja, boji prašnjavi žilovlak, pilence lupa krilima, ne veruje da je bezglavo.
Bežim u podrum, plačem. Grebem malter, sam sebi psujem majku i Boga.
Ujka se smeje, baba me teši.
Govori mi: – Smirilo se jadniče, ne plači više.
Kroz suze pitam: – Ko se smirio, glava ili trup?
Baba ćuti, neće da mi kaže.
KRALJEVIĆ
Uveče spavam s babom. Baba lepo miriše, na majčinu dušicu i bosiljak. Kada se uspavam, ona ode u vajat. Ostanu njene kutijice s lekovima. Kada je pitam šta će joj toliki lekovi, ona odmahne rukom i kaže: – Ništa me ne boli kada ih pijem.
Ja pijem vodu, ovčije mleko, slatko vino. I mene ništa ne boli.
– Mene boli glava, sinko – opet će baba.
– I ja imam glavu – kažem – glavu k’o kraljević Marko.
Ujka moj ima sve k’o Kraljević Marko.
Ne znam samo da li je Marko imao padavicu?
Ujka ima.
Prvog dana kada je otišao u školu, pijani učitelj ga je pretukao, štapom po tintari. Posle toga i nije zalazio u školu, ali se nije promenio i stalno se tukao. Tako vele komšije, njegovi ispisnici.
Samo sam jednom video babu kako viče po njega.
Bilo je to jednog popodneva, kada se vratio iz planine gde je pravio ćumur, uzeo me u naručje i nesmotreno ispustio na kamenje pred kućom. Ljuljao me i ispustio. Bup.
Glavom sam udario o rub stene i video vasionu.
Baba zakuka: – Oćeš da ga obogaljiš pa da bude kao ti!
Ujka plače. Jeca u šapku, ispod oka gleda u čvorugu što raste na mojoj glavi.
Mene boli glava, umotali je u projino brašno, a suzim što ujka ne zna šta će. Samo se vrti u krug i udara se u glavu. Znam, posle će da zapenavi.
Kad legnem s babom, toliko mi je lepo da sanjam otvorenih očiju. Vidim lisice, vukove i podmukla gvožđa.
U gvožđa se hvataju najjače životinje. Umiru u strašnim mukama. Lisica k’o lisica, odgrize nogu. Grizem palac dok ne poteče krv. Sanjam klopku, jasno čujem kako zupci lome cevanicu.
Izjutra, čim ustanem, trčim u prašinu i nacrtam Sunce (kružnicu, obruč, ptičiju glavu), tako znam da sam izmakao gvožđu.
MAJKA
Ne volim da mi dođe majka.
Mnogo je lepa, plašim se da joj se šta ne desi.
Kaže mi: – Budalo, pa ovde sam rođena.
Uvek kad dođe, idemo u kupine. Ostavljam Bremovu knjigu “Egzotične ptice” na vrelo kamenje i trčim za njom.
Ne volim da berem kupine, ali volim slatko. Sirove volim – da se crtam njima po licu. Kažem – ja sam đavo. Plašim ljude koji prolaze putem. Majka ne voli da ih bere, sva se izbode. I ruke su joj crne. I ona voli slatko.
Dugo idemo dok ne stignemo do kupinjaka. Mesto se zove Manastirište. Nigde manastira, samo kupine i kamenje. Majka bere, a ja jedem i gledam ptice. Odjednom sav pretrnem. Majka vrisne Z M I J A! uzima me u naručje i trči brzo kao vetar. Ja samo vidim njenu kosu i stiskam se uz njen vrat. Zmiju zamišljam kao zmaja. Velikog kao voz. Užas. Posle se tresemo još dugo, ali se vraćamo po korpu. Kada je napunimo, zaboravimo na strah.
Majka kaže: – Mnogo je velika, nije otrovnica znači.
Ja se čudim, malo što je velika, još i otrovna da bude.
Majka ćuti.
– Sva deca nešto rade, a ja ne.
– Nemamo stoku – kaže baba.
– Ja oću da budem čobanče.
– Ti ćeš da budeš doktor – kaže ujka.
– Neće – kaže baba. Ako ja budem živa, ići će on u Bogosloviju, da bude popa.
– Ubiće te Nikola, ako to čuje – odvraća je ujka.
Nikola je moj otac. On mnogo zna, ali ne govori.
I plaši se, ali ne pokazuje. Nema vremena za mene, stalno je na poslu. Kada mu kažem da drugoj deci roditelji ne rade toliko, on mi objašnjava: – Sine, ja čuvam zemlju.
To me uteši. Znam šta je domovina.
Kada pričam babi da znam šta je otadžbina, ona se smeje.
Kaže: – Svi Srbi imaju otadžbinu da bi nosili oružje. Rat je domovina srpska. Posle samo uzdiše i plače za poginulima. Verujem joj. Stalno zamišljam rat. I sanjam.
– Rat je prokletstvo – mrmlja baba.
Ne znam, možda je, ali ako je onakav kakvim ga ja zamišljam, tada mora biti lep. I ujka to kaže.
Baba lomi i zatura pištolje i puške što mi ih otac donosi. U početku sam plakao, ali sad znam da joj to mnogo znači. Deda je moj prosvirao sopstveni mozak kada su mu bateriju opkolili Austrougarci. Dovijam se na raznorazne načine da bih došao do oružja. Čak mi i pumpa za insekte služi umesto puške.
Jedini čovek kome uspeva da skrene babinu pažnju sa mene je seoski pop Pomfurije.
Neki put ga mrzim; baba me zaboravi, samo me tetoši po glavi i govori da ćutim.
Otac kaže za popa da je parazit. I ja to obilato koristim, mada ne znam šta znači.
Uzme me na krilo, njegova me brada nervira.
Baba me hvali kako znam sva slova i da razgovetno čitam.
On je pita: – Koliko mu je godina?
– Četvrta – ponosno mu odgovara.
– Nek je živ i zdrav! – blagoslovi pop, lupkajući me vrhovima prstiju po obrazu.
Mene prolaze trnci.
INTERMEDIUM
Kaluđer krije cveće pod odeždom.
Kaluđer ne zna da ga pratim.
Ugleda guštera, kaže mu: – Obnavljam kontinent, blagosloveno živinče, svi zidovi ima da padnu od mojih biljaka!
Gušter ode pa priča: – Putem ide ludi pop, ludi pop…
Spotaknem se o brestovu žilu, otkotrlja se kamen u potok.
Kaluđer zapevuje: – Aha, zemlja se otvara mojim biljkama.
Cerekam se u šaku da me ne čuje.
Probudim se. Sunce već uveliko iskočilo.
Ležim u krevetu i gledam šljivinu granu. Insekti nemaju utvrđene staze, lete kako je kome ćef.
Iza vrata mačor nešto petlja. Ustanem iz kreveta da vidim, on se kostreši. Imam šta i da vidim, razbucano vrapče zgužvilo se na podu. Mačor krvav razvlači ptičiju utrobu. Zažmurim, sagnem se i uhvatim ga za rep, on ispusti vrapca. Vitlam, vitlam njim, on samo mjauče.
Tresnem ga o duvar.
Ništa, otrese prašinu pa kroz prozor.
Sav drhtim.
VODA
Planinski potoci, čisti i predivni i danas kada sam odrastao, unose nemir u moje srce. Ne može me niko ubediti da ta čistota ne pripada nekom. Nekoj sili neuništivoj, nekom sveznajućem patrijarhu noći, nekoj snazi neumitnoj koja svoju dušu odmara u njima od svih zala koje počini.
Seoski putevi nikuda ne vode.
Baba kaže: – Svi putevi vode na vodu!
Česma je noću strašna. Šumovi koji preko dana mame, noću postaju zloslutni. Ujutro, kada idem po vodu, pokušavam da izazovem isti strah, uzalud…
A Livada zapisa:
“Ako si od dana idi u dan, ako si od noći idi u noć”.
Sve što postoji ima dvostruku meru. Dnevnu.
Noćnu.
Sve sem onoga što postoji samo noću.
