“Desanka je sinonimna s poezijom. U glavama bezmalo svih pripadnika kulture koja govori ovim našim jezikom, od najmlađih do najstarijih, pomen imena Desanka ne zaziva nikog drugog do Desanku Maksimović, čak i u slučaju onih koji imaju čast da poznaju neku drugu Desanku. Čini se kao da niko pre ni posle nije poneo ovo ime naše vesnice pesme.
Kako to Desanka bez Maksimović?
Da je Desanka poezija uklesano je i u kamenu (kako se staronarodski meri nepromenljivost), kada je 1990. otkriven spomenik poeziji u Valjevu. Taj kamen je još za Desankinog života poneo njen lik. “Skamenila sam se”, rekla je tim povodom. Koliko ljudi zaista doživi da vidi da se pretvori u kamen; naša večnost u kamenu po pravilu ostaje spomen za tuđe oči. A Desankine su budno svedočile kako njenim imenom krste spomenik, školu, i ulicu, sve ono što se po pravilu odvija dugo nakon što se oči zaklope, a i to samo pojedinima. U tome je veličina njena i njenih zasluga, jer — mada ne možemo reći da je sve to učinjeno njoj u sećanje, s obzirom da joj život još nije ovisio samo o sećanju — svakako je reč o delu iz zasluge. A vi joj, sada, u njeno ime (i sećanje!) pročitajte bar neke ovde izabrane stihe i ponesite koji sa sobom.”
Igor Vesović
USAMLJENIKOVA PESMA
Znam, kao nepoznati u luku brod,
zalutala je moja duša u ove strane;
znam da nikome ovde nisam rod,
da je trebalo da živim u druge dane.
Znam da sam tanki ptičiji glas
koji se jedva iz daljine čuje;
znam da sam trošni biljke stas,
povijan vetrovima oluje;
da nisam donela nikakvu novu vest,
da ništa veliko svetu neću reći,
da sve su reči moje samo ispovest
ljudska tužna.
Ali niko na zemlji nije kao ja
razumeo božje beskonačno delo;
niko toliko šetao kad mesec sja,
ni toliko slušao lišće svelo.
Niko nije voleo tako neke sitne
stvorove, ni prostrana nebeska krila.
Niko osluškivao tako nepobitne
zakone božje. Samo sam ja bila
stanovnik šuma i saputnik mrava,
i znala potoka i vetrova smer,
znala o čemu priča livadska trava
i šta oseća u grmu skrivena zver.
O, znam: ostaću sasvim nepoznata
novom vremenu i novome kraju;
ali mene poznaju sva nebeska zlata,
oblaci, bube, i šume mene znaju.
Potomstvu svome ispričaće laste
da sam proleće pesmom predskazivala
i da sam uvek kad suton poraste
na usamljenim stazama snivala.
Reke će moju sliku u sva mora
razneti, i u sva jezera neznana,
ptice će moju pesmu s mladog bora
pevati kad mene ne bude jednog dana.
NA BURI
Svu večer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu večer gleda
u naš beli, skromni dvor.
Pusti me, majko, neće me
umoriti hod:
breg je blizu nam doma.
O, ja osećam da mi je rod
taj čovek ili bor
što svu večer blizu groma
stoji i gleda u naš dvor.
Vidiš li, oblak crn,
ogroman, zlokoban brod,
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi, ti ga bar zovi,
neka se skloni u naš dom
taj čovek ili bor
što svu večer stoji i gleda
u naš beli skromni dvor.
Na pustom brdu on je sam,
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
što vitla nad njim.
MOLBA MLADOSTI
O, mladosti, mladosti,
da brzo odlaziš, ljudi kažu.
Ali ja te neću nikad pustiti.
Oko srca svoga postaviću stražu
jednog bola i jedne radosti;
oko vrta svog zasadiću visoke
borove, i bršljane, i paviti;
vetrove i reke široke
bujicom ću naviti
svud oko našega brega;
a vidik u krug ću zaviti
cičom i smetom snega.
O, mladosti, nemoj od mene otići:
niko neće moći u tvojoj suzi
biti ovoliko ludo lud,
ni ovako sumoran u tvojoj radosti.
O, mladosti, mladosti,
ni u čijem srcu neće tvoja žud
u ovoliko sunce porasti;
niko neće ovoliko čistih
imati grehova ni strasti.
O, mladosti, mladosti,
da sobom odnosiš, ljudi kažu,
svoje bolove i svoje radosti.
Ali ja te neću nikad pustiti.
Oko srca svoga postaviću stražu
jedne ljubavi što mene voleće;
u vrtu svome zasadiću proleće;
sve mirise slatke zarobiću
što bregom nihaju leti;
sva sunca, sve zvezde zadobiću
na nebu da našem rumene;
pa nećeš ni moći, ni hteti
nikad otići od mene.
O, teške, sumorne radosti,
o, slatki, ludi bolovi
moje mladosti,
nemojte otići od mene!
Jer živeće tada dolovi,
mirisi, ljudi i zvezde rumene;
a ja skamenjena sedeću na svom visu
i biće mi svejedno: da li su ili nisu
u meni nekad goreli
tvoji bolovi i tvoje radosti,
o, mladosti.
ČOVEK
Poznavala sam u detinjstvu pticu
srca sitnog kao lešnik,
a umrla je od tuge
već u treću zoru
kad su joj ljudi oteli
gnezdo i goru.
I sećam se nekog starog,
tužnookog pseta,
koje je imalo snage
da skapa od žalosti
kada je nestalo drage
ruke iz koje primalo
milovanja, udarce i kosti.
Samo sam ja preživela
smrt voljenog bića,
i mnogo mi se dragih prijatelja
izgubilo u dubini mraka,
preživela niz izdaja, i kleveta,
i rastanaka,
i opet mi se hoće
sunca i sveta.
SLOVO O LJUBAVI
Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika
i po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećeš spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želiš bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge –
i osetimo se nesrećni i krivi.
NE BOJ SE
Ne boj se, to je kao kad list padne pod granu,
kao kad se noću izgubi poslednji šum,
kao kad se s vrha gore pogleda na drugu stranu,
kao kad za blagom mišlju odluta um.
Ne boj se, to je kao kad se more najednom stiša
i pokrije mutnim sjajem do u nedogled.
Ne boj se, biće lako, kao što se lako spusti kiša,
kao što pred suncem iščezne lako mesec bled.
Ne boj se, biće to samo kao kad se u maglu tone,
staze i izvori i svet se pomrači sav.
Evo ti moje ruke, poslednje tanke spone,
dokle se u pomrčinu ne bude otisnuo splav.
Ne boj se, biće blago kao kad bela povesma
poveju sa topola i legnu tlom kao cvet.
Biće kao prelaz od jednog do drugog bola,
ugledaćemo u jezeru rastužen sav oko sebe svet.
Ne boj se, biće brzo kao kad se namakne zamka,
uskovitlaće se samo oko nas prostor plav.
Evo ti moje ruke, ona će biti slamka
kojom je preko reke prebrodio iz bajke mrav.
Nekada si, kao dete, koračao niz brvno,
preko ponora sveg u tamnoj, vlažnoj česti,
ne gledajući u dno pod sobom crno.
Ne gledaj ni sad, ja ću te polako povesti.
CIVILIZACIJA
Što će nam sva pera spisatelja,
sve tobož plemenite reči njihove,
knjige pune čovečnih snova?
Zašto smo pisali duševne stihove?
Zar smo zbilja sve dosad izumeli
zbog ratova?
Što će nam svi slavni pronalasci
koje smo do danas blagosiljali,
sve divne rukotvorine,
u kožu povezane pesmarice,
ikone srebrom kovane?
Vratimo se, vratimo u dane
kada smo znali samo
za drvene igle i ralice.
Vratimo se u dane mračne i jadne
kad smo se klali zubima,
jer ni u najljućem prašumskom boju,
ni u svim osvetama grubima,
ni jato božjih duša
nije moglo da padne.
Zar je trebalo da se za pokolje
ovoliki izumi načine?
Vratimo se u doba krvne osvete,
zasede i otimačine;
srušimo nauke i umetnosti
takozvane svete dveri;
pa koljimo se, koljimo zubima,
biće nam slađe,
jer smo zveri.
KRVAVA BAJKA
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
A pedeset i pet minuti
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.
Misli su im bile pune
istih brojki,
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo,
da će vrlo dugo,
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.
Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.
ŽAO MI JE ČOVEKA
Ni moji preci, ni seljaci moga zavičaja
izdajnici nisu bili.
Stizali su na vreme gde pravda čeka,
gde je domovina zvala;
pa i ja znam vrednost
žrtava i ideala;
ali žao mi je,
žao mi je čoveka.
Žao mi je čoveka:
ali ako sloboda
i na život moje braće čeka,
ako treba braniti istinu neku,
spokojni budite:
neću im reći
da sa bojnog polja uteknu.
Nastanu li opet dani
da ropstvo zapreti našoj grudi,
da zemlja životom moradne da se brani,
neću ni ja nikom svome reći
da kukavički napusti metu,
ali ne treba niko da se čudi
ako zaplačem,
kao sve žene i majke na svetu.
Teško je videti da se lomi mlado granje,
i na zveri iz pećina
da se podižu hajke;
teško je čuti nad oborenim gnezdom
i pisak ptice majke;
a kako mi žao ne bi bilo
čijeg poginulog sina.
Radujem se i kad stado na miru pase,
i kad vetri duvaju
kuda im je volja,
kad pesmu polja
slobodno šumi trava meka;
pa kako ne bih razumela žrtve
da se sloboda spase;
ali žao mi je,
žao mi je čoveka.
ZA NEROTKINJE
Blagorazumevanje tražim
za žene koje nisu dale
bogu božije ni caru carevo,
koje nisu zanihale
u kolevci dete,
za neblagoslovene,
za žene
koje pred sobom nose transparente
snova i mašte,
u čijem krvotoku samo pesme šume,
za one čija srca plode
mirisi i žubori vode,
čija su naručja puna samo oblaka,
koje kao ptice nad zemljom prave gnezda
i vodeno cveće lepote rode.
Za svakoga koji izlazi iz reda
svakodnevna,
naviknuta,
koji opčinjen luta
nekud van druma drevna.
Tražim pomilovanje, dragi care,
za one koje su od mladosti rane
privolele se carstvu poezije,
koje trepere vazdan kao breze,
i mesečinom se zanose kao barka,
za Jefimije,
za svete Tereze,
za svaku Safo
i Jovanku od Arka,
za sve zanete i nedovršene,
i za mene.
OPOMENA
Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.
Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.
Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko,
za jedan dan.
Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu,
predragu mi tajnu:
koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se: negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.
Učiniće mi se: crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.
Učiniće mi se: negde kroz tamu
neko peva, i gorkim cvetom
krvavog srca u ranu dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.
SAD SAM MIRNA
Sretoh prkosna momka narodnosti
koja naš rod ne voli i tlači,
koja se nasiljem ume da junači,
momka druge vere, krvi i kosti.
Ali ja brzo sve to premostih,
ljudskost je u meni oživela jače,
ne htedoh da ga sa zlim izjednačim,
lakše mi je kad oprostim.
Pružih mu ruku drugarski, vesela,
kao da je momak iz mojega sela,
unuk koje od poznatih mi žena.
Osmeh prijateljski bio je dosta ‒
kao nad ponorom uže visećeg mosta:
rastasmo se ko dva Albanca, dva Slovena.
(odabir načinio Igor Vesović)
Napomene:
- Pesma “Ne boj se” posvećena je suprugu Sergeju Slastikovu u vreme njegove teške bolesti.
- Pesma “Za nerotkinje” je iz zbirke “Tražim pomilovanje”
- Pesma “Sad sam mirna” poslednja je Desankina napisana i neobjavljena pesma, septembra 1992.
