Napustio nas je, u svojoj devedesetoj godini, Mario Vargas Ljosa, peruanski nobelovac, čije su knjige naišle na veliki odjek na našim prostorima. Romanopisac, dramski pisac, kritičar, esejista, novinar, profesor, akademik, pa i političar – Vargas Ljosa ostao je za života veliki borac protiv diktature i tiranije svake vrste, protiv laži i korupcije koje su prečesto činile stvarnost južnoameričkog kontinenta.
Građu za svoja dela nalazio je u rodnom Peruu koji ga je oblikovao, ali na njegovo pisanje uticala je svekolika književnost i humanistika, kao i evropsko iskustvo, odnosno život u Parizu, Berlinu, Londonu i Madridu. Smatrao je književnost kako aktom pobune protiv neadekvatnog života, tako i protiv svakodnevice koja guši fantaziju i slobodu.
Pročitajte odlomak iz romana „Razgovor u Katedrali“ (u prevodu Jasne Bunjevac Sotelo).
– Njegovo bogatstvo je zamak na pesku – reče on. – Laboratorija mu živi od isporuka vojnim institutima. Svršeno je s isporukama. Njegovo građevinsko preduzeće, zahvaljujući putevima i školskim centrima. Svršeno je, neće više primiti nijednu isplatu. Ministarstvo finansija pregledaće mu knjige i moraće da plati i poslednju paru poreza koji je izvrdao. Neće biti moguće uništiti ga sasvim, ali izvesna šteta može mu se naneti.
– Ne verujem, takva govna uvek nađu načina da isplivaju – reče Paredes.
– Da li je istina ono o promeni kabineta? – reče on. – Treba zadržati Arbelaesa u ministarstvu. On je gunđalo, ali s njim može da se radi.
– Smena ministara za državne praznike je normalna stvar, neće privući pažnju – reče Paredes. – S druge strane, jadni Arbelaes ima pravo. Problemi bi se javili sa svakim drugim čovekom. Niko ne bi pristao da bude obični statista.
– Nisam smeo da rizikujem i da ga držim upućenog u ovo, pošto znam da ima hiljade kombinacija sa Landom – reče on.
– Ama znam, ne kritikujem te – reče Paredes. – Upravo zato, da bi se izbegle ovakve stvari, moraš prihvatiti ministarski položaj. Sada to ne smeš da odbiješ. Ljerena je insistirao da ti zameniš Arbelaesa. I za druge ministre je nezgodno da postoji jedan fiktivni ministar unutrašnjih dela i drugi stvarni.
– Sada sam nevidljiv i niko ne može da mi torpedira posao – reče on. – Ministar je izložen i ranjiv. – Neprijatelji režima trljali bi ruke kad bi mene videli kao ministra.
– Neprijatelji više nisu mnogo važni, posle ovog neuspeha – reče Paredes. – Neće zadugo dići glavu.
– Kada smo sami, trebalo bi da budemo iskreniji – reče on, smejući se. – Snaga režima je bila u podršci važnih grupa. A to se izmenilo. Ni Nacionalni klub, ni armija, ni Amerikanci više nas ne vole mnogo. Međusobno su rascepkani, ali ako se ujedine protiv nas, bićemo prinuđeni da se spakujemo. Ako tvoj ujak ne bude hitro radio, stvari će ići sve gore i gore.
– Šta bi još hteli da učini? – reče Paredes. – Zar nije očistio zemlju od aprista i komunista? Zar vojsci nije dao ono što nikad pre nije imala? Zar nije pozvao krupnu gospodu iz Nacionalnog kluba u ministarstva, u ambasade, zar im nije sasvim prepustio da oni rešavaju u finansijama? Zar Amerikancima da udovoljava u svemu? Pa šta bi još htele te džukele?
– Oni ne žele da se politika promeni, činiće isto čim se budu domogli vlasti – reče on. – Hoće samo da se on istornja. Pozvali su ga da im kuću očisti od gamadi. To je učinio i sada hoće da im vrati kuću, koja je, najposle, njihova, zar ne?
– Ne – reče Paredes. – Predsednik je pridobio narod. Izgradio mu je bolnice, škole, doneo zakon o socijalnom osiguranju za radnike. Ako reformiše Ustav i bude hteo da ga opet izaberu, odneće čistu pobedu na izborima. Dovoljno je videti mitinge koje mu priređuju za vreme turneja.
– Ja ih već godinama organizujem – zevao je on. – Daj mi love i organizovaću i za tebe iste takve. Ne, jedino narodno što ovde postoji jeste Apra. Ako im se ponudi nekoliko stvarčica, apristi bi pristali da stupe u pregovore sa režimom.
– Jesi li ti poludeo?
– Apra se promenila, sada su veći antikomunisti od tebe, ni Sjedinjene Države na njih više ne stavljaju veto – reče on. – Sa Aprinom masom, državnim aparatom i grupama lojalnih vođa, Odrija bi zbilja postigao da ga ponovo izaberu.
– Ti buncaš – reče Paredes. – Odrija i Apra ujedinjeni. Molim te, Kajo.
– Apristički lideri su omatorili i postali su jeftini – reče on. Prihvatili bi u naknadu za legalnost i nekoliko mrvica.
– Oružane snage nikada neće prihvatiti nikakav sporazum sa Aprom.
– Zato što ih je desnica tako vaspitala, ubedivši ih da je to neprijatelj – reče on. – Ali one se mogu prevaspitati, može im se objasniti da se Apra promenila, Apristi će oficirima pružiti sve garantije koje budu tražili.
– Umesto da Landu sačekuješ po aerodromu, obrati se nekom psihijatru – reče Paredes. – Ovi dani bez predaha su ti naškodili, Kajo.
– E, pa, 56. predsednik će biti neki krupni gospodin – reče on, zevajući. A ti i ja otići ćemo da se odmorimo od ovog štrapaciranja. Dobro, meni to ne smeta, uostalom. Ne znam zašto o ovome razgovaramo. Politička pitanja nisu u našoj nadležnosti. A ti i ja da se prihvatimo našeg posla. Stvarno, koliko ima sati?
– Imaš vremena – reče Paredes. – Ja odoh da spavam, premoren sam od napetosti ovih dana. A doveče, ako budem mogao, ići ću da se razgalim na nekoj dobroj terevenci. Ti verovatno nisi raspoložen, zar ne?
