(Priča “Prvomajska” deo je rukopisne zbirke priča pod nazivom “Smer i sklad”. Na konkursu za nagradu “Andra Gavrilović” uvrštena je među petnaest najboljih i izabrana za objavljivanje u zborniku “Crte i reze 15”, koji je 26.03.2025. promovisan u Centru za kulturu Svilajnac.)
Ja neću da idem – kaže Tina, a onda ustaje da se sprema. Noge su joj utrnule od sedenja pred računarom; sad mora da podnosi one mravce koji se, svi odjednom, penju od stopala naviše. Njena majka ionako ne čuje šta je rekla, ostaje pognuta nad komadom odeće koji krpi.
Ići tamo gde se ne želi ili ostati tamo gde se ne želi? Nešto je trulo u prvomajskim urancima nekoliko poslednjih godina. Počinju sve kasnije; čini joj se da će ovoga puta uraniti da otprate sunce na zalasku. Doći će kolima po nju za pola sata, bučni i u nevidljivim uniformama razdraganih pitomaca dobrovoljnog alkoholičarskog društva. Niko je nije pitao šta o tome misli. Biti deo ekipe uključuje gomilu podrazumevanja. Alternativa je krpljenje u gluvoj tišini.
Vlatkovi imaju vikendicu na selu, dvadesetak kilometara od grada. Svoju su advokatsku mrežu razapeli duž čitave cirkuske šatre popustljivo zvane gradom. Već tri generacije pravnika vezuje čvorove te mreže. Građani su hodači po žici, artisti na trapezima, jahači na slonovima, klovnovi koji skaču kroz vatrene obruče. Nisu dobro uvežbali svoje tačke – malo-malo pa se neko nađe u mreži. Vlatkova baba, čelik-žena, rodonačelnica advokatske loze, vadi ih iz mreže mašicama, kao kuvane puževe ili rakove, hladi ih i servira tako ukusno da ih je lako pojesti. Pojedu ih drugi ili pojedu sami sebe. I još za to plate. Ali pre čelik-babe i njena četiri pištolja, živelo se u tom selu, u maloj kući kraj koje je sad uspravljena velika, bela vikendica, brod čvrstih bokova za prvomajske i ine plovidbe zelenim morima…
Dan je izvanredno vedar i vruć, ali zna da će padati kiša. Kiša uvek pada za Prvi maj, demonima je naročito zabavno da rasteruju naivne, dosadne izletnike, da ih plaše gromovima i gase im roštiljske vatre. Šta bi inače radili? Ne umeju da krpe. Podbadaju ih demonski mravci, potpaljuju im kopita. Tina je spremna da im i to oprosti, kao što sve oprašta svima – jednostavno je u stanju da razume svaki oblik egzistencije u svojoj specifičnosti. Plaća to depresijom, koju tako neredovno leči, da bi se pre moglo reći da je takvim lečenjem samo raspaljuje.
Dva automobila i njih deset – to je već velika brojka. Hoće li se na tome stati? Izlaze iz kola i žustro se hvataju za gajbe piva i priručne frižidere izvađene iz gepeka. Za njenu trenutnu sposobnost praćenja isuviše mrdaju i gestikulišu, dobacujući se kratkim rečenicama. Koreografija bez lepote. Mladići se vrte oko metalne konstrukcije roštilja kao oko obrednog centra neke ljudožderske svečanosti. Koga će danas jesti, hoće li vaditi prutiće, pa kome se padne najmanji? Neće. Zna se ko uvek jede, a ko je uvek pojeden; te se stvari ne menjaju. Na tome se zasniva i čvrstoća zidova ove vikendice, njena mladost i belina. Ona? Ona nikada nikoga ne jede, nema stomak za te stvari. Ni njeni roditelji. Ni nana koja ju je očuvala od kile mesa. Sljuštila se i belina njihove stare kuće.
Koliko kila mesa? – pita neko. Koliko imamo piva? Biće dovoljno za njih deset. Samo što stazom dolazi još jedno vozilo; Vlatko im polazi u susret. Njegov brat izlazi nasmejan (“iznenađenje, omladino!”), a za njim mlada žena sa detetom na rukama. Dva- tri brza pogleda sevnu među onima koji su planirali uživanje u igrama bez granica.
Uskoro meso već cvrči na rešetkastom metalu i meša se s mirisom piva. Tina nezainteresovano sluša Vlatkovu devojku i njene pomodarske priče. U sebi ih transformiše u izobličene uzvike s intonacijom Kruele De Vil; to je nakratko zabavlja. Mala, slatka osveta za onaj rođendan u petom razredu, kad ju je, pošavši sa žurkice pre nje, ova lukavica čekala u najmračnijem delu prolaza između kuća da bi je nasmrt prepala. Kakav je to mozak koji može da smisli i hladno izvede nešto takvo? Nije to bilo čekanje od pet ili deset minuta, čekala ju je najmanje pola sata ili čitav sat. U mraku. Sama. Strpljivo. Kao snajperista. Sa samo jednim ciljem – da je istera iz pameti. Da onda može da uživa u njenom strahu. Da je tako pobedi. Da bude nadmoćna. Da je pojede. Progutala ju je u jednom zalogaju, i otad je vari, evo, sve ove godine.
Otvara pre vremena kutiju sa eklerima koja se čuva za kraj i, dok zagriza jedan, oseća unutra njegovu razmekšanu, čokoladnu suštinu. Ekler ispušta svoju dušu podatno, pružajući joj prvi trenutak radosti u tom smušenom danu. Malo zastaje držeći zalogaj u ustima, da potraje, spuštajući čak i kapke da u oči ne bi uleteo neki agresivan prizor i skrenuo telu pažnju sa užitka. Sledeći pokret kapaka pripušta u zenice Pavlov zainteresovani izraz lica. Htela bi da ga pita da li je pronašao bicikl koji su mu nedavno ukrali, ali to bi značilo da prebrzo proguta svoj plen. On će ionako večeras sigurno pričati o tome. Prošle godine za Prvi maj slušali su kako se kladio da može optrčati pedeset krugova oko školskog igrališta. Pratila je priču do kulminativne tačke zapleta, a kad je krenuo rasplet izašla je na terasu i gledala na ulicu. Ne voli prebrze rasplete. Bili su u Vlatkovom stanu, njegovi su te godine otišli na Ohrid. Malo joj se vrtelo i mislila je o tome kako je čudno da svakog dana ne padne bar po jedan čovek sa neke terase u tolikom gradu. Možda se malo i nagnula, seća se da ju je neko uvukao u sobu i da je kasnije, kod kuće, mnogo plakala, mada nije znala zbog čega. Te su večeri Pavla vodili u bolnicu. Ako i nije optrčao sve one krugove, priču o tome je zalio s previše žestine. Nije to bio loš lik. Za razliku od ostalih bar je radio na trafici svog oca. Podozrevala je da će i priča s biciklom imati neki mistični oreol u kome će se pojaviti Neočekivani Pomagač, jer svet je mesto puno iznenađenja od kojih, neka, povremeno imaju pozitivan predznak. Bar u slučaju Pavla, koji je i u bolnici, nakon ispiranja stomaka i nekoliko infuzija, sigurno upoznao nekakvog doživotnog prijatelja ili imao otkrovenje koje ga zauvek združuje sa žuđenim smislom života. Pa neka.
Vlatkov brat uporno pokušava da bude mlađi nego što jeste, da bude dovoljno neoženjen za jednog oženjenog čoveka, da bude zabavan “omladini”. Pokazuje na staru kuću na istom placu, odvojenu ogradom. Izgleda da žica učvršćena pobodenim metalnim šipkama pre svega služi da ograniči kretanje Reksu. Tamo je do pre tri godine živela Luda Baba Marta.
Njihovi roditelji pustili su tu bezmalo beskućnicu da im čuva i održava obe kuće, da hrani psa i, u smutnim vremenima, glumi strašilo za ptičice-obijačice. Bilo je dovoljno to što je u maloj kući svetlo uvek gorelo. Samo, Baba Marta je s godinama postajala sve luđa. Počeli su i sami da se plaše kad treba da dođu na svoje imanje. U dnevno-noćnim morama koje su postale svakodnevica jedne zemlje i jednog vremena, izgledalo je kao da će ih Luda Marta skuvati ili raskomadati kakvom sekirom i baciti psu. Kao da su i Baba i pas spremni da se pobune protiv brnjice i mreže. U to vreme vlasnici su i podigli ogradu usred placa, između dveju kuća. O izbacivanju Marte nije bilo govora.
Jednog dana je (bez najave) umrla u toj sobi, baš toj koja se odavde vidi (raspričani je prstom propratio priču). Tina oseća da se priča stmoglavljuje ka raspletu, pa odlučuje da prošeta. Udaljavajući se, čuje još kako brat predoseća da će im Baba Marta sigurno noćas doći na proslavu. On neće biti tu da ih brani, vreme je da se vrati u svoj topli dom, stečen višegeneracijskim advokatisanjem kojem se i sam pridružio, jer bilo bi ludo ignorisati utabanu stazu (kao što čini ovaj mali glupson, njegov brat). Svratili su samo da ih obiđu, odgovornost prema mlađima, trt, mrt… Pa, deco, lep provod…
Najglasniji se smeju, naravno. Vlatkova cura zeva. Ako smo kod plašenja, ona bi to bolje. Oblaci su već navlače kao tamni zastori, a predstava je tek počela. Užurbano privršavaju večeru na otvorenom, gurajući cele ćevape u usta. Stolice se, jedna po jedna, vraćaju u grotlo belog kita. Šta im malo kišice može? Kuća je stamena, sigurna, oni unutra kao jarići u priči, sa vukom pred vratima. Prevariće ga. Kuc kuc… Ko je? To sam ja, vaša mama… Dovoljno je da ne otvore, da ne nasednu. Dovoljno je da znaju da su veliki, da im ništa ne može biti u svetu u kome najgore što može da ti se desi jeste da ti ukradu bicikl ili isperu stomak. Sada će malo gledati TV, otvoriti laptopove ili se izgubiti u telefonima. Oni koji su već dosta popili – popiće još više. Oni koji su mnogo govorili, tek sad neće znati da se zaustave. A oni koji se dosađuju, pašće u ponor zagušljive, lepljive ultradosade koju će pravdati teškom radnom nedeljom. Svakom svoje. Ono dvoje u mladoj vezi, nesnosno zaljubljeni, povući će se gore na sprat u jednu od spavaćih soba, na zadovoljstvo svih onih kojima je grtko da gledaju mladu ljubav. Niko neće ustati da opere sudove, i svi će podrazumevati da će to uraditi Tina, kao i hiljadu puta pre, i to samo zato što posle nekog vremena više neće imati živaca da sluša pijana laprdanja. Za inat će se i sama napiti.
A kad se napije, postaje glasnija. Govori o stvarima o kojima inače ćuti ili uopšte ne razmišlja. Mora da čuva čast ugledne porodice, priguravajući dublje (u slojeve koje pijanstvo ne dohvata) sve što zna o tome kako se Vlatkov brat izvukao iz kandži kamatara. Pre neku godinu, opasno je zaglibio sa isprobavanjem naklonosti fortune. Ljudi pričaju da je lakše izlečiti heroinskog zavisnika nego kockara. Izgleda da se ovaj ipak sredio, ali ne pre nego što je dostigao najvišu tačku na skali očaja. To je ona tačka posle koje se pada. Recimo: sa terase ili na neki drugi način. Izgleda da je Vlatko protiv njegove volje alarmirao roditelje i četvoropištoljsku babu. Advokatica je odrešila kesu, a uz to verovatno i nekog svog bivšeg klijenta, dovoljno opasnog da ga se kamatari klone. Inkognito razgovori u nekim krugovima postižu daleko više nego pravosudni sistem načete zemlje. Tako je osigurano da se neće odjednom javiti kamata na kamatinu kamatu. I stvarno se više nisu pojavili. Tako je život mladog čoveka mogao da počne ispočetka, to jest od tačke gde je stao pre prvog ulaska u kladionicu. Bezmalo bajka. Vlatko to nikome sem njoj nije ispričao.
A zašto nikome drugome, nego samo njoj? Ako su joj roditelji gluvonemi, to još uvek ne znači da je i ona nema. Da, naučila je da se igra u tišini, u svetu pokretnih slika. Ne govori kad nema razloga da se nekom nešto važno saopšti, ne pravi buku, nije zavisna od zvukova. Više joj smeta nepotreban govor nego sati i sati tišine. A ipak joj se nekad zamuti bistra voda svesti kad je tretiraju kao bunar bez dna, pričajući joj sve te priče koje nisu ni za čije druge uši.
Vetar je dunuo odjednom, i otvoreni prozori su zalupali. Najbliži žure da ih zatvore, krijući da su poskočili od straha. Još se nisu ni vratili do svojih mesta kad je nestala i struja. Nervozan smeh.
Neko pita za sveće, ali Vlatko ne zna da li ih u kući ima. I da ih nađu, šta da rade bez struje? Strpljenja; doći će uskoro – domaćin počinje da teši društvo, nagrižen krivicom zbog iznenadnog, rashlađujućeg mraka. Kao da je mrak nešto što postoji samo napolju, nešto što se može ne pustiti u sobe, držati pod kontrolom, regulisati jednostavnim pritiskom odgovarajućeg dugmeta. Kao da mrak nije prirodno stanje sveta, najrasprostranjenija stvar u kosmosu. Nije predvideo takvu mogućnost, a ponos najmlađeg u porodici (onog koji neće da ide utabanom stazom) ne dozvoljava mu da pozove roditelje. A pogotovo ne brata.
Napolju se još nije sasvim smrklo. Navikavaju se na polumrak, i pomalo se smejulje, pričaju nešto skoro šapatom, kao da u susednoj sobi spava div koga nikako ne smeju probuditi. Bilo bi podnošljivo da se ne bliži prava, seoska noć. Baterije na telefonima se prazne; uskoro će i do toaleta ići pipajući po zidovima i sudarajući se sa stolicama. Grmi u daljini. Kiša je pala isto tako odsečno kao vetar, i ne izgleda da će uskoro prestati. Čudan filing; nešto kao odsečenost od sveta, usamljenost putnika na brodu, na otvorenom moru, u oluji.
A onda nešto počinje da svetli u Baba Martinoj sobi. Nigde ništa, ni u jednoj od obližnjih kuća, samo tamo. Dovoljno jako da ne može to da bude sveća. Zamire razgovor. Nema ni govora o odlasku do male kuće da se vidi ko ili šta je tamo.
Posle nekoliko minuta se gasi. Munja, zatim udar groma negde bliže. Reks je još do malopre lajao, sad se više ne čuje. Svetlo kod Baba Marte nastavlja da se pali i gasi u nepravilnim razmacima, tako da niko više ne može ni na šta drugo da misli. Na zvuk zvonjave telefona, svi pomalo poskoče. To Vlatkovu devojku zove majka da vidi kako se provode. Nema struje – kaže devojka. Ne čuje se šta majka pita, samo devojčin nervozan, poluglasan odgovor – pa dođi po mene! Mala stanka pre nego što je dogovor zaključen; očigledno se ženi ne vozi dvadeset kilometara po oluji. Mogla si da sačekaš još malo, sigurno neće ovako celu noć – čuje se iz Vlatkove fotelje. Insistirala je da se vratim – kaže devojka. Svima je neprijatno od te laži.
Oni koji su došli svojim kolima previše su pili da bi smeli sad da sednu za volan. Potpuno su neupotrebljivi kao spasioci iz mračne zamke, koja bi bila manje mračna da nema povremenog svetla, suviše blizu. Devojka u mladoj vezi tiho sikće u krilu svog zaljubljenog dragana – njihovi odgovori na zagonetku koju nudi prvomajska noć nisu identični. Neko od njih dvoje sigurno se još uvek drži ideje o spavaćoj sobi na spratu. Mrak je dobar pokrivač ljubavnicima, samo – ne dok povampirena Baba Marta u prizemlju maše sekirom. Nevidljiva, tiha, otkrivena tek u momentu kad munja blesne u oknu prozora. Iza nje Reks, uvećan i još dlakaviji, sa penom na njušci: Vuko-Reks, crvenih očiju, spreman na skok… Njena baterija na telefonu je prazna. Traži od dečka telefon. Čovek s druge strane veze preseći će se kad vidi nepoznat broj, a onda čuje uznemiren ćerkin glas… A da li su još u vezi, o tome će misliti sutra, kad se probudi u toploj sobi, na čistoj beloj posteljini. Ako se..
Tina ćuti. Nema kog da pozove. Njeni i nemaju kola.
Pola sata kasnije, ostalo ih je svega četvoro u kući. Sa Vlatkovom curom otišlo je dvoje, a sa ljubavnicima još jedan. Svi su se pravdali time da im je prevoz baš zgodan jer stanuju blizu. Jedan od njih je ostavio svoja kola u selu, doći će po njih sutra.
Jarići. Vuk je pred vratima, a oni kroz prozor, pa na sigurno. Bajka nije nudila takvu soluciju. U bajci je, seća se Tina kao kroz san, vuk obelio svoje ruke u brašnu, da jarići pomisle kako je došla mama. Gurnuo im je prljavu vučju šapu kroz vrata i oni su ga pustili. Ili je izmislila. Dok gleda kroz zatvoren prozor kako se svetla automobila udaljavaju, oseća nekog iza sebe; tračak njegovog daha je alarm da je tuđe telo preblizu. Nije Vlatko, njegov se glas čuje sa druge strane sobe. Govori o tome kako će ljudi pomisliti da su svi drogirani: svetlo se u drugoj kući nijednom nije upalilo dok su se odbeglice spremale za odlazak. A sad, sad je opet tu. Tina ćuti i čeka da se tuđe telo pomeri od njenog. Možda je Pavle. Ako je ta blizina neko saopštenje, razmisliće o tome kad ne bude Baba Marte u blizini.
Četvrti je najpijaniji. Povremeno pevuši i sve ih naziva najpogrdnijim imenima kojih može da se seti. Zbog njihovog straha. Zbog njihove gluposti, zbog malodušnosti. Bolje biti pijan, nego malodušan. Jedva su ga odvukli do kupatila da ne upovraća tepih. Stigao je malo i da odrema, pa je skupio snagu za nove nepodopštine. Štede bateriju na Vlatkovom telefonu koji se još nije ispraznio, pa trenutno u sobi svetli jedino njegova cigara. Vlatko bi ga najradije ostavio samog u vikendici, da nije bojazni da će zapaliti kuću.
Strah te je? – pita Pavle Tinu, ali ona ne odgovara. Odgovor bi bio početak nečega. Izdvajanje njih dvoje iz družine. Pitanje je tiho, intimno, samo njoj upućeno, kao da je preostalu dvojicu već prepustio Baba Marti, žrtvovao ih njenom apetitu da bi je skrenuo od Tine, od one koja… Koja, šta? Koja je jedina preostala devojka u kući? Koja u njemu budi zaštitnički instinkt, i njemu samom nepoznat? Da ne liči na neki od filmova strave u kojima glupi tinejdžeri odlaze u nepoznatu, staru kuću, da budu, jedan po jedan, obezglavljeni u nekoj od brojnih soba, u podrumu, na tavanu, u kolima pri bekstvu, da se do kraja filma (gotovo) niko ne spase – čitava stvar bi još mogla da se transformiše i u melodramu sa poljupcima na kiši. Ali ne želi da Baba Marta bude pokroviteljka njene najvažnije ljubavne priče. Pošto joj je dosta nevažnih, ona koja usledi mora biti najvažnija. Jednom zasvagda. Ali ne iz straha. Iz muškog straha, straha onog koji ne zna šta će u mraku, pa napipava toplu žensku ruku, i još to zove hrabrenjem. Ćuti, i pravi se nedotaknuta. Njegovom rukom i životom. Standardni odgovor na sve.
Skoro je 11. Brat zove Vlatka, toliko je glasan da se čuje sve šta govori iako nije uključen spikerfon. Euforičnost mu skače za još neki podeok kad shvati iz Vlatkove priče u kakvom su sosu. Doduše, još nepojedeni. Nudi se da dođe po njih, ali Vlatko to nesmiljeno odbija. Pio si – kaže mu. Još se neko vreme natežu, zatim Vlatko besno prekida vezu. Koliko god se žurio, koliko god trčao kroz život, ne može da premosti tu razliku od pet godina. Taj pokroviteljski ton koji mu se toliko gadi. I opet, neko drugi umesto njega odlučuje o njegovim stvarima; da neće i pampers da ponese? Ima svoje dete, a još uvek i njemu izigrava tatu. Nije tako bilo u ono vreme, onda, na terasi…
Pozvaće nam taksi – kaže. Niko ne može da vidi ničije lice, da se osvedoči da li je i drugima laknulo.
Onog najpijanijeg začudo lako smeštaju u kola. Sjajna žurka – naginje se i kaže taksisti, koji mrzovoljno ćuti. Prestalo je da pada, ali je mračno, vlažno, teško od isparavanja. Možda se sredovečnom ćutologu ne dopada da pred kraj smene vozi pijane klince. Dok napuštaju dvorište čuje se Reks, odjednom ponovo oživeo i prilično besan zbog pojave još jednih kola. Dva automobila, danas tako poletna na drumu pre nego što su uplovila u dvorište, sada su mokre rage, ostavljene od svojih nemarnih gospodara. Ne, to čak i nisu gospodari, nego njihova deca, što volanima barataju kao da je reč o igračkama. Osim kad su uplašeni od malo kišice.
Tinu ostavljaju pred ulazom u kuću, Pavle i Vlatko nešto istovremeno govore, tako da ne može da razazna pojedine reči. Kuća je tiha. Uvek je tiha, i kad su svi budni. Koji svi? Otac, majka i ona, nikog drugog odavno nema. Legla bi odmah, ali zna da će plakati, pa seda u fotelju i pali televizor. U polumraku sobe napipava punjač za telefon i utiskuje ga u utičnicu. Par minuta kasnije pali telefon i čeka da vidi ima li nekih poruka. Ništa.
Daljinski za TV je jedina poslušna stvar u tom šugavom danu, kao i uvek, tridesetog aprila ili drugog maja, svejedno. Ničim se drugim ne može upravljati, a najmanje sopstvenim odlascima i vraćanjima u toplu sobu, o kojima (srećom?) odavno nikom i ne mora da polaže račune. Nana je znala da stoji na prozoru, tiho, kao komad nameštaja, sve dok ne vidi njenu siluetu i ne čuje okretanje ključa; ali ju je dočekivala bez prebacivanja. Kao što ju je odvodila do škole i sačekivala, učila govoru i donosila sa roditeljskih sastanaka njene pohvalnice. Šaputanja tuđih roditelja – to je ona mala što joj mama i tata…
Rasejano prebacuje s programa na program, sve dok ne izgubi strpljenje. Zuri u sredinu nekog filma. Uniformisani mladići iskaču iz rovova, pod kišom. Bombe padaju i odnose jednog po jednog, leti grumenje zemlje i delovi otkinutih ljudskih tela, sijaju se šlemovi otpali sa glava, ili otpali zajedno sa glavama. Kiša, kiša, kiša… Gruvanje koje se ne može zaustaviti, koje se nikad neće sasvim zaustaviti – samo će menjati mesta. Zastave. Parole.
Da se bar napila.
Ako se potrudi, drugomajski uranak može da bude bolji od prvomajskog. Ustaće, imaće pred sobom ceo dugačak neradni dan, popiće kafu, majka će krpiti odeću.
