Uhvaćen u mrežu, ili bolje rečeno zatečen u preseku bezbrojnih skupova od kojih svi zarobljavaju, lirski subjekt zbirke “Glasine o slobodi” promišlja jednu po jednu očicu mreže, nesposoban da se odrekne najvažnijeg sna i najdublje potrebe – one za slobodom, kao nosećim stubom ljudskosti. Zarobljen sopstvenim telom–kolektivom, neadekvatnim odnosima i očekivanjima, arhetipovima s jedne i kreativnom industrijom s druge strane, neizbežnom sumornom budućnošću, ljudskom polovičnošću i (iznad svega) nemogućnošću da se suprotstavi surovosti, pesnik ispisuje autentične i hrabre pesme sposobne da trgnu, pogode i otrezne. Zbirka „Glasine o slobodi” je redak primer nenametljive angažovanosti korišćenjem zrele poetske umešnosti, isključivo kroz propitivanje realnih, proživljenih iskustava, usled čega se ni jednog momenta ne naslućuju u tekstu oni tako česti neprijatelji dobre lirike: poza, patetika, nepotrebnost, loše prikriveno odsustvo pravog poetskog pokreta.
USTANOVI
ustanovo
ponizno molim za oprost
polakomio sam se
poverovao u glasine o slobodi
u mit o životu uzdignutog pogleda
dubokog uzdaha
zaleteo sam se
u blud neformalnosti
prirodnog svetla
i drugog lica jednine
kao što možeš da čuješ
kako sam samo bio naivan
ustanovo
ne skreći pogled sa mene
dok skrušeno klečim
pred tvojim masivnim dvokrilnim vratima
čuj me dok starozavetno jecam
povinovaću se
predaću se svakom ritualu
prigrliću svaku titulu koju mi nameniš
biću večiti asistent
ni pogledom ni rečju neću pretendovati
obični administrator
prilagodiću svoju boju boji nameštaja
noćni čuvar
stajaću na klimavim nogama i kad niko ne gleda
kafe kuvarica
smešiću se na šale bardova
biću prašina pod tvojim škripavim parketom
akademici po meni nek gaze tanano kao da me maze
samo mi podari još koju godinu
dok mi čula dozvoljavaju privid života
da udišem pastelne nijanse tvoje tople memle
da padnem u tvoj neumitni
smrtonosni zagrljaj
LJUDOŽDER
sve je došlo na svoje kad sam počeo da jedem ljude
fino sam popunio praznine u ličnosti
hermetički se zaokružio
neko će zaključiti da sam postao idealno biće
drugim rečima sfera
ali da ne idemo tako daleko
dovoljno je primetiti
niko me više ne ignoriše
gde god se pojavim čujem uzdahe divljenja
stariji rado prihvataju moje koncepte
mladi mi ustupaju sedište
ukazuju poštovanje
samo zbog toga se i vozim autobusom
iako sam kupio auto
šef se divi mom novostečenom samopouzdanju
ne sluti kako me već pripremaju za njegovu poziciju
doktor kaže – kao dečko
gde zakoračim čujem crkvena zvona
i u krevetu se situacija popravila
zaspim lako
probudim se odmoran
žena mi tepa
baš mi se sviđaš takav buckav
iskreno ne znam šta sam dosad čekao
ALUMINIJUM
sedim na obali i dugo gledam u dunav
jesetre migriraju radi mrešćenja
to se od mulja ne vidi
oko mene niču kule
od zdravih sastojaka
đumbira i rogača
prepijena jesen se vraća iz grada
štuca pesmu o grobljima
kako su živopisna
kako nikud ne žure
cveće na njima sporije vene
kineski turisti su uvek tako lepo obučeni
među sobom ovo mesto zovu evropom
sutrašnjica me fizički boli
znam nema nevinih
ali niko nije kriv za moj buržujski splin
pustiću da aluminijumske felne
okreću točkove vajne postistorije
sve drugo bilo bi herojski degutantno
u neskladu sa mojim karakterom
oblutkom
SAMOPOVREĐIVANJE
puštam video:
muškarac u kožnoj jakni
telom opkoljava devojčicu koja sedi
i izbegava njegov pogled
čelom napada njene grudi vrat kosu
pokušava da je poljubi u usta
žrtva se izvija
na obrazu joj ostaje pljuvačka
to ga naljuti
šamara je sitno i učestalo
u prednjem vagonu tramvaja
nalazi se nekoliko osoba
naizgled nezainteresovanih za zbivanje pozadi
kakvi smo to ljudi
zgranjavaju se bogovi
po obližnjim bircuz-olimpima
skrhani super-heroji
u nesporazumu sa svojim moćima
ja to posmatram iz poluptičje perspektive
viknem
prestani prestani ne može to tako
hej zaustavite vozilo
prene me dodir po ramenu
shvatam da sam u kancelariji
iz bolnih grudi mi curi mleko
otrčim u toalet da se sredim
vidim svoje ruke pune svežih ožiljaka
vadim žilet iz nesesera
pravim još jedan
peti poprečni
šef lupa na vrata
zauzeto
ponovo
zauzeto
ne odustaje
odškrinem
pita
da li je mit osnov ili okov evrope
iza njegove glave proviruje zidni sat
radno vreme poprima
teksturu gnjile mušmule
O KINESKOM SLIKARU ČIJE IME NE UMEM DA PROČITAM
jutros je u školi s milijardu đaka
za dobro jutro otpevao himnu
koja obećava da će jednog dana
svako voleti onoliko koliko može
i biti voljen onoliko koliko mu treba
i da će svako naricati iz nepostojeće duše
isti nemi slog
zajedno s crno-belim drugovima kristalnih očiju
iz kojih vire neprolivene suze
s gologuzom decom začetom u magli
učio je važne datume u istoriji nebitnosti
definiciju bespredmetnosti
formulu spontanosti
kako se grize tuđa savest
kom diskursu pripada tišina
onda je na času poezije
čitao uvek jednako neponovljivu pesmu
nespremnu da preuzme rizik
dosta je laži
danas je pobegao iz škole
i brzo plivao leptir stilom s kitovima ubicama
sve dok nisu naučili
kako se pravilno izgovara njegovo ime
FRANKFURTSKI SAJAM KNJIGA
nikad nisam posetio
frankfurtski sajam knjiga
između dva rata
razvio sam strah od visokih kupola
i gaziranih bezalkoholnih pića
dok je meni svaka nova pretnja
donosila pasivnu radost
moj je grad na kvarno postajao prijatan za oko
pešačke zone dizajn enterijera pejzažna arhitektura logotipi
u tome sam naslutio opasnost
pa sam preventivno ispevao odu
izbušenim cisternama s piralenskim uljem
smrvljenim strvinama po regionalnim putevima
požarima po ilegalnim deponijama
bacio sam je
da idem na proteste
nosio bih transparent
lepota će uništiti svet
osim toga
nikad nisam video okean
jata kitova-narvala u plesnom transu
mišiće potpalubnih robova veslača
i šarena ostrva plastike
između dva rata razvio sam skepsu
ne verujem da postoji frankfurt
ne verujem da postoji okean
ako ih je ikad bilo više ih nema
lepota je uništila svet
GRAD-UBICA
ubiće te
jer si ga popreko pogledala
jer si mu se nasmešila
jer ga nisi primetila
zbog pogrešne reči
i zbog ispravno izgovorene reči
ubiće te zbog dugouzlaznog akcenta
na pretposlednjem slogu imenice
u genitivu množine
ubiće te zato što mnogo govoriš
zato što ćutiš
i zato će i zato
ubiće te zbog paprikaša
koji si imala za večeru
zbog toplog daha
što drsko proviruje između tvojih usana
zbog sunčanog jutra
zbog promene vrednosti kriptovaluta
zbog udaljenog laveža
ubiće te jer mu to naređuje
treset pod opalim lišćem
nemo crkveno zvono
sekundara javnog sata
duh dalekovoda
smrt lično
ubiće te jer on ne sluša ničija naređenja
ubiće te prosto zato što si tu
pred njim
ali ubiće te i ako nisi
doći će po tebe i učiniće to
zato beži
kako znaš i umeš
kopaj
rukama
nogama
glavom
dublje
dublje
u pakao
samo ovde kod nas
toplo je i sigurno
Bojan Babić (Beograd, 1977) diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na grupi za srpsku i opštu književnost. Autor je zbirki kratkih priča: “Pli-pli” (1996), “Priče o sreći” (2008), romana “Neljudska komedija” (2010), “Devojčice, budite dobre” (2013), “Ilegalni parnas” (2013), “Čaplinova stopala” (2015), Yahoo (2018), “Kako se jede nar” (2021), zbirke poezije “Buke u prozi” (2003). Prevođen je i nagrađivan. Živi i radi u Beogradu.
U objavi su korišćene slike Pabla Pikasa (Pablo Picasso) (1881 – 1973)
