Roman “Peščanik”, objavljen 1972. godine, završni je roman porodične trilogije Danila Kiša, koju čine još i “Rani jadi” i “Bašta, pepeo”. U ovim knjigama autor, s jedne strane, traga za izgubljenim detinjstvom (mada se može reći da je to i potraga za izgubljenim ocem, stradalim u koncentracionom logoru), dok je, s druge strane, ova trilogija nadistorijsko propitivanje ljudske sudbine, prepuno dubokih metafizičkih uvida.
Kiš složenim postupcima preoblikuje autobiografske detalje i slika nimalo idiličnu sliku stvarnosti, sa ratom u pozadini naracije, kao zloćudnom bolešću sveta. Kroz zgusnute priče o događajima provlače se melanholijom osenčeni prizori, reminiscencije, monolozi glavnog junaka (Eduarda Sama), naizgled umetnuti, reklo bi se nepovezani esejistički pasaži, pitanja i odgovori kao tokom isleđivanja okrivljenog… Slojevita struktura sa naracijom koja se menja (prvo, drugo, treće lice…) čini da se ovaj roman ne otvara lako pred čitaocem, kao što se složeno psihičko ustrojstvo jednog kompleksnog ljudskog bića (pa još u vremenima rata, osiromašenja i progona) i ne može otvoriti. Pisac rizikuje i ispisuje ovu priču upravo tako, ne pojednostavljujući, a kao jedinu pomoć ostavlja čitaocima na kraju romana pismo glavnog junaka koje se može čitati kao neka vrsta sinopsisa ili sadržaja.
Izuzetan roman, koji zaslužuje više od jednog čitanja, ovenčan je 1973. godine NIN-ovom nagradom. I danas, bez obzira na vremensku distancu, zrači svežinom i donosi univerzalne poruke. Pitanje je samo da li nove tendencije u srpskoj književnosti neguju čitaoce koji će poželeti da čitaju ovakvu knjigu i koji će moći od nje dobiti ono što je pisac utkao u svoj tekst.
*
Prolegomena za svaku istoriju. – Znojave, prljave mase gradske sirotinje, dronjci; ohrabrena gomila, zagrevana idejom božje i ljudske pravde; patetične scene majki koje drže izgladnelu decu na rukama, tražeći hleba; verovanje u Boga, u Dobrotu; u Pravednost, u Nebo; krici očaja, osvete; govornici i provokatori koji se penju na improvizovane govornice; plač dece koja ne shvataju ništa; užasan žamor istorije.
A šta se za to vreme zbiva s druge strane, extra muros?
Kroz jedvazalelujane zavese od zlatnorujnog pliša dopire žamor te izgladnele svetine, kroz vitraže i zavese, kao kroz upijač, kao sa morskog dna, jedvačujno; treperenje sveća u golemim kandelabrima od zlata i odraz tih sveća u venecijanskim ogledalima, ili u rastvorenom krilu nekog ormara ili u sjajnim površinama nameštaja. Jedino pas i paževi, konji i posluga čuju jasno glas svetine, i čak im se čini, paževima i slugama, da prepoznaju glas svojih bližnjih, kao prekor i kao pretnju…
I gle, ustaje iz pene svojih mirišljavih jastuka Kraljica, belih ruku i začuđenih očiju, jer ta joj je galama sasvim nepoznata i tuđa, pa se zatim, jedva malo uznemirena, oblači uz pomoć svojih dama, stavlja na lice crn proziran veo i crn lovački šešir, jer je u koroti, ko zna za kim i zašto, ako i to nije samo hir mode – to narod ne zna, to narod ne može znati. I gle, u sjaju haljina svojih, „moćna kao vojska pod oružjem“, s kraljevskim prstenjem na rukama svojim prebelim, očiju plavih kao jezero u parku dvorca, s lepezom na kojoj je predstavljena, kao u zrcalu, scena u kojoj Kraljica stoji na svom balkonu i maše levom rukom svom obožavanom i obožavajućem puku, držeći u desnoj ruci lepezu, a s druge strane (s lica? naličja?), s one strane koja se ne vidi, koju svet ne vidi, i kojom zaklanja svoje kraljevske božanske grudi, s te strane lepeze, sad razvijene kao a) špil taro-karata (tarott de Marseille) ili kao b) rep neke egzotične ptice ili paunice iz njenog vrta, s te strane je pesnik ispisao jedan tužan sonet na njenu lepezu –
zube joj treba razbiti, toj kuji, viče razjarena rulja –
i diže prebelu ruku da mahne svom obožavanom i obožavajućem (ipak) puku, kad tamo, puk ostaje na trenutak nem, a zatim grune u tu naglo nastalu tišinu glas vođa i demagoga koji traže (ne za sebe, za puk) Hleba i Pravde, i Kraljica više ništa ne shvata, jer sve je izvan načina i protokola, to više nisu uzvici obožavanja i vernosti, nego neka čudna pobuna.
Šta li taj svet hoće, ah, za ime neba?
Hleba, gospo.
Hleba? O Elviro, zar nemaju hleba?
Ne, gospo!
A onda Kraljica. Bez metra i rime: Zašto onda ne jedu kolače, draga moja Elviro? Gospođe i gospodo, zašto ne jedu kolače? Pri tom joj se nadimaju grudi, njene kraljevske grudi uz koje se pribija zatvorena lepeza, da bi se odmah zatim namah otvorila, raskošna i bogata kao paunov rep ili kao da se Kraljica sprema da izbaci adut iz špila.
*
Traktat o krompiru. – Došla su vremena kada moramo misliti o sebi iz aspekta života i smrti, ne kao sebične individue, nego iz aspekta čitave svoje rase, tog božanskog korova zemlje, raseljene po svetu, raširene po svim kontinentima, baš kao i taj nesrećni krompir (solanum tuberosum) koji je potekao, kao i mi, iz dalekog mraka istorije i zemlje, no čiji se opstanak ne dovodi više u pitanje, kao naš, sve dok na svetu bude gladnih usta i dok bude zemlje. Taj se dakle bedni krompir, Kartoffel, patate, taj sirotinjski hleb koji ne silazi ni s trpeze bogatih, serviran nekako prerušen, u vidu pirea i umaka, preliven mlekom i pavlakom i sosom divljači, taj vulgarni krompir, ta zemaljsko-nebeska mâna, taj podzemni izraštaj, zemaljska škrofula, tvrda kila, grumuljičasti gomolj, nikad se nije izvio tokom svoje duge istorije u idealan krug jabuke ili rajčice (tog drugog božanskog ploda), nego je ostao nesavršen kao čovek, samo prividno simetričan, pun kvrga i guka, pun izraslina, izraštaja, rupa i poseklina, bez središta i bez semena, bez ičeg što bi nagoveštavalo u njemu prisustvo Tvorca i njegove mudrosti, te je postao idealna slika zemlje i čoveka od zemlje sazdana, meso i koža, bez srži i bez srca, pravi homunculus (homo-homulus-humus), sasvim po liku čovekovu, čoveka bez duše, čoveka iz koga je prognan bog.
Sećaš li se, sestro, kada smo još kao deca čistili proklijali krompir u ostavi, kako smo nalazili te male čovekolike krompire, s malecnim glavama i zakržljalim , nakaznim udovima, male homunkuluse kojima smo se igrali kao s lutkama, sve dok im ne bi otpala glava, ili dok se ne bi zgrčili, svenuli kao starci. I, vidiš, danas dok prosjačim taj krompir, ne mogu da se ne setim te čudesne sličnosti između krompira i čoveka, i, s druge strane, dozvolite, između krompira i Jevrejina. Potekli smo, rekoh li, iz istog mraka istorije. Ali zašto je krompir dugovečniji od nas, gospodo? Da li zato što smo mi, što je čovek savršeniji od njega? Ne verujem. Što se nas tiče, mislim da je od nas, od vas, dugovečniji i savršeniji i da će nas, dakle, nadživeti; nadživeće veliku kataklizmu. I kad se bude vratila golubica s maslinovom grančicom u kljunu, kad barka bude ponovo dodirnula čvrsto tle, kobilica lađe iskopaće iz izrovane, isceđene, natopljene, namučene zemlje, na nekom novom Araratu, bokor krtole. I ja počinjem ozbiljno da verujem, makar to bilo za ljubav slike i fantazije, da je krompir (Kartoffel, patate) jedini stvor na svetu – i neka mi Bog za to oprosti – koji nije sazdan voljom Božjom i rukom Tvorca, nego da je delo nekog jalovo-plodnog i mahnitog šamana, plod neke jalove alhemije (o čemu Paracelzusov De generatione rerum naturalium ne vodi dovoljno računa). Odatle možda i njegova mladost, njegova žilavost. On nema ni petsto godina, a u Evropu je donesen tek negde u šesnaestom veku, kao ukrasni cvet, i to znate li gde? – U Španiju, gospodo! Mislim da vam ovaj podatak govori sam po sebi u okviru mog srećnog poređenja između Jevrejina i krompira, jer nema sumnje da je tu, u Španiji, gde je izvršena selekcija za dalje putovanje – Ewige Jude – došlo do tog sudbonosnog susreta između čoveka i krompira, povijenog sefardskog nosa i nesavršene guke krtole… da bi odatle krenuli u svet zajedno, i da bi tako jednog dana, krajem osamnaestog veka, dospeo – krompir, razumite me dobro – na trpezu francuskih vladara, i da bi se zatim raširio po svetu i dobio, ukrštanjem i pod uticajem raznih klima i zemljišta, najrazličitije oblike i nazive, kao: brašnjenik, karanten, alatum, holanđanin, slatki i, najzad, kao kruna kvaliteta, magnum bonum, beli.
*
Kad bi čovek prislonio glavu uz zemlju, u pogodnom trenutku, čovek sa sluhom psa, mogao bi čuti neko tiho, jedvačujno žuborenje, kao kad se preliva voda iz jednog suda u drugi ili pesak u peščaniku – tako bi se nešto moglo čuti, tako se nešto čuje kada se prisloni glava uz zemlju, sa uvom pribijenim uz tle, sa mislima koje svrdlaju u dubinu zemlje kroz geološke naslage, do mezozoika, do paleozoika, kroz naslage peska i guste ilovače, svrdlaju kao korenje nekog džinovskog stabla, kroz naslage mulja i kamenja, kroz naslage belutka i gipsa, kroz naslage mrtvih školjki i puževa, kroz tresetne naslage ribljih krljušti i kostura, kroz kosture kornjača i morskih zvezda, i morskih konjica, i morskih čudovišta, kroz naslage ćilibara i finog peska, kroz naslage morskih trava i humusa, kroz guste slojeve algi i sedefastih školjki, kroz naslage krečnjaka, kroz naslage uglja, kroz slojeve soli i lignita, kalaja i bakra, kroz naslage kosturova ljudskih i životinjskih, kroz naslage lobanja i lopatica, kroz naslage srebra i zlata, kroz slojeve cinka i pirita; jer tu negde, na dubini od nekoliko stotina metara, nalazi se lešina Panonskog mora, ne još sasvim mrtva nego samo pridavljena, pritisnuta sve novim slojevima zemlje i kamenja, peska, gline i kalofonijuma, leševima životinja i leševima ljudi, leševima ljudi i leševima ljudskih dela, samo priklještena, jer još uvek diše, evo već nekoliko milenija, kroz slamku zatalasanih žitnih polja, kroz trsku močvara, kroz korenje krompira, ne još sasvim mrtva nego samo pritisnuta slojevima mezozoika i paleozoika, jer evo diše već nekoliko sati, nekoliko minuta (mereno vremenom Zemlje), diše sipljivo i teško, kao rudar koga su pritisle grede i potpornji i teški blokovi znojavog uglja; kad čovek prisloni glavu na tle, kad pripije uši uz vlažnu glinu, naročito za ovakvih tihih noći, može čuti njeno dahtanje, njen produžen ropac.
*
Ako se sve zbiva po strogo determinisanim zakonima boga-prirode, po opštem principu causa sui, onda nema slučajnosti kao objektivnog fenomena, ne samo u širokim svemirskim razmerama, nego čak ni u onim najmanjim vidovima, kao, na primer, kada neko ostavi (zaboravi?) svoju knjigu u vozu, u kupeu prve klase (kao da ju je tu smestilo božansko priviđenje ili kao da je dolepršala iz dalekog nepoznatog, poput anđela koji se smestio polurazvijenih krila na sedište od zelenog pliša, u prvoj klasi, na mesto broj dvadeset i šest, upravo ono koje beše kraj prozora, rezervisano za njega u provincijskoj stanici u Šidu), a neko drugi (predestiniran?) sedne na to isto mesto i tu nađe jednu u crnu kožu uvezanu knjigu (Tractatus theologico-politicus) koja će na tog drugog izvršiti snažan i trajan uticaj.
*
Na kraju krajeva, mleko jeste hrana. Majčino mleko, na primer. Mleko sisara. Isus koji drži u ustima vime krave. Ili ovce. Ili deve. Umesto prebele dojke presvete deve. Marija je takođe sisar. I njene su dojke nekad lučile beli mlečni sok. Jer se Jehova u svojoj mudrosti pobrinuo za decu, za mladunčad. Neka bude žlezda, i žlezda bi. Neka poteče mleko, i mleko poteče na bubuljičava usta dojke. Spasavanje života sistemom usta-na-usta. Neka vrsta vojničkog obroka koji je naročitim postupkom obogaćen svim za organizam nužnim sastojcima (time se olakšava transport i uprošćuje problem ishrane). Mast, belančevine, ugljeni hidrati, encimi, vitamini, mineralni sastojci; sve ono, dakle, što su gozbenici za vreme uskršnje gozbe (lukulovske) unosili u svoj organizam, u čvrstom stanju, i bez mere. Sve se to nalazi u mleku, u vidu sitnih, mikroskopskih čestica. Došle su pobesnele krave i smazale u tren oka sve ono što je bilo na stolu, i prase pečeno, i kokošku, i šunku, i kolače, i voće, i orahe, sve, sve, ali bez reda, sasvim izvan bontona, to jest po nekom svom kravljem bontonu, tako da su prvo smazale kolače, a odmah zatim posrkale kokošju supu, da bi na kraju, kao melšpajz, smuvale batistani stolnjak natopljen mašću, vinom i šerbetom. Onda je fabrika u njihovom buragu sve to preradila, isitnila, skuvala, fermentirala, rafinovala, filtrirala, pasterizovala, kiselila, bućkala, pa opet filtrirala, te najzad izmešala sa kazeinom, albuminom i laktozom, da bi se, dakle, na kraju sve to našlo u vimenima, a zatim u limenim šoljama u rukama moje dece; tri puta uzastopce, kao u nekoj basni.
*
Živeo sam lepše i bogatije od vas, zahvaljujući patnji i mahnitosti, pa želim i u smrt da odem dostojanstveno, kako to priliči tom velikom trenutku posle kojeg prestaje svako dostojanstvo i svaka veličanstvenost. Moj leš će biti moja korablja, a moja smrt dugo plutanje po talasima večnosti. Ništa u ništavilu. I šta sam mogao da suprotstavim ništavilu do to, tu svoju korablju u koju sam želeo da sakupim i sve što mi bejaše blisko, ljude, ptice, zveri i bilje, sve ono što nosim u svom oku i u svom srcu, u trospratnoj lađi svoga tela i svoje duše. Želeo sam sve to da imam kraj sebe, u smrti, kao faraoni u veličanstvenom miru svojih grobnica, želeo sam da bude sve onako kao što bejaše i pre toga: da mi u večnosti pevaju ptice. Želeo sam da Haronovu barku zamenim jednom drugom, manje beznadnom i manje pustom, da nezamislivu prazninu večnosti oplemenim gorkim zemaljskim travama, onim što niču iz srca čovekova, da gluvu prazninu večnosti oplemenim kukanjem kukavice i pevanjem ševe. Ja sam samo razvio tu pesničku gorku metaforu, razvio sam je strasno i dosledno, do kraja, do konsekvenci koje prerastaju iz sna u javu (i obratno), iz lucidnosti u mahnitost (i obratno), koje prelaze iz života u smrt, kao da nema međa, i obratno, iz smrti u večnost, kao da to nije jedno te isto. Tako je moja sebičnost samo sebičnost ljudskog bića, sebičnost života, protivteža sebičnosti smrti, i moja se svest, uprkos prividu, protivi ništavilu sa sebičnošću kojoj nema ravne, protivi se skandalu smrti kroz ovu strasnu metaforu koja želi da sakupi na gomilu ono malo ljudi i ljubavi koji činjahu taj život. Želeo sam, dakle, i još uvek želim, da odem iz života sa specimenima ljudi, flore i faune, da sve to smestim u svoje srce kao u korablju, da ih zatvorim pod svoje kapke kada se oni poslednji put spuste. Želeo sam da prokrijumčarim u ništavilo tu čistu apstrakciju koja će biti u stanju da se u tajnosti prenese kroz vrata jedne druge apstrakcije, ništavne u svojoj neizmernosti; kroz vrata ništavila. Trebalo je, dakle, pokušati zgusnuti tu apstrakciju, zgusnuti je snagom volje, vere, inteligencije, ludila i ljubavi (samoljublja), zgusnuti je u tolikoj meri i pod takvim pritiskom da zadobije specifičnu težinu koja će je podići uvis, kao balon, i izneti je van domašaja mraka i zaborava. Ako ne što drugo, ostaće možda moj materijalni herbarijum ili moje beleške, a šta je to drugo do ta zgusnuta ideja koja se materijalizovala: materijalizovan život, mala, tužna, ništavna ljudska pobeda nad golemim, večnim, božanskim ništavilom. Ili će ostati makar – ako u velikom potopu potone i sve to – ostaće moje ludilo i moj san, kao borealska svetlost i kao dalek eho. Možda će neko videti tu svetlost, možda će čuti taj daleki eho, senku negdašnjeg zvuka, i shvatiće značenje te svetlosti, tog svetlucanja. Možda će to biti moj sin, koji će jednog dana izneti na svet moje beleške i moje herbarijume s panonskim biljem (i to nedovršeno i nesavršeno, kao i sve ljudsko). A sve što nadživi smrt jeste jedna mala ništavna pobeda nad večnošću ništavila – dokaz ljudske veličine i Jahvine milosti. Non omnis moriar.
