Srpski pesnici oduvek pevaju o slobodi, pravdi, o odbrani zemlje, o progonjenima, o neodustajanju. Te reči, suštinske, neizlizane, ispunjene značenjem, zvuče i danas nepromenjeno, jednako važno, jednako neophodno kao i u svim drugim razdobljima u kojima se Pesnik, zajedno sa Ratnikom, borio za njihovo ispunjenje.
Branko Miljković
ODBRANA ZEMLJE
// Gledali smo kako umiru stojeći oni koje volimo //
U srcu ljubav jača od smrti
U glavi misao veća od glave
I to je odbrana zemlje
Strašni su ratnici pod zemljom, vojnici odbrane,
Zaliha snage spremna ako živi klonu
I to je odbrana zemlje
Velika reč ni iz srca ni iz glave
Već iz zemlje kao biljka il cvet
Raste, i to je odbrana zemlje
Namučeno zrno misli cvet
Dan misli sunce
I to je odbrana zemlje
Koliko je zemlje iza nas
Toliko je snage u nama
I to je odbrana zemlje
Miodrag Pavlović
BOGUMILSKA PESMA
Traže moju glavu
Sve što na glavu liči
bacaju po livadama na hrpe
i noću gaze konjima.
Zemlji otvaraju okna
te vade srebrnu rudu
što glavi proročkoj slična je,
pa je obese o hrastovo granje.
I oblake kad ljudski pokažu lik
čakljama svlače i kopljima bodu.
Traže moju glavu
a nisu ni čuli moju reč.
Kao guja bez otrova u glavi
po gudurama ležim
nemoćan da svoju kožu promenim.
O kneževi pijani
što me sa bedema vrebate
zar mislite: neće moj govor
dalje od lokve moje krvi?
Zemlji sam blizak,
ona bolje pamti reči no krv;
u nedra ću joj kazati, zagrljen sa zovama,
sve što o ljubavi znam.
Mali je vaš mač
da čitavoj zemlji glavu poseče.
Ljubomir Simović
BALADA O STOJKOVIĆIMA
Bije batinaš, bogme svojski raspalio,
puca nam koža, lete mrvice mesa;
bije sat, bije dva, bije tri,
otkud mu toliko štapova i besa?
Udara bogato, udara od sveg srca,
već mu se lice od napora krivi,
gubi dah, zastaje, prediše, više ne može,
i pada mrtav umoran,
a mi živi.
Poređaju nas vezane uza zid,
pucaju u nas – prska nam lobanja,
prska cevanica, podlaktica, koska,
otežasmo od olova u telu.
Dođe i veče. Umorili se strelci.
Odvezuju nas, psuju nam Boga i majku.
Sa streljanja se vraćamo kući
ko s posla,
i dok se u kujni podgreva večera
žene nam krpe rupe u odelu.
Posle večere pregledam domazluk:
zakrpim krov, poduprem ogradu,
nakupim kišnicu u kace i aranije.
Uto i spavanju vreme. Pre no zaspim
kažem ženi: vešaće me u pet,
gledaj da me probudiš nešto ranije.
Ujutru vešala, nova novcata, čvrsta,
užad jaka, dželati obučeni,
ruku na srce, ničemu zamerke nema.
Vešaju nas brzo, vešto i lako.
Visimo tako obešeni do mraka,
vreme je večeri, skidaju nas, – mi živi,
svi nas tuku i psuju, ali ako.
Sutradan zorom dovuku granja i drva,
naslažu lomaču, za nju nas gole vežu,
prinesu šibicu, potpale,
i gori tako, gori nedelju dana,
cela varoš od pepela posivi.
Kad sve dogori, mi izađemo iz dima,
kraljica pada u nesvest, a kralj
trlja oči i gleda nas zaprepašćen:
Sunce vam vaše, pa vi opet živi!
Rastržu nas konjma na repove, raspinju nas na točku,
seku nam glave, ruke i noge – strašno!
Streljane nas vešaju, poklane nas guše,
ne znamo zašto, a nije ni važno.
Sudijama je već svega toga dosta!
Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike,
dželate vešaju – oni im kao krivi.
Pa opet na nas: te topuzinom, te topom,
te vešaj, te seci, te kolji!
A mi živi.
Nije tu nešto u redu, šapće narod,
to neko štiti sudije od greha!
A i nas katkad hvata zebnja pred san:
nismo besmrtni, neće dugo ovako,
doći će jednom i nama kraj,
nećemo izdržati
i umrećemo
od smeha.
