Leonard Koen, “Balet gubavaca” (odlomak)

Do sada neobjavljeni, prvi roman-novela Leonarda Koena (1934-2016) “Balet gubavaca”, pronađen u njegovoj zaostavštini, priređen je i premijerno objavljen 2022. godine. Nastao između 1956. i 1961. godine u Montrealu, napisan je pre romana “Divni gubitnici” (1963) i “Omiljena igra” (1966). Iako stvaran u autorovim dvadesetim godinama, on je zbir svih budućih Koenovih tema iz njegovog ukupnog stvaralaštva. Za njega je i on sam svojevremeno rekao, ne pokazavši ga javnosti, da je “bolji roman” od proslavljenog – “Omiljena igra”. Roman je začetak uvida u Koenovu maštu i kreativni proces; u njegovo celoživotno istraživanje stida, osećaja bezvrednosti, otuđenosti, seksualne želje, žudnje za ljubavlju ili porodicom, ili pak za duhovnom promenom iza racionalnog. Iznenađenje je tema nasilja, ali ne i ironija i humor. (…) – Vladislav Bajac

“Kako si vatren”, rekla je Merilin. “Noćas si moj vatreni ljubavnik. Noćas smo plemići i životinje, ptice i gušteri, kamen i voda, glib i mramor. Noćas smo veličanstveni i poniženi, viteški i zdrobljeni, prelepi i ogavni. Usta nam svetlucaju od razmenjene vlažnosti. Znoj je miomiris, jecaji su zlato, uzdasi su zvona, drhtaji su srebro. Ne bih ovo menjala ni za najdivnijeg labuda za kojim ostaje pustoš. Sigurno sam zato i počela da dolazim k tebi. Sigurno sam zato ostavila sve druge, stotine njih koji, sakati, pokušavaju da me zgrabe za članke dok hrlim ka tebi.”
Ljubio sam je u tami, dok je govorila, oduševljen njenom poezijom, prepušten moći i pohvalama, njenom pokornom telu, njenom zanesenom glasu za obožavanje, zauvek, zauvek.
“Zauvek”, rekao sam naglas.
Ovakvu romantičnu igru igrali smo kad smo bili u najboljem elementu. U najgorem slučaju, to nije bila igra, već bludni boj.
Izvukla se iz mog zagrljaja i stala na krevet. Pomislio sam na mermerna bedra i kolena kamenog diva. Protegla je ruke u visini ramena.
“Andski Hristos”, uzviknula je.
“Sami Andi”, insistirao sam ja.
Kleknuo sam pred njom, pripijajući se uz njenu deltu.
“Isceli me, isceli me”, rekao sam, oponašajući molitveni ton.
“Isceli ti mene”, uzviknula je uz smeh i sručila se preko mene, položivši lice, konačno, na moj stomak.
Kasnije, kad smo se umirili, rekao sam ozbiljno: “Ženo, oslobođena si svoje slabosti.”
Spustila je noge na pod, otplesala do stola i zapalila sveću na mom limenom meksikanskom kandelabru. Držeći svetlo iznad glave, poput religijskog simbola, doplesala je nazad do kreveta i uzela me za ruku.
“Pođi sa mnom, moja zveri, moj labude, moj pustahijo”, zapojala je. “Ogledalo, evnusi, ogledalo.”
Stali smo pred ogledalo i zamahnula je svetlom sveće preko nas kao mekom blistavom četkicom.
“Ko može da kaže da nismo divni?”, izazivala je.
“Istina je”, odgovorio sam, “ko to može da kaže?”
Časak-dva proučavali smo svoja tridesetpetogodišnja tela. I zaista, u tom trenutku naša tela, tela za koja svi znamo da umiru brzo i odvratno, bila su prelepa. Spustila je kandelabar na sto iza nas i, još uvek posmatrajući naš odraz u staklu, pažljivo smo se zagrlili.
“Život nas ipak nije mimoišao”, rekla je.
Nadao sam se da neće početi da promišlja, što je proces od kog bismo se obično oboje rastužili. Seo sam na stolicu pokraj prozora, a ona meni u krilo.
“Mi smo ljubavnici”, otpočela je, kao da utvrđuje aksiome pre no što počne da postavlja geometrijsku propoziciju.
“Ako bi neko od onih na ulici sada pogledao gore, neko sa vrlo dobrim vidom, video bi nagu ženu koju drži nag muškarac”, nastavila je. “Ta osoba bi se momentalno uzbudila, zar ne, onako kako se uzbudimo kada čitamo provokativan seksualni opis u romanu.”
Ustuknuo sam od reči seksualni. Nema neprikladnije reči kad su dvoje u seksualnom zagrljaju.
“I to je način”, nastavila je ona, “to je način na koji se ljubavnici obično gledaju čak i pošto su već neko vreme intimni.”
Intimni, još jedna od tih reči.
“To je velika greška”, rekla je. “Ushićenje zabranjenim, ushićenje nevaljalim brzo se istroši, i ljubavnici brzo dosade jedno drugom, njihovi seksualni identiteti postaju sve neodređeniji, dok se potpuno ne izgube.”
“Šta je alternativa?”, upitao sam dok je gnev rastao u meni.
“Učiniti uzbudljivim ono što je dozvoljeno”, rekla je.
“Ljubavnik mora u potpunosti da se upozna sa svojom voljenom. Mora da zna svaki njen pokret, pomeranje njenih guzova dok hoda, smer svakog malenog zemljotresa dok joj se talasaju nedra, kako joj se bedra šire poput lave kada sedne, mora da poznaje iznenadno grčenje trbuha koji se uzgiba neposredno pred vrhunac, svaku granu u krošnji njene kose, plave ili crne, zemljopis pora na njenom nosu, mapu kapilara u njenim očima, posebnu boju ranice na usnama. Mora da je poznaje tako kompletno, tako temeljno, da ona time postane njegova kreacija. On je izvajao oblik njenih udova, on je destilovao njen miris. To je jedina uspešna vrsta seksualne ljubavi, ljubav stvoritelja prema svojoj kreaciji, drugim rečima, ljubav tvorca prema samom sebi. Ovakva ljubav može da se promeni, može da evoluira i prevaziđe agoniju i ekstazu, izdaja ne može da inficira njenu slepu odanost, ona može da se izmeni, ali nikad ne iščezava.”
Dok je govorila, glas joj je bivao sve više i više natopljen emocijama. Poslednje rečenice izgovorila je sa nekom vrstom plamtećeg ushićenja. Prestao sam da je ljubim, njeno uporno korišćenje kliničkih termina gotovo mi se smučilo. Primetila je da sam se povukao.
“Šta je bilo?”, upitala je. “Zašto si prestao da me grliš?”
“Zašto uvek moraš to da radiš?”, otpočeo sam, hrapavim glasom i grla stegnutog od besa. “Zašto uvek moraš to da radiš? Upravo sam vodio ljubav sa tobom. Pružili smo jedno drugom ljubav i pohvale. Zar nisi mogla jednostavno da sediš sa mnom i uživaš u plodovima užitka i miru koji sledi posle ekspresije? Jesi li morala da započneš operaciju, autopsiju? Seksualno, intimno – ja želim da meko ležiš u mom naručju. Destiluje, emituje – je li ovo pivara? Ne želim da zapamtim svaki krajolik, želim da se ponekad trgnem od novog drhtaja. Želim da se ponekad trgnem od uzdisaja koji je dublji od ostalih. Kuda ideš?”
Stala je preda mnom. Svetlost sveće igrala joj je na usnama, stegnutim od gneva.
“Novi drhtaj, uzdisaj dublji od ostalih”, rugala se. “O Isuse, ti si budala, budala kao i desetina drugih muškaraca sa kojima sam spavala. Da, tuce muškaraca poput tebe koji su hteli da vode ljubav u mraku, u tišini, očiju vezanih, ušiju začepljenih, tela pokrivenog. Muškaraca koji su se umorili od mene i ja od njih. I ulećeš u jedan od tvojih glupih nepodnošljivo čestih besova zato što želim nešto drugačije za nas. Ne znaš ni kakva je razlika između kreacije i masturbacije. A razlika postoji, samo da znaš. Nisi razumeo ni reč od onoga što sam rekla.”
“Dvostruka priča”, povikao sam, sada više ne iz besa, već iz očajanja. “Dvostruka priča, dvostruka priča, tvostruka priča.” O bože, zaplitao sam jezikom.
“Ne znamo šta govorimo”, rekla je, pošto ju je prošao gnev.
“Zar nisi mogla samo da ležiš u mom naručju?”
“Stvarno si beznadežan slučaj”, rekla je. “Gde su mi stvari?”
Posmatrao sam je kako se oblači, praznog uma, ne, ne praznog, već utrnulog. I kako se oblačila, kako je prekrivala svoje meko telo, deo po deo, moja utrnulost je rasla, preplavljivala mi je grlo poput vetra etra, razbijala mi je štit kože dok se nisam rastopio u vazduhu sobe, beživotni deo sobe. Pošla je prema vratima. Iščekivao sam kratki zvuk užasne brave. Zastala je s rukom na kvaki.
“Ostani”, prošaptao sam.
Potrčala je ka meni i zagrlila me. Tekstura njene odeće bila je čudna na dodir na mojoj koži. Nakvasila mi je obraz i vrat suzama.
I govorila je kroz šapat, “nemamo vremena da povređujemo jedno drugo, nismo deca, starimo, koga je briga za nas dole na ulici, nijedan vozač neće prigušiti svetla zbog nas. Plašim se da smo sve odbacili, ničemu ne pripadamo. Upoznali smo se, nas dvoje, izvan grada.”
“Ne plači, ne plači, ne plači.” Milovao sam joj kosu. “Oprosti mi, oprosti mi, ti si prelepa žena.”
“Ne možemo da se umorimo jedno od drugog”, rekla je. “Ne možemo, ne možemo. Tako sam umorna, ne želim nove romanse, ne želim nikog više da upoznajem, želim samo tebe da znam.”
Dok je ona bila obuzeta bolom ponovo sam se pribrao. Primetio sam mnogo puta u životu, nažalost, da tek u suočavanju sa ekstremnim emocijama drugih mogu da utvrdim svoju stabilnost. Njen bol me je obnovio, učinio me muževnim i saosećajnim. Poveo sam je do kreveta. Ridala je, štucavim ridanjem male devojčice.
“Tako sam stara, bože, tako sam stara.”

Moram priznati da mi uopšte nije prijala Merilinina izvedba te večeri. Činilo se da ima nameru da uništi našu jednostavnu vezu kliničkim analizama i apsurdnim izjavama o ništavnosti. Zašto je morala da unese priču o patnji u našu vezu? Bilo je dovoljno patnje i bez izgovaranja, dovoljno patnje i bez seciranja. Vrlo dobro je znala da ćemo, pre ili kasnije, morati da se raziđemo; rastaviće nas zamor, dosada. Koja je bila svrha pretvarati se ili izmišljati blesave teorije o ljubavi zasnovanoj na kompletnom poznavanju? Zašto bismo se mi razlikovali od ostalih? Rastaju se i oni koji razmene obećanja o večnosti isto kao i oni koji su dovoljno iskreni da ćute. Prošlogodišnji voljeni isti su kao i ovogodišnji, samo se ljubavnici smenjuju. Ponekad sve to zamišljam kao veliku igru muzičkih stolica. Kada muzika stane, samo nekoliko, vrlo malo nesrećnika, ne može da nastavi igru; ostali nađu mesto da sednu dok muzika ne počne ponovo. U metežu, naravno, ima i izgrebanih kolena i srca, čak i napada ili ubistava, i književnost je sačinjena od tih nesrećnih slučajeva, ali obično je jedna stolica jednako dobra kao i bilo koja druga. Ne kažem da to nije tužno. Svi znaju da jeste tužno, pa ipak, ne moramo da reklamiramo tu tugu. To je poput tuge na kraju prijatnog obeda sa dobrim prijateljima u zemlji blagostanja ili zagrljaj braće u gradu u kom besni građanski rat. Merilin je u pravu, jesmo se upoznali izvan grada, ali, na neki način, svi su izvan grada. Gde je uopšte grad? On više nema zidove. Nikada pre bogati i siromašni nisu delili toliko istih stvari, niti su preminuli i živi bili tako blizu jedni drugima. Pre više od hiljadu godina jedan kineski pesnik je zapisao, “svet prevari one koji nemaju nikakvu poziciju”. Istina je da ja nemam nikakvu poziciju. Radim u trećoj kancelariji za poslednja tri meseca, a Merilin, žena sa pet hiljada knjiga iza sebe, samo je prodavačica u Itonsu. Pa šta? Koliko se razlikuje bilo koja pozicija danas? Bili na nekoj poziciji ili ne, mislim da većina ljudi danas vodi podzemni život, samo što je krov kripte oduvan i sve je izloženo, pa ipak, izloženost ništa ne menja. A Merilin je trebalo da zna da će u takvom gradu bez zidova, gde bolesni i blagosloveni idu ruku podruku, morati da skine svoje zvonce gubavca i pleše sa svakim ko je pozove. Ovo su bile moje misli dok sam u gužvi vrele železničke stanice čekao voz koji mi je dovodio dedu.

Ne znam da li sam u stanju da učinim verodostojnim ostatak priče koji moram da ti ispričam. Kada se osvrnem na taj period svog života, koji imam potrebu da opišem, vidim da sam bio zaražen nekakvim ludilom, onom vrstom ludila koja inficira podeljene kuće i nacije u vreme rata. Ne želim to baš da razumem, jer razumevanjem bih morao to ponovo da proživim, a to ne mogu da podnesem. Želim samo da steknem tvoju ljubav kazivanjem.
Moj deda i ja smo se probudili rano narednog jutra. Seo je na krevet i klimnuo mi glavom. Dlanovima je zagladio svoju žuto-belu kosu. Obojica smo spavali u odeći i bilo je zagušljivo u sobi. Zaboravio sam da otvorim onaj dobar prozor. Ustao je sa kreveta i prišao prozoru koji je bio zaglavljen. Na jutarnjem svetlu sam ga jasnije video. Sada je izgledao znatno starije i krhkije, dok se mučio s prozorom. Primetio sam koliko liči na mog oca, velika okrugla lobanja, snažna spuštena vilica, pa čak i ramena, iako sada oronula, ukazivala su na to da su nekada bila snažna i prava.
“Taj prozor je zaglavljen, deda”, rekao sam mu.
Nije se obazirao već je nastavio da se muči s njim. Potom je uzeo bronzanu figuricu Bajrona, koju sam držao na prozorskoj dasci, i njom razbio staklo.
“Ne”, pobunio sam se i pojurio ka njemu, “ne možeš to da radiš.”
Ali već je bilo urađeno. Uklonio je komadiće stakla koji su ostali u ramu i bacio ih na ulicu. Primetio sam, uz olakšanje, da je ulica pusta. Otkopčao je sako i prsluk i protresao ih na povetarcu koji je sada polomljeni prozor pružao. I ja sam odvezao kravatu i uživao u novoj svežini. To je bio drugi čin nasilja u ovih nekoliko sati koliko sam ga poznavao. I ovaj, kao i prvi, kao da je imao neku sopstvenu logiku. Policajac ga je ponizio, pa mu je uzvratio. Zakočen prozor mu se opirao, pa ga je razbio. Nisam se uopšte zaprepastio. Gazdarica će biti uznemirena, prošlo mi je kroz glavu. Nagnuo se preko prozora i pljunuo na trotoar, glave i ramena isturenih kroz prazan ram, kao gargojl koji kaplje iznad ulice. Spremio sam nam doručak na ringli. Jeo je vrlo sporo, strašno otežano je žvakao, sekao je hranu na apsurdno male komadiće i svako parčence podizao viljuškom do usta poput sporog krana. Posle doručka je delovao iscrpljeno i vratio se u krevet. Iz džepa sakoa je iščeprkao karticu za prtljag i mahnuo mi njom. Rekao sam da ću pokušati da pokupim njegov kofer na pauzi za ručak, ali me nije čuo; zaspao je. Tiho sam izašao iz sobe, kao što majka izlazi iz sobe u kojoj ostaje usnulo bolesno dete. Gazdarica me je čekala u hodniku.
“Kakva je to buka bila?”, pitala je. “Jeste li razbili prozor?”
“Onaj koji nije radio, razbili smo ga, moj deda i ja, pokušavajući da ga otvorimo. Ja ću se postarati za popravku, bez brige. Pitam se da li biste mogli da pripazite na njega dok sam ja na poslu, znate, da mu pokažete gde je šta, ako nešto bude zatražio?”
“Naravno”, rekla je ljubopitljivog izraza lica. “Dobro ću paziti na njega.” Otišla je na prstima.
Na pauzi za kafu, mladić koji radi sa mnom u knjigovodstvu posmatrao je moje izgužvano odelo.
“Ne zameri mi što ću ovo reći”, rekao je tiho, “mislim, stariji si od mene i sve to, ali mislim da se g. Randu ne sviđa tvoja odeća.”
“Pa, to je ozbiljno”, rekao sam, “ne smemo da uvredimo g. Randa.”
“Ne”, rekao je iskreno, “ne smemo. Sinoć je išao u mom pravcu, pa me povezao kući. Rekao je da je odelo uvek nešto što primeti na čoveku. ‘To otkriva mnogo’, rekao je. ‘Evo, vidi onog tipa što radi s tobom’, rekao je, ‘tačno se vidi kuda on ide. Taj će biti knjigovođa čitav život. Ko će njega da unapredi, kad svaki dan dolazi na posao i izgleda kao da je spavao u odeći?”
“I spavam”, rekao sam.
“Šta?”, pitao je.
“Spavam u odeći. Uvek spavam u odeći. To mi uštedi vreme ujutru. To je dodatnih deset minuta sna.”
“Pa, ja ti samo prenosim ono što mi je on rekao. Valjda si dovoljno odrastao da znaš šta radiš. Kako ti se čini ovo odelo? Vozio sam do Platsburga da ga kupim. Vidiš, ima tri dugmeta, šlic na leđima, i skoro da i nema naramenice. Tako se nosi sad u Americi. To se zove izgled sa Avenije Medison, to ti je ulica u Njujorku, al’ to pretpostavljam da znaš.”
“Vrlo atraktivno. Pretpostavljam da je bilo skupo?”
“Skoro cela nedeljna plata. Moraću da skratim budžet za odmor. Ali gledam na to kao na investiciju. Mora da privuče pažnju, mislim, dobru vrstu pažnje.”
“Jesi li primetio odelo g. Randa jutros?”
“Pa, jesam, bilo je smeđe, čini mi se”, rekao je, nalazeći da je pitanje irelevantno.
“I jesi li primetio koliko dugmadi ima? Tako je, ima dva dugmeta, samo dva dugmeta. Dva dugmeta su izgleda dovoljna za g. Randa. I, naravno, primetio si da su mu ramena postavljena naramenicama, značajno postavljena. Iskreno, mislim da on nije zadovoljan svojom građom.”
“Šta pokušavaš da kažeš?”
“Gospodin Rand ne vozi do Amerike da kupi sebi odeću. Gospodin Rand nikada nije čuo za Aveniju Medison. Gospodin Rand kupuje u Itonsu i uvek gleda kad ima neki popust.”
“Hoćeš da kažeš da misliš da mu se možda ne bi svidela ideja o ovako modernom odelu?”
“Opšte je pravilo hijerarhije da rob ne bi trebalo da ide bolje obučen od gospodara.”
“Znaš, možda si u pravu. Nije mi to palo na pamet.”
Kada se vratio za svoj sto, primetio sam da je skinuo sako.
“Hvala ti”, rekao mi je kasnije, “čini mi se da nije primetio, a tebi?”
“Mislim da si se izvukao ovaj put”, rekao sam.
“Znaš li”, rekao sam mu kada smo izlazili na ručak, “znaš li da moj deda mokri na ulici?”
“Šta to pričaš?”, rekao je. “Kakvu stvar mi govoriš.”
“Moj deda, kladim se da nisi znao ni da ga imam, ne samo da urinira na ulici, već i nasumično pljuje, razbija prozore i napada policajce.”
Govorio sam glasno.
“Bolje malo tiše pričaj”, rekao je dok smo išli ka liftu, “eno ga g. Rand iza nas.”
“Šta si ono rekao o g. Randu?”, upitao sam glasnim scenskim šapatom. “Kažeš da misliš da on nema ukusa. Pa, sad, mislim da to baš nije fer. Znam oduvek da g. Rand stvarno ima ukusa.”
“Zaboga”, očajnički je prošaptao, “tiše, molim te. Šta pokušavaš?”
Sva trojica smo ušli u lift.
“Nadam se da su rešeni svi problemi s tvojim dedom”, rekao sam mladiću.
“Kakvi problemi, sinko?”, upitao je g. Rand dobronamerno.
Mladić je zamucao, lica sasvim preplavljenog užasom.
“Stari gospodin”, umešao sam se, “zaista nije trebalo da spominjem, pa, on se pokazuje na ulici.”
“Ah”, reče g. Rand, “siroti stari gospodin.” Potapšao je mladića po ramenu. “Svi imamo svoje odgovornosti, zar ne?”
“Da, gospodine”, mladić je uspeo da bekne.
Kada smo izašli iz lifta, rekao sam, “nadam se da ti neće biti hladno bez sakoa”.
Pogledao me je na ivici suza.
“Da”, rekao je g. Rand, ponavljajući moj očinski tonalitet, “napolju je uvek sveže, i seti se šta sam ti juče rekao o izgledu”, i pogleda u mene.
Kada je g. Rand otišao, dečko je maltene ridao.
“Zašto si mi to uradio, šta si pokušavao da postigneš? Šta će sad g. Rand da misli, kakva sam ja osoba? Deda koji se skida na ulici, neuredan izgled. Mogu samo da se pitam šta sad misli o meni. Šta imaš protiv mene?”
“Stvarno ne znam”, rekao sam mu iskreno. “Glup si i ružan i preplašen, ali to mi dosad nije smetalo. Ne, stvarno ne znam. Zapravo, uopšte nemam ništa protiv tebe. Želim ti uspeh. Samo cvetaj!”
“Ne možeš tako da razgovaraš sa mnom. Imaš isti posao kao ja. Koliko ti je uopšte? Sigurno četrdeset, a vidi kakav posao radiš.”
“Sad si okrutan”, meko sam se osmehnuo.
“O, ja sam okrutan, posle onoga što si mi uradio pred g. Random. Pogledaj se samo, i to tvoje prljavo odelo, imaš sreće što te nisam opaučio.”
Želim da zabeležim sve onako kako se odigralo, a naročito moja osećanja. Mladić je uveo pojam nasilja u konverzaciju. Najednom je cela apsurdna epizoda u kojoj sam učestvovao postala jasna. Taj mladić se nametnuo u moj život, nametnuo se radeći pored mene, nametnuo se obrativši mi se, posmatrajući moju odeću, diskutujući o meni sa Random, uvlačeći me u svoj iščašeni oportunizam. Naravno, nije on bio kriv; takve su bile okolnosti. Ali ne kažnjava čovek vetar što mu nanosi skakavce na kuću. Nego spaljuje skakavce. Kazna, nasilje, te dve reči igrale su se u mom mozgu kao životinje koje se pare. Video sam dedu, sada ne oronulog već kao blistavu figuru, kako pljuje prezir prema našim betonskim grobovima, kako hrabro napada slepi autoritet, kako razbija trajno zamućene prozore koji nam zatvaraju mirise. Nasilje: moćan, spontani čin, seče, eliminiše, kažnjava, podučava. Zgrabio sam ga za ramena i naslonio na zid zgrade u kojoj smo radili. Uplašio sam ga tim naglim pokretom.
“Slušaj pažljivo”, rekao sam sporo i zlobno.
Prolaznici na ulici uopšte nisu obraćali pažnju na nas.
“Pogledaj me, pažljivo me pogledaj. Vidi, imam crno ispod noktiju, zubi su mi žuti, vidi mi odelo, staro je i prljavo i neispeglano. Znaš li šta to znači? Znači da nemam ništa da izgubim. Znači da bih mogao da ti slomim vrat o ovaj zid i da mi se sudi javno na televiziji i da budem obešen na forumu pred utakmicu hokeja i nikog ne bi bilo briga sem tebe. Znači da sam prljav i propalica, i da nemam kud da odem i da sam od svih ljudi na koje naletim na ulici odabrao tebe da te povučem sa sobom. Znači da sam jedno ništa i da si loše sreće što ti je zapalo da radiš za stolom pored mene. Znači da mi je gotovo muka od ove cele blesave epizode.”
Preplavio me je talas gađenja prema njemu, prema sebi, prema ulici i prema prolaznicima. Ne znam šta sam namerio da uradim, ali nisam mogao da nastavim. Pustio sam mu ramena. A on, postiđen što je pokazao strah, poče da se smeje na silu.
“Ha, ha! O vidim, neka kao šala, eh, kapiram.”
“Tako je”, rekao sam, “neka kao šala, a sad idi.”
Još jedan nervozan smeh i onda je brzo pošao niz ulicu.